Правна сигурност

фото: Филип Краинчанић/nova.rs

Ако банке (наравно) раде за сопствену корист, и ако наша држава (мора да) ради у њихову корист, значи ли то да је читав систем непогрешиво устројен на нашу штету? И какве везе све то има с Врховним касационим судом, с америчким дипломатом Стробом Талботом, Млађаном Динкићем и Божидаром Ђелићем, и с агресијом на нашу земљу 1999. године

Кружи ових дана извесним групама на виберу факсимил писма које су Америчка привредна комора у Србији и Савет страних инвеститора 26. фебруара ове године насловили на председника Србије Александра Вучића и премијерку Ану Брнабић, цц: Јоргованка Табаковић, гувернер, Народна банка Србије, цц: Синиша Мали, министар, Министарство финансија – „ПРЕДМЕТ: Умањење правног ризика од различитих тумачења законитости поступања у случају наплаћивања накнаде за обраду кредита и наплаћивање премије НКОСК“ – написано „поводом проблема са којима се у овом случају сусрећу банке, али који представља опасан преседан који генерише повећани ризик за све учеснике у правном промету…“.

ПОВОЉНА ИНВЕСТИЦИОНА КЛИМА Реч је о „споровима који се тичу накнаде за обраду кредита, и однедавно, трошкова за осигурање кредита код Националне корпорације за осигурање стамбених кредита (НКОСК), уз покретање масовних спорова“ који „угрожавају правну сигурност као једну од најбитнијих одлика повољне инвестиционе климе сваке земље, креирају притисак на правосуђе, чиме додатно одлажу приступ правди за друге спорове“.
Испод тога и потписи Зорана Петровића, председника Америчке привредне коморе у Србији, и Мајка Мишела, председника Савета страних инвеститора. У најкраћем, тамо, у основи, пише да они сматрају да су овлашћенији од судова да тумаче наше законе у своју корист. Слободно протумачено а толико је слободе још ваљда преостало пред суровом економском реалношћу, у име споменуте „повољне инвестиционе климе“ и „правне сигурности“ они од власти захтевају да се умеша у рад правосуђа и заустави „покретање масовних спорова“ против банака.
Аутентичност цитираног писма није потврђена, но остало је забележено да је Међународни монетарни фонд (ММФ) 23. априла ове године и јавно затражио то исто у Завршној изјави мисије поводом Консултација по члану IV за 2021. годину: „Проналажење брзог решења за све већи број судских поступака против банака у којима се оспорава законитост накнада за обраду кредита и за осигурање стамбених кредита ојачало би финансијски сектор и побољшало пословну климу.“
Или је реч о непојмљивој случајности, или је одавде уследио низ догађаја који ће нас ових дана довести до одлуке Врховног касационог суда у корист (иностраних) банака због које адвокати широм Србије протестују јер је против интереса њихових клијената и, последично, њих самих.

[restrict]

ТЕКОВИНЕ 5. ОКТОБРА Али није довољно само ових неколико месеци; морамо да се вратимо и читавих двадесетак година уназад да бисмо разумели укупни контекст овога што нам се сад догађа.
Наиме, још од како је Строб Талбот, заменик америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт, у предговору за књигу свог сарадника Џона Нориса (Collision Course: NATO, Russia and Kosovo) потврдио ауторово објашњење да је „отпор Југославије ширим трендовима политичке и економске реформе – а не патња косовских Албанаца – био прави разлог НАТО рата“, нажалост, ми нисмо престали да се уверавамо у истинитост ових речи. Зато што је после 5. октобра 2000. почело спровођење тих политичких и економских реформи за које смо наивно били убеђени да су у нашем интересу.
Па су нам у то име недуго потом, за нову 2002. годину, одлуком тадашњег гувернера тадашње Народне банке Југославије Млађана Динкића, у стечај гурнули четири најважније банке, Беобанку, Југобанку, Инвестбанку и Београдску банку. Оправдавао је овај поступак и министар финансија Србије Божидар Ђелић, који нам је тек био стигао с теткиног кауча: „Даље пословање ових банака било је опасно за читаву нацију, јер се њихови губици мере милијардама марака, и ма колико ова одлука била тешка, она је морала да се донесе како би се одржала стабилност државе.“
Затим је и Светска банка поручила да она „и све друге међународне финансијске институције подржавају веома храбру одлуку“ о стечају, док је председник Политичког савета Г17 Плус Предраг Марковић (онај с брадом, сећате се) додао и да се толикој храбрости противе само екстрапрофитери „који добро знају да ће промене у земљи коштати управо њих“, и шта је могло да пође по злу?
Управо све оно што је и требало, у складу с планом оних политичких и економских реформи.
Испоставиће се да су укупна дуговања ових банака – призната и непризната, оспорена пред судом – износила преко 1,7 милијарди евра, док су њихова укупна потраживања била готово четири пута већа, 6,72 милијарде евра. При чему је држава била и највећи поверилац и највећи дужник ових банака, што ће рећи, могла је да се договори сама са собом. И да ове банке спасава уместо што их је убила. Али одабрала је да то не учини.
И тиме је постигнут двоструко катастрофалан ефекат. С једне стране, брисањем домаћих банака широм је отворен простор за долазак иностраних (западних, наравно) банака на наше тржиште. И друго, гашењем ове четири банке, које су биле развојне а то значи да су нашу привреду кредитирале уз ниске каматне стопе и дуге периоде отплате, нанет је и један од најболнијих удараца домаћој привреди. Те нам није било друге него да почнемо да зависимо од страних инвеститора и да стварамо ону повољну инвестициону климу како бисмо их привукли у што већем броју. Наравно да је оваква политика морала да има своју цену.

НАКНАДА И ШТЕТА Ситуација је заправо болно једноставна. Ако зависимо од страних банака, и ако зависимо од страних инвеститора, а доведени смо у стање потпуне зависности од свих њих, онда и немамо много избора у случају судара с њиховим потребама.
А величина њихове потребе је поприлична. Квантификовао ју је летос Марко Чадеж, председник Привредне коморе Србије која би требало да заступа интересе привреде Србије уместо иностраних банака, рекавши да, „ако којим случајем ови неодговорни адвокати добију спорове“ – које су иначе покренули „у име изманипулисаних грађана“ – „банке ће претрпети штету од око 100 милиона евра“.
Реч-две о неодговорним адвокатима, изманипулисаним грађанима, банкама и претрпљеној штети. Суштина читаве ове приче, наиме, како ћемо ускоро и показати, састоји се у томе што су банке од својих клијената, обичних грађана, свих нас дакле, наплаћивале и оно што нису смеле. Нама су банке завлачиле руку у џеп и узимале наш новац. Држава, у виду јавног правобранилаштва на пример, није на то реаговала. И ту у игру улазе адвокати, с простом рачуницом да туже банке, да њихови клијенти по добијеном спору добију назад онај свој новац увећан за прописану камату, а да своју зараду остваре кроз наплату трошкова поступка. Трошкове поступка, да не буде забуне, плаћа поражена страна, то јест стране банке. Нису на губитку ни наша држава ни њени грађани, то јест ми. Већ само банке које су нам узимале оно што им не припада.
Те су утолико подмуклији сви они медијски спинови да „неки људи на тужбама против банака зарађују добре новце“, како је, на пример, навео Н1. Али шта и очекивати од корпоративних медија. Борбу за јавни интерес свакако не, кад тако нешто устврде, знамо да се лажно представљају; већ и стога што у овој ситуацији, где се опредељујете између могућности да грађанима буде враћен новац који им је неосновано узет, и могућности да банке тај њихов новац задрже, исправну страну заиста није тешко изабрати. Наравно, под условом да бирате сопственом савешћу а не корпоративним налогом.

ОДЛУКЕ ВРХОВНОГ КАСАЦИОНОГ СУДА Елем, после оног јавног позива ММФ-а да се пронађе „брзо решење за све већи број судских поступака против банака“, због тог позива или заиста чудном коинциденцијом, догађа се покушај измене Закона о парничном поступку која би, да је прошла, због манипулисања судским таксама фактички елиминисале могућност подношења непожељно већег броја судских поступака против банака. Па се онда, када се од тога одустало, покушало с аутентичним тумачењем одредби Закона о облигационим односима што би произвело истоветан ефекат. И од тога је морало да се одустане.
Да би сад на сцену ступио Врховни касациони суд својим новим ставом да „банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова (за обраду кредита) који су обухваћени збирним износом трошкова кредита“.
Морамо још једном да се вратимо уназад, овог пута три године уназад, да бисмо разумели због чега овакав став представља праву (контра)револуцију у корист банака против њихових клијената.
Пре три године, 2018, Врховни касациони суд (ВКС) стао је на сасвим супротно становиште; да банка, ако већ хоће да наплати своје трошкове обраде кредита, а наравно да хоће, нису банке добротворне установе, мора јасно да покаже колики су ти трошкови. Потрошена хартија, тонер из штампача, струја коју је потрошио тај штампач, понека спајалица и томе слично, јасно је да трошкови обраде не могу да буду већи од неколико десетина, или стотина, динара максимално. И да би у сваком случају кредита, без обзира на њихову висину, морали да буду на истом нивоу јер и струја и хартија и спајалице коштају исто. А наплаћивани су, у виду тих трошкова обраде, и различити износи, и кудикамо до знатно већи износи од онога што је нормално да буду.
Па је зато те 2018. ВКС и одлучио да банке, ако већ хоће да наплаћују трошкове обраде кредита, могу да наплаћују само оно што су у ту сврху и потрошиле, углавном споменути канцеларијски материјал, уместо да од својих клијената наплаћују непостојеће трошкове. А све банке које су то чиниле, и тужене су због тога, имале су да изгубе спорове и да врате новац плус камату плус трошкове поступка.
„У вези са овим питањем“, објављено је у медијима 13. марта 2018, „огласио се и председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић“ – данашњи председник Високог савета судства – „који је рекао да су нижестепени судови дужни да поштују одлуку овог суда према којој је наплата овог трошка недозвољена. То значи да свако ко је узимао кредит може да покрене поступак и од банке тражи да му врати средства наплаћена као трошак обраде кредита… Корисници кредита у Србији могу тужбама да остваре право на повраћај трошкова за обраду кредита, уколико банке не успеју да пред судом докажу да су имале стварне трошкове обраде, будући да своју услугу већ наплаћују кроз камате.“
Овај ће став потом бити и формализован на седници Грађанског одељења ВКС-а 22. маја 2018 („Правни став о дозвољености уговарања трошкова кредита“). И након таквог става ВКС-а судска пракса постала је уједначена. Око 30.000 правоснажних пресуда у судовима у Србији већ је донето у корист клијената банака, и свих око 500 у случајевима који су доспели скроз до ВКС-а на ревизију.
Штавише, вођени су поступци и пред Уставним судом, који је и сам стајао на становиште да су „наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење“, коју је поднела једна банка, „очигледно неосновани“.
И тако даље, да не дужимо, поента је управо у томе да судска пракса, након што је ставом ВКС-а из 2018. постала уједначена, више није била неуједначена, те никаквих правних разлога за интервенцију од 16. септембра – којом је досадашња пракса окренута наглавачке у корист банака а против њихових клијената – апсолутно није било.
Што ће рећи да је над силом права, барем за сада, превагнуло право силе. Тако се спроводе оне политичке и економске реформе због којих смо и бомбардовани, и ево нас, и даље плаћамо цену храбрости Млађана Динкића и Божидара Ђелића. То је наслеђе њихове владавине. Али то не значи и да, уз све разумевање за скученост маневарског простора који имамо на располагању, и даље морамо да останемо таоци тог наслеђа. Уосталом, народ их је и отерао с власти зато што није желео да туђи интереси буду испред наших.
А сада су на потезу они којима је ММФ онако јавно заповедио да наставе с истом политиком…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *