Dr ZORAN AVRAMOVIĆ – DALEKO JE SUNCE ILI DOBRICA ĆOSIĆ, POSLE SVEGA

Od 1990. godine srpski narod u SFRJ ulazi u jedno od najtragičnijih razdoblja svoje istorije. Medijski ratovi protiv Srba, nezakonito bombardovanje NATO-a, haška suđenja, optuživanja za genocid. Ćosić uviđa da su sve žrtve u HH veku bile uzaludne. Ipak, bio je „borbeni pesimista“. Borio se protiv svih nepravdi koliko je mogao, kako protiv stranih aktera, tako i protiv unutrašnjih, posebno srpske „NATO inteligencije“

Razgovarao Vladimir Dimitrijević / Fotografije Milan Timotić

Prošlo je sedam godina od smrti Dobrice Ćosića, a njegova književnost i publicistika ne prestaju da utiču na srpsku kulturu i javni život. Javljaju se nova tumačenja i vrednovanja Ćosićevog dela.
Posle tridesetak knjiga iz oblasti sociologija obrazovanja, kulture, politike, kulturologije i srodnih oblasti, naš ugledni sociolog Zoran Avramović objavio je, u izdanju „Pravoslavne reči“, knjigu Dobrica Ćosić i politika, koja je i povod za naš razgovor.

Krenimo redom. Dobrica Ćosić počinje svoju javnu delatnost kao ubeđeni komunista – titoista i Jugosloven. Ipak, još u romanu Daleko je sunce vide se izvesne pukotine u njegovoj ideološkoj pravovernosti: iako odobrava, on se intimno ne slaže sa streljanjem časnog partizana Gvozdena, čija seljačka logika veruje u revoluciju, ali ne po svaku cenu.
U književnim i u političkim tekstovima Dobrice Ćosića pojavljuje se problem odnosa mišljenja i stvarnosti. Setite se romana u ciklusu Vreme zla. Komunistička ideologija je u stalnom sukobu sa stvarnošću. Često je ponavljao pitanje u književnim i neknjiževnim tekstovima: „Ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu?“ Značajno pitanje za svaku generaciju Srba. Da li vredi pogibija milion Srba za slobodu čiji se sadržaj ne zna? On uviđa u sopstvenom političkom iskustvu da je društveni život daleko složeniji od ideološke vere i odluka političkih vođa. „Stvarnost je pobedila našu veru“, reči su Dobrice Ćosića. Komunistička ideologija je bila zavodljiva u ono vreme: obećavala je novo društvo, društvo blagostanja i sreće. Brojni komunisti su ostali verni ovoj utopiji. Ćosić nije. Utopiju o jugoslovenstvu napušta kada je video da ta država ne može da ostvari demokratiju i ravnopravnost nacija.
Jugoslovenstvo je bilo san, a onda se otkrila java. Ćosić je počeo da se oseća nelagodno kad je video kako žive Srbi van Srbije. Šta ga je pokrenulo da se pobuni? Kako se osvestio Ćosić, a kako Srbi?
Ćosićev promenjen odnos prema jugoslovenstvu i srpstvu dokazuje pobedu njegovog stvarnosnog mišljenja nad idealističkim. Okretanje srpstvu je paradigmatično za srpsko otrežnjenje od jugoslovenstva. Na Sedmom kongresu SKJ, održanom 1958. godine u Ljubljani, Ćosić zapaža da je u toj republici „razvijen separatizam“. U godinama koje slede otkriva ga i u Makedoniji, Hrvatskoj, kod kosovskih Albanaca. Problem odnosa srpskog naroda i drugih naroda u Jugoslaviji produbljuje se od 1971. godine. On uviđa da je nacionalno pitanje nadvladalo jugoslovenski interes za državu. To nisu pokreti za reformu, već pokreti za disoluciju države. „Destrukciju Jugoslavije više niko ne može da zaustavi“, zapisuje 4. 12. 1971. Osećanje besperspektivnosti države SFRJ širilo se i u srpskom narodu. Ćosićeve ideološke i političke zablude o jugoslovenstvu bile su i zablude i srpske elite i većeg dela srpskog naroda. Činjenice o nacionalnim razlikama i sukobima, kao i političke težnje nesrpskih naroda, zasnovane na antijugoslovenstvu morale su da utiču na promenu srpske nacionalne svesti.

Ćosić, od 1968, nastoji da koordiniše akcije kritički usmerene prema režimu. Koliko mu to polazi za rukom? Setimo se – on ne brani pravo na slobodu mišljenja samo srpskih intelektualaca, nego i svih iz Jugoslavije, uključujući i Hrvate, Muslimane, Slovence.
On i pre 1968. godine shvata da se borba protiv političkog monopola komunista mora voditi idejom opštih građanskih i političkih sloboda. Kritički deluje na više načina – kritikuje antisrpske nacionalizme, kritikuje srpske komuniste, kritikuje „srpske Jugoslovene“. U državi SFRJ nije branio samo srpske žrtve „pale“ za slobodnu mišljenja i govora već i pripadnike svih drugih nacija. Tada nije uviđao da je pravi problem slobode sadržaj izbora, a ne samo pravo na slobodan izbor vrednosti. A nije mogao da predvidi da će mu prognanici iz drugih nacija koje je branio od krivičnog progona uzvratiti mržnjom.

Kako se Ćosić snalazi u doba ratova za jugoslovensko nasleđe, zbog kojih ga, kao „podstrekača“, i dalje optužuju?
Ćosić je među vodećim srpskim intelektualcima koji posle 1980. godine traže ispravljanje ustavnih nepravdi prema srpskom narodu. Na njih je ukazivao i ranije, a zbog jedne rečenice („potrebno je jedinstvo srpske kulture bez obzira na republičke granice“) smenjen je 1972. godine s položaja predsednika Srpske književne zadruge. U toj aktivnosti nije nikad predlagao upotrebu nasilnih već isključivo demokratskih sredstava. Reforma nacionalnih odnosa u SFRJ nije morala da vodi ratnim sukobima. Već je dovoljno napisanih knjiga i dokaza o tome kako je žar ratne vatre ubačen s one strane granica, rado prihvaćen u Hrvatskoj, bošnjačkom delu BiH, i kod kosovskih Albanaca. A oni koji ga optužuju za podsticanje rata, preziru činjenice. Ćosić bi im odgovorio: „Život sam posvetio borbi protiv zla i mržnje.“

Ćosić i Kosovo, Ćosić i NATO bombe 1999, Ćosić i Hag – ma koliko se povlačio i pokušavao da se uzdrži od javnog angažmana, uvek se vraćao na javnu scenu. I bio je spreman da prima udarce od onih koji su tražili da Srbi, zarad „mira u regionu“, budu gubitnici. Zašto se vraćao, šta je hteo da kaže onima koji nisu želeli da slušaju?
Od 1990. godine srpski narod u SFRJ ulazi u jedno od najtragičnijih razdoblja svoje istorije. Medijski ratovi protiv Srba, nezakonito bombardovanje NATO-a, haška suđenja, optuživanja za genocid. Ćosić uviđa da su sve žrtve u HH veku bile uzaludne. Ipak, bio je „borbeni pesimista“. Borio se protiv svih nepravdi koliko je mogao, kako protiv stranih aktera, tako i protiv unutrašnjih, posebno srpske „NATO inteligencije“. Žestoko je osuđivao pokušaje da se krivica za sve što se događalo početkom i tokom razbijanja SFRJ prebaci na Srbe. Daleko od toga da je bio u zavetrini događaja koji su duboko potresali samo biće našeg naroda. Vojnoj, ekonomskoj, političkoj i medijskoj agresiji na srpski narod suprotstavio je svoju reč. Ostavio je zapise koji će trajno svedočiti o stradanju jednog naroda na brdovitom Balkanu. Naravno da su besni na njega oni u regionu, na Zapadu i u Srbiji koji bi hteli da se mučenje, ubijanje, demonizovanje zaboravi, a svoju krivicu sakriju.

Ćosić je neprekidno bio u dodiru s ljudima vlasti: Titom, Rankovićem, Miloševićem, Đinđićem, Tadićem. I sam je bio na vlasti. Koliko je vlast uticala na njega, a koliko on na vlast?
Na jednom mestu je zapisao: „Zašto ne mogu da odolim poroku služenja opštem dobru, kulturi naroda?“ Znao je da je politika najvažnija delatnost u društvu. Vlast je uvek shvatao kao opšte dobro. Nije izvlačio nikakvu korist za sebe dok je bio na vlasti. Prihvatio je ulogu predsednika SRJ 1992/93. zbog zahteva prijatelja i moralne potrebe da pomogne državi koja je bila u teškom stanju, i, po mom sudu, dobro je obavio tu dužnost. Kritiku vlasti je uvek personalizovao. U svojim zapisima ostavio je mnoštvo kritičkih političkih karakteristika o Titu, Đilasu, Rankoviću, Miloševiću, Koštunici, Đinđiću, Tadiću. Mora se reći da je Dobrica prenaglašavao stav o vlasti kao zlu. Ako je vlast imanentno zlo, zašto se ljudi bore za vlast i da li je svako ko se bori za vlast u kandžama zla? Naravno, vlast nije samo zlo; ona služi i za unapređivanje opšteg dobra. U njegovim neknjiževnim tekstovima ima i takvih sudova o vlasti.

Da li je Ćosić bio toliko uticajan da ga „druga Srbija“ i danas strastveno napada kao „čoveka iz senke“ koji je rukovodio „velikosrpskim nacionalizmom“? Da li je Ćosić – „velika Srbija“?
Druga Srbija ne bi postojala ako od razumne odbrane srpskih prava i sloboda ne bi napravila „velikosrpski nacionalizam“. Politička i nacionalna pravda za Srbe, za njih je „velika Srbija“. Ćosićeva odbrana nacionalnog, a ne republičkog kriterijuma, u procesu razbijanja SFRJ 1990. godine, ostrašćeno je napadana od onih koji nisu podnosili pravdu za Srbe. Pretpostavljam da je Ćosić bio glavna njihova meta zbog istaknute uloge u književnom i političkom životu. Njegova uticajnost se ispoljavala u obliku otvorenog zastupanja nacionalnih i državnih stavova, ali i političkim susretima s vodećim srpskim i svetskim državnicima, političarima i diplomatama. Da podsetim. Srbi s Kosova i Metohije ne odlaze 1985. godine u CK Srbije već kod Ćosića. Vens i Oven pre odlaska na Pale dolaze kod Ćosića u kuću.

Kakav je Ćosićev vrednosni sistem? Koje su metafizičke, a koje ideološke koordinate njegovog života i rada?
Razvoj Ćosićeve političke i ideološke svesti teče u stalnoj napetosti između društvene stvarnosti i ideala, između „društva srećne budućnosti“ i čovekove prirode, odnosno društvene iracionalnosti. Vrednosti se menjaju s promenama ekonomskog i društvenog života. U svim deonicama svog političkog života isticao je vrednosti istine, pravde, slobode. Ideološki je prevalio put od komunizma do demokratije. Ove nesaglasnosti između vrednosti-ideala i ideološkog opredeljenja više bacaju svetlo na problem vrednosti nego na Ćosićeve promene političkog mišljenja. Vrednosti o kojima je reč različito se tumače i praktikuju u istorijski i društveno promenljivim konstelacijama. Za Ćosića su vrhovne nacionalne vrednosti bile sloboda i patriotizam. Bavio se celog života „srpskom sudbinom na ovoj zemlji“.