Pravna sigurnost

Ako banke (naravno) rade za sopstvenu korist, i ako naša država (mora da) radi u njihovu korist, znači li to da je čitav sistem nepogrešivo ustrojen na našu štetu? I kakve veze sve to ima s Vrhovnim kasacionim sudom, s američkim diplomatom Strobom Talbotom, Mlađanom Dinkićem i Božidarom Đelićem, i s agresijom na našu zemlju 1999. godine

Kruži ovih dana izvesnim grupama na viberu faksimil pisma koje su Američka privredna komora u Srbiji i Savet stranih investitora 26. februara ove godine naslovili na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić, cc: Jorgovanka Tabaković, guverner, Narodna banka Srbije, cc: Siniša Mali, ministar, Ministarstvo finansija – „PREDMET: Umanjenje pravnog rizika od različitih tumačenja zakonitosti postupanja u slučaju naplaćivanja naknade za obradu kredita i naplaćivanje premije NKOSK“ – napisano „povodom problema sa kojima se u ovom slučaju susreću banke, ali koji predstavlja opasan presedan koji generiše povećani rizik za sve učesnike u pravnom prometu…“.

POVOLJNA INVESTICIONA KLIMA Reč je o „sporovima koji se tiču naknade za obradu kredita, i odnedavno, troškova za osiguranje kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK), uz pokretanje masovnih sporova“ koji „ugrožavaju pravnu sigurnost kao jednu od najbitnijih odlika povoljne investicione klime svake zemlje, kreiraju pritisak na pravosuđe, čime dodatno odlažu pristup pravdi za druge sporove“.
Ispod toga i potpisi Zorana Petrovića, predsednika Američke privredne komore u Srbiji, i Majka Mišela, predsednika Saveta stranih investitora. U najkraćem, tamo, u osnovi, piše da oni smatraju da su ovlašćeniji od sudova da tumače naše zakone u svoju korist. Slobodno protumačeno a toliko je slobode još valjda preostalo pred surovom ekonomskom realnošću, u ime spomenute „povoljne investicione klime“ i „pravne sigurnosti“ oni od vlasti zahtevaju da se umeša u rad pravosuđa i zaustavi „pokretanje masovnih sporova“ protiv banaka.
Autentičnost citiranog pisma nije potvrđena, no ostalo je zabeleženo da je Međunarodni monetarni fond (MMF) 23. aprila ove godine i javno zatražio to isto u Završnoj izjavi misije povodom Konsultacija po članu IV za 2021. godinu: „Pronalaženje brzog rešenja za sve veći broj sudskih postupaka protiv banaka u kojima se osporava zakonitost naknada za obradu kredita i za osiguranje stambenih kredita ojačalo bi finansijski sektor i poboljšalo poslovnu klimu.“
Ili je reč o nepojmljivoj slučajnosti, ili je odavde usledio niz događaja koji će nas ovih dana dovesti do odluke Vrhovnog kasacionog suda u korist (inostranih) banaka zbog koje advokati širom Srbije protestuju jer je protiv interesa njihovih klijenata i, posledično, njih samih.

[restrict]

TEKOVINE 5. OKTOBRA Ali nije dovoljno samo ovih nekoliko meseci; moramo da se vratimo i čitavih dvadesetak godina unazad da bismo razumeli ukupni kontekst ovoga što nam se sad događa.
Naime, još od kako je Strob Talbot, zamenik američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, u predgovoru za knjigu svog saradnika Džona Norisa (Collision Course: NATO, Russia and Kosovo) potvrdio autorovo objašnjenje da je „otpor Jugoslavije širim trendovima političke i ekonomske reforme – a ne patnja kosovskih Albanaca – bio pravi razlog NATO rata“, nažalost, mi nismo prestali da se uveravamo u istinitost ovih reči. Zato što je posle 5. oktobra 2000. počelo sprovođenje tih političkih i ekonomskih reformi za koje smo naivno bili ubeđeni da su u našem interesu.
Pa su nam u to ime nedugo potom, za novu 2002. godinu, odlukom tadašnjeg guvernera tadašnje Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića, u stečaj gurnuli četiri najvažnije banke, Beobanku, Jugobanku, Investbanku i Beogradsku banku. Opravdavao je ovaj postupak i ministar finansija Srbije Božidar Đelić, koji nam je tek bio stigao s tetkinog kauča: „Dalje poslovanje ovih banaka bilo je opasno za čitavu naciju, jer se njihovi gubici mere milijardama maraka, i ma koliko ova odluka bila teška, ona je morala da se donese kako bi se održala stabilnost države.“
Zatim je i Svetska banka poručila da ona „i sve druge međunarodne finansijske institucije podržavaju veoma hrabru odluku“ o stečaju, dok je predsednik Političkog saveta G17 Plus Predrag Marković (onaj s bradom, sećate se) dodao i da se tolikoj hrabrosti protive samo ekstraprofiteri „koji dobro znaju da će promene u zemlji koštati upravo njih“, i šta je moglo da pođe po zlu?
Upravo sve ono što je i trebalo, u skladu s planom onih političkih i ekonomskih reformi.
Ispostaviće se da su ukupna dugovanja ovih banaka – priznata i nepriznata, osporena pred sudom – iznosila preko 1,7 milijardi evra, dok su njihova ukupna potraživanja bila gotovo četiri puta veća, 6,72 milijarde evra. Pri čemu je država bila i najveći poverilac i najveći dužnik ovih banaka, što će reći, mogla je da se dogovori sama sa sobom. I da ove banke spasava umesto što ih je ubila. Ali odabrala je da to ne učini.
I time je postignut dvostruko katastrofalan efekat. S jedne strane, brisanjem domaćih banaka širom je otvoren prostor za dolazak inostranih (zapadnih, naravno) banaka na naše tržište. I drugo, gašenjem ove četiri banke, koje su bile razvojne a to znači da su našu privredu kreditirale uz niske kamatne stope i duge periode otplate, nanet je i jedan od najbolnijih udaraca domaćoj privredi. Te nam nije bilo druge nego da počnemo da zavisimo od stranih investitora i da stvaramo onu povoljnu investicionu klimu kako bismo ih privukli u što većem broju. Naravno da je ovakva politika morala da ima svoju cenu.

NAKNADA I ŠTETA Situacija je zapravo bolno jednostavna. Ako zavisimo od stranih banaka, i ako zavisimo od stranih investitora, a dovedeni smo u stanje potpune zavisnosti od svih njih, onda i nemamo mnogo izbora u slučaju sudara s njihovim potrebama.
A veličina njihove potrebe je poprilična. Kvantifikovao ju je letos Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije koja bi trebalo da zastupa interese privrede Srbije umesto inostranih banaka, rekavši da, „ako kojim slučajem ovi neodgovorni advokati dobiju sporove“ – koje su inače pokrenuli „u ime izmanipulisanih građana“ – „banke će pretrpeti štetu od oko 100 miliona evra“.
Reč-dve o neodgovornim advokatima, izmanipulisanim građanima, bankama i pretrpljenoj šteti. Suština čitave ove priče, naime, kako ćemo uskoro i pokazati, sastoji se u tome što su banke od svojih klijenata, običnih građana, svih nas dakle, naplaćivale i ono što nisu smele. Nama su banke zavlačile ruku u džep i uzimale naš novac. Država, u vidu javnog pravobranilaštva na primer, nije na to reagovala. I tu u igru ulaze advokati, s prostom računicom da tuže banke, da njihovi klijenti po dobijenom sporu dobiju nazad onaj svoj novac uvećan za propisanu kamatu, a da svoju zaradu ostvare kroz naplatu troškova postupka. Troškove postupka, da ne bude zabune, plaća poražena strana, to jest strane banke. Nisu na gubitku ni naša država ni njeni građani, to jest mi. Već samo banke koje su nam uzimale ono što im ne pripada.
Te su utoliko podmukliji svi oni medijski spinovi da „neki ljudi na tužbama protiv banaka zarađuju dobre novce“, kako je, na primer, naveo N1. Ali šta i očekivati od korporativnih medija. Borbu za javni interes svakako ne, kad tako nešto ustvrde, znamo da se lažno predstavljaju; već i stoga što u ovoj situaciji, gde se opredeljujete između mogućnosti da građanima bude vraćen novac koji im je neosnovano uzet, i mogućnosti da banke taj njihov novac zadrže, ispravnu stranu zaista nije teško izabrati. Naravno, pod uslovom da birate sopstvenom savešću a ne korporativnim nalogom.

ODLUKE VRHOVNOG KASACIONOG SUDA Elem, posle onog javnog poziva MMF-a da se pronađe „brzo rešenje za sve veći broj sudskih postupaka protiv banaka“, zbog tog poziva ili zaista čudnom koincidencijom, događa se pokušaj izmene Zakona o parničnom postupku koja bi, da je prošla, zbog manipulisanja sudskim taksama faktički eliminisale mogućnost podnošenja nepoželjno većeg broja sudskih postupaka protiv banaka. Pa se onda, kada se od toga odustalo, pokušalo s autentičnim tumačenjem odredbi Zakona o obligacionim odnosima što bi proizvelo istovetan efekat. I od toga je moralo da se odustane.
Da bi sad na scenu stupio Vrhovni kasacioni sud svojim novim stavom da „banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova (za obradu kredita) koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita“.
Moramo još jednom da se vratimo unazad, ovog puta tri godine unazad, da bismo razumeli zbog čega ovakav stav predstavlja pravu (kontra)revoluciju u korist banaka protiv njihovih klijenata.
Pre tri godine, 2018, Vrhovni kasacioni sud (VKS) stao je na sasvim suprotno stanovište; da banka, ako već hoće da naplati svoje troškove obrade kredita, a naravno da hoće, nisu banke dobrotvorne ustanove, mora jasno da pokaže koliki su ti troškovi. Potrošena hartija, toner iz štampača, struja koju je potrošio taj štampač, poneka spajalica i tome slično, jasno je da troškovi obrade ne mogu da budu veći od nekoliko desetina, ili stotina, dinara maksimalno. I da bi u svakom slučaju kredita, bez obzira na njihovu visinu, morali da budu na istom nivou jer i struja i hartija i spajalice koštaju isto. A naplaćivani su, u vidu tih troškova obrade, i različiti iznosi, i kudikamo do znatno veći iznosi od onoga što je normalno da budu.
Pa je zato te 2018. VKS i odlučio da banke, ako već hoće da naplaćuju troškove obrade kredita, mogu da naplaćuju samo ono što su u tu svrhu i potrošile, uglavnom spomenuti kancelarijski materijal, umesto da od svojih klijenata naplaćuju nepostojeće troškove. A sve banke koje su to činile, i tužene su zbog toga, imale su da izgube sporove i da vrate novac plus kamatu plus troškove postupka.
„U vezi sa ovim pitanjem“, objavljeno je u medijima 13. marta 2018, „oglasio se i predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević“ – današnji predsednik Visokog saveta sudstva – „koji je rekao da su nižestepeni sudovi dužni da poštuju odluku ovog suda prema kojoj je naplata ovog troška nedozvoljena. To znači da svako ko je uzimao kredit može da pokrene postupak i od banke traži da mu vrati sredstva naplaćena kao trošak obrade kredita… Korisnici kredita u Srbiji mogu tužbama da ostvare pravo na povraćaj troškova za obradu kredita, ukoliko banke ne uspeju da pred sudom dokažu da su imale stvarne troškove obrade, budući da svoju uslugu već naplaćuju kroz kamate.“
Ovaj će stav potom biti i formalizovan na sednici Građanskog odeljenja VKS-a 22. maja 2018 („Pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita“). I nakon takvog stava VKS-a sudska praksa postala je ujednačena. Oko 30.000 pravosnažnih presuda u sudovima u Srbiji već je doneto u korist klijenata banaka, i svih oko 500 u slučajevima koji su dospeli skroz do VKS-a na reviziju.
Štaviše, vođeni su postupci i pred Ustavnim sudom, koji je i sam stajao na stanovište da su „navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje“, koju je podnela jedna banka, „očigledno neosnovani“.
I tako dalje, da ne dužimo, poenta je upravo u tome da sudska praksa, nakon što je stavom VKS-a iz 2018. postala ujednačena, više nije bila neujednačena, te nikakvih pravnih razloga za intervenciju od 16. septembra – kojom je dosadašnja praksa okrenuta naglavačke u korist banaka a protiv njihovih klijenata – apsolutno nije bilo.
Što će reći da je nad silom prava, barem za sada, prevagnulo pravo sile. Tako se sprovode one političke i ekonomske reforme zbog kojih smo i bombardovani, i evo nas, i dalje plaćamo cenu hrabrosti Mlađana Dinkića i Božidara Đelića. To je nasleđe njihove vladavine. Ali to ne znači i da, uz sve razumevanje za skučenost manevarskog prostora koji imamo na raspolaganju, i dalje moramo da ostanemo taoci tog nasleđa. Uostalom, narod ih je i oterao s vlasti zato što nije želeo da tuđi interesi budu ispred naših.
A sada su na potezu oni kojima je MMF onako javno zapovedio da nastave s istom politikom…

[/restrict]