Др ЗОРАН АВРАМОВИЋ – ДАЛЕКО ЈЕ СУНЦЕ ИЛИ ДОБРИЦА ЋОСИЋ, ПОСЛЕ СВЕГА

Од 1990. године српски народ у СФРЈ улази у једно од најтрагичнијих раздобља своје историје. Медијски ратови против Срба, незаконито бомбардовање НАТО-а, хашка суђења, оптуживања за геноцид. Ћосић увиђа да су све жртве у ХХ веку биле узалудне. Ипак, био је „борбени песимиста“. Борио се против свих неправди колико је могао, како против страних актера, тако и против унутрашњих, посебно српске „НАТО интелигенције“

Прошло је седам година од смрти Добрице Ћосића, а његова књижевност и публицистика не престају да утичу на српску културу и јавни живот. Јављају се нова тумачења и вредновања Ћосићевог дела.
После тридесетак књига из области социологија образовања, културе, политике, културологије и сродних области, наш угледни социолог Зоран Аврамовић објавио је, у издању „Православне речи“, књигу Добрица Ћосић и политика, која је и повод за наш разговор.

Кренимо редом. Добрица Ћосић почиње своју јавну делатност као убеђени комуниста – титоиста и Југословен. Ипак, још у роману Далеко је сунце виде се извесне пукотине у његовој идеолошкој правоверности: иако одобрава, он се интимно не слаже са стрељањем часног партизана Гвоздена, чија сељачка логика верује у револуцију, али не по сваку цену.
У књижевним и у политичким текстовима Добрице Ћосића појављује се проблем односа мишљења и стварности. Сетите се романа у циклусу Време зла. Комунистичка идеологија је у сталном сукобу са стварношћу. Често је понављао питање у књижевним и некњижевним текстовима: „Има ли смисла борити се за слободу по сваку цену?“ Значајно питање за сваку генерацију Срба. Да ли вреди погибија милион Срба за слободу чији се садржај не зна? Он увиђа у сопственом политичком искуству да је друштвени живот далеко сложенији од идеолошке вере и одлука политичких вођа. „Стварност је победила нашу веру“, речи су Добрице Ћосића. Комунистичка идеологија је била заводљива у оно време: обећавала је ново друштво, друштво благостања и среће. Бројни комунисти су остали верни овој утопији. Ћосић није. Утопију о југословенству напушта када је видео да та држава не може да оствари демократију и равноправност нација.
Југословенство је било сан, а онда се открила јава. Ћосић је почео да се осећа нелагодно кад је видео како живе Срби ван Србије. Шта га је покренуло да се побуни? Како се освестио Ћосић, а како Срби?
Ћосићев промењен однос према југословенству и српству доказује победу његовог стварносног мишљења над идеалистичким. Окретање српству је парадигматично за српско отрежњење од југословенства. На Седмом конгресу СКЈ, одржаном 1958. године у Љубљани, Ћосић запажа да је у тој републици „развијен сепаратизам“. У годинама које следе открива га и у Македонији, Хрватској, код косовских Албанаца. Проблем односа српског народа и других народа у Југославији продубљује се од 1971. године. Он увиђа да је национално питање надвладало југословенски интерес за државу. То нису покрети за реформу, већ покрети за дисолуцију државе. „Деструкцију Југославије више нико не може да заустави“, записује 4. 12. 1971. Осећање бесперспективности државе СФРЈ ширило се и у српском народу. Ћосићеве идеолошке и политичке заблуде о југословенству биле су и заблуде и српске елите и већег дела српског народа. Чињенице о националним разликама и сукобима, као и политичке тежње несрпских народа, засноване на антијугословенству морале су да утичу на промену српске националне свести.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Ћосић, од 1968, настоји да координише акције критички усмерене према режиму. Колико му то полази за руком? Сетимо се – он не брани право на слободу мишљења само српских интелектуалаца, него и свих из Југославије, укључујући и Хрвате, Муслимане, Словенце.
Он и пре 1968. године схвата да се борба против политичког монопола комуниста мора водити идејом општих грађанских и политичких слобода. Критички делује на више начина – критикује антисрпске национализме, критикује српске комунисте, критикује „српске Југословене“. У држави СФРЈ није бранио само српске жртве „пале“ за слободну мишљења и говора већ и припаднике свих других нација. Тада није увиђао да је прави проблем слободе садржај избора, а не само право на слободан избор вредности. А није могао да предвиди да ће му прогнаници из других нација које је бранио од кривичног прогона узвратити мржњом.
Како се Ћосић сналази у доба ратова за југословенско наслеђе, због којих га, као „подстрекача“, и даље оптужују?
Ћосић је међу водећим српским интелектуалцима који после 1980. године траже исправљање уставних неправди према српском народу. На њих је указивао и раније, а због једне реченице („потребно је јединство српске културе без обзира на републичке границе“) смењен је 1972. године с положаја председника Српске књижевне задруге. У тој активности није никад предлагао употребу насилних већ искључиво демократских средстава. Реформа националних односа у СФРЈ није морала да води ратним сукобима. Већ је довољно написаних књига и доказа о томе како је жар ратне ватре убачен с оне стране граница, радо прихваћен у Хрватској, бошњачком делу БиХ, и код косовских Албанаца. А они који га оптужују за подстицање рата, презиру чињенице. Ћосић би им одговорио: „Живот сам посветио борби против зла и мржње.“
Ћосић и Косово, Ћосић и НАТО бомбе 1999, Ћосић и Хаг – ма колико се повлачио и покушавао да се уздржи од јавног ангажмана, увек се враћао на јавну сцену. И био је спреман да прима ударце од оних који су тражили да Срби, зарад „мира у региону“, буду губитници. Зашто се враћао, шта је хтео да каже онима који нису желели да слушају?
Од 1990. године српски народ у СФРЈ улази у једно од најтрагичнијих раздобља своје историје. Медијски ратови против Срба, незаконито бомбардовање НАТО-а, хашка суђења, оптуживања за геноцид. Ћосић увиђа да су све жртве у ХХ веку биле узалудне. Ипак, био је „борбени песимиста“. Борио се против свих неправди колико је могао, како против страних актера, тако и против унутрашњих, посебно српске „НАТО интелигенције“. Жестоко је осуђивао покушаје да се кривица за све што се догађало почетком и током разбијања СФРЈ пребаци на Србе. Далеко од тога да је био у заветрини догађаја који су дубоко потресали само биће нашег народа. Војној, економској, политичкој и медијској агресији на српски народ супротставио је своју реч. Оставио је записе који ће трајно сведочити о страдању једног народа на брдовитом Балкану. Наравно да су бесни на њега они у региону, на Западу и у Србији који би хтели да се мучење, убијање, демонизовање заборави, а своју кривицу сакрију.

Ћосић је непрекидно био у додиру с људима власти: Титом, Ранковићем, Милошевићем, Ђинђићем, Тадићем. И сам је био на власти. Колико је власт утицала на њега, а колико он на власт?
На једном месту је записао: „Зашто не могу да одолим пороку служења општем добру, култури народа?“ Знао је да је политика најважнија делатност у друштву. Власт је увек схватао као опште добро. Није извлачио никакву корист за себе док је био на власти. Прихватио је улогу председника СРЈ 1992/93. због захтева пријатеља и моралне потребе да помогне држави која је била у тешком стању, и, по мом суду, добро је обавио ту дужност. Критику власти је увек персонализовао. У својим записима оставио је мноштво критичких политичких карактеристика о Титу, Ђиласу, Ранковићу, Милошевићу, Коштуници, Ђинђићу, Тадићу. Мора се рећи да је Добрица пренаглашавао став о власти као злу. Ако је власт иманентно зло, зашто се људи боре за власт и да ли је свако ко се бори за власт у канџама зла? Наравно, власт није само зло; она служи и за унапређивање општег добра. У његовим некњижевним текстовима има и таквих судова о власти.
Да ли је Ћосић био толико утицајан да га „друга Србија“ и данас страствено напада као „човека из сенке“ који је руководио „великосрпским национализмом“? Да ли је Ћосић – „велика Србија“?
Друга Србија не би постојала ако од разумне одбране српских права и слобода не би направила „великосрпски национализам“. Политичка и национална правда за Србе, за њих је „велика Србија“. Ћосићева одбрана националног, а не републичког критеријума, у процесу разбијања СФРЈ 1990. године, острашћено је нападана од оних који нису подносили правду за Србе. Претпостављам да је Ћосић био главна њихова мета због истакнуте улоге у књижевном и политичком животу. Његова утицајност се испољавала у облику отвореног заступања националних и државних ставова, али и политичким сусретима с водећим српским и светским државницима, политичарима и дипломатама. Да подсетим. Срби с Косова и Метохије не одлазе 1985. године у ЦК Србије већ код Ћосића. Венс и Овен пре одласка на Пале долазе код Ћосића у кућу.
Какав је Ћосићев вредносни систем? Које су метафизичке, а које идеолошке координате његовог живота и рада?
Развој Ћосићеве политичке и идеолошке свести тече у сталној напетости између друштвене стварности и идеала, између „друштва срећне будућности“ и човекове природе, односно друштвене ирационалности. Вредности се мењају с променама економског и друштвеног живота. У свим деоницама свог политичког живота истицао је вредности истине, правде, слободе. Идеолошки је превалио пут од комунизма до демократије. Ове несагласности између вредности-идеала и идеолошког опредељења више бацају светло на проблем вредности него на Ћосићеве промене политичког мишљења. Вредности о којима је реч различито се тумаче и практикују у историјски и друштвено променљивим констелацијама. За Ћосића су врховне националне вредности биле слобода и патриотизам. Бавио се целог живота „српском судбином на овој земљи“.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *