Odlazak velikog Srbina iz Mućki

Džon Čalis (Bojsi) – (1942–2021)

Smrt engleskog glumca Džona Čalisa, Bojsija iz čuvene serije „Mućke”, pogodila je milione poklonika ove serije širom sveta. Ove naše, čini se, još više pošto je poslednjih godina slavni glumac u nekoliko navrata posećivao Beograd u kome je snimio i dokumentarni film „Bojsi u Beogradu” iskreno oduševljen našim gradom i našim ljudima. Tada je i nastala inicijativa da mu se dodeli srpsko državljanstvo što je on oduševljeno prihvatio…

Pre deset godina je čuvena serija, na tridesetogodišnjicu emitovanja prve epizode, izgubila svoje srce smrću autora serije Džona Salivena. U međuvremenu, a i pre, neki delići duše te divne serije, koja je svet upravo osvojila svojom dušom i jedinstvenim smislom za humor svog autora, malo-pomalo su odlazili u večnost (glumci koji su igrali deku i strica, vlasnika paba, Trigera…). Nedavno, na 40-godišnjicu od početka „Mućki“ umro je i Džon Čalis, tumač nezaboravnog dilera kolima Bojsija. Da je taj lik, osim, naravno, glavnih, braće Troter, bio najznačajniji za ovu seriju, dokazala je svojevremeno i odluka da se baš njemu poveri spinof serija „Zelena, zelena trava“ u kojoj je Bojsi bio glavna zvezda. I bio je to – glavna zvezda. Za nas još više. Sticajem okolnosti Čalis-Bojsi je postao Srbin iz „Mućki“ Voleli smo ga, doduše, i pre nego što nam je dao taj dodatni razlog za posebnu vrstu naklonosti. A ko nije voleo Bojsija i onaj njegov zarazni, uvrnuti, smeh? Posle Salivena, čak i pre smrti glumaca koji su tumačili deku i strica braće Toter, ovo je najveći udarac za ekipu kultne serije.

Velika ljubav prema Srbiji

Engleski gospodin rodom iz Bristola umro je pošto je napunio 79 godina, od posledica raka s kojim se borio neko vreme, i pored te teške borbe je bio aktivan, pun planova i želja. Jedna od njih je i treći dolazak u našu zemlju, u njegov, kako je često isticao na svojim profilima na društvenim mrežama, omiljeni Beograd. Prošle godine je ovde bio drugi put zbog snimanja dokumentarca o njemu u Srbiji, u Beogradu, među ljudima koje je iskreno zavoleo uzvrativši im(nam) naklonost, poštovanje i ljubav prema njemu i njegovom Bojsiju. Kada se prvi put pojavio među nama pre osam godina, nije mogao da veruje da ljudi znaju za njega i da su on, njegov Bojsi i „Mućke” i dalje toliko popularni kod nas. A onda je zavoleo Beograd i njegove znamenitosti, neposredne i duhovite ljude, svoju publiku za koju nije znao da postoji, sve te ljude koji su ga odmah prepoznavali i na svakom mestu okruživali i srdačno pozdravljali. To mu se verovatno u toj meri odavno nije dešavalo ni prilikom šetnje Londonom. I tako se naša veza s njim i njegova s nama vremenom učvršćivala. U vreme poplava u Srbiji pre nekoliko godina Čalis je na svojim stranama na društvenim mrežama pozvao svet da pomogne postavivši brojeve računa na koje se može uplatiti pomoć, čemu su se pridružile i druge zvezde (recimo Sajmon Lebon iz grupe „Djuran Djuran”). To je bio zaista veliki gest koji je postao jedan od glavnih razloga za inicijativu da mu se dodeli srpsko državljanstvo, što se Čalisu veoma dopalo. Da nije bilo pandemije koja je omela mnoge planove, to bi se sigurno desilo pošto je nedavno Čalis podneo zahtev za naše državljanstvo, što je bio poslednji formalni čin da se pokrene ovaj proces. Smrt ga je omela da dobije naš pasoš i formalno postane naš Srbin u „Mućkama”.
Čalis je bio izuzetno vezan za naš grad i naše ljude, uopšte za Srbiju koju je stalno hvalio i podržavao na društvenim mrežama.
„Ljudi su mi pisali da su ’Mućke’ jedina stvar uz koju mogu da se smeju“, izjavio je Čalis prilikom poslednjeg boravka u Beogradu. „To me je zaista dirnulo. Otkrio sam da imamo mnogo toga zajedničkog, da se smejemo istim stvarima. A to je bilo veliko otkriće za mene. Planiram da se vratim u Srbiju i da saznam još nešto o vašoj zemlji. Možda napišem knjigu, a možda napravim još jedan dokumentarac. Osećam u srcu tu vezu Srbijom…“
Nažalost, nije bilo vremena. Čalis je napustio ovaj svet 19. septembra. Ostaje da uživamo u njegovom Bojsiju u reprizama serija koje su ga proslavile ili da ga gledamo kako srećan hoda ulicama Beograda u dokumentarnom filmu „Bojsi u Beogradu”. A na njegovom nalogu na jednoj od društvenih mreža ostalo je zapisano, uz njegovu karikaturu u liku Bojsija i pozadinom na kojoj su njegov najomiljeniji dragulj naše prestonice, Hram Svetog Save, ali i, recimo, Beli dvor i Titova limuzina, Geneks kula, Beograđanka, Pobednik…: „Beograde, čuvaj se! Znaš da je to razumno!“
Podržavao nas je i prošle godine u tadašnje vreme pandemije, ali i ove godine, obećavajući da će opet doći. Planovi o novoj knjizi i dokumentarnom filmu u kome bi detaljnije obišao ne samo Beograd već i neke od znamenitosti Srbije, nažalost, neće se ostvariti. Otišao je jedan istinski veliki Srbin, iako je rodom i na svaki način pripadao nekom sasvim drugom, prema nama uobičajeno neprijateljskom svetu. Nije dozvolio da ga ta istorija prezira prema nama koju i te kako gaji svet iz koga je on potekao sputa u predrasudama. Naprotiv, otvorio je srce i sasvim spontano postao veći Srbin od mnogih ovdašnjih „drugih Srba” koju su napravili karijere i „važno ime” gnušajući se svog porekla, naroda, svoje zemlje. Od Čalisa su mogli da nauče o svojoj Srbiji i o tome kako se ona voli. Za to bi trebalo da mu svi budemo veoma zahvalni.
„Moram da kažem da ste veoma atraktivni, devojke su prelepe, muškarci zgodni. Uvek sam uz vas!“, napisao je na svom profilu na jednoj od društvenih mreža.
A skoro pred samu smrt, nadajući se da će uspeti da nas poseti ponovo i zvanično primi naš pasoš, dodao je i ovo: „Srbijo, volim te, uvek ćete mi biti u srcu i nadam se da ćete me, kada dođem sledeći put, pozdraviti kao vašeg sunarodnika!“

Šarmantni gospodin lepih manira

Tumač simpatičnog Bojsija ostvario je dugovečnu i vrlo raznovrsnu glumačku karijeru koja traje bez prekida od početka šezdesetih godina. Odigrao je preko devedeset uloga uglavnom na malim ekranima. Nikada se nije školovao za glumca. Nije mu bilo potrebno. Sve što je neophodno u naoružanju dobrog glumca on je dobio rođenjem. Debitovao je u putujućem pozorištu, a ubrzo je postao član čuvenog teatra Rojal Šekspir kompani. Tokom godina rada na malim ekranima tumačio je najrazličitije likove. Bio je s obe strane dobra i zla, od mnoštva likova policajaca i detektiva do okorelih negativaca iz podzemlja. Najistaknutije role u tom smislu ostvario je u čuvenim krimićima iz šezdesetih i sedamdesetih „Doktor Hu” i „Svini”. Zanimljivo je da je s glavnom zvezdom „Mućki”, Dejvidom Džejsonom sarađivao pre „Mućki” u sitkomu „Stalno otvoreni”. A priliku da igra Bojsija je od Salivena dobio zahvaljujući liku policajca u seriji „Građanin Smit”, koja se mnogo dopala autoru „Mućki”. Toliko da mu je dao lik Bojsija koji je ovaj pretvorio u jedan od najznačajnijih i od publike najomiljenijih likova serije u više navrata proglašavane za najbolju ostrvsku humorističku TV seriju svih vremena. Bojsi je za Čalisa postao i beleg karijere i vrh svega što je radio. On ga je preporučivao i određivao. I obezbedio mu je večnost u srcima miliona poklonika ove serije širom sveta. Otud nije čudno da se tako snažno vezao za svog Bojsija da je kroz prizmu za njegovu karijeru tako važnog lika napisao dve autobiografske knjige, „Biti Bojsi” i „Posle Bojsija” koje pokrivaju periode njegovog života za vreme i mnogo posle aktivnog rada na „Mućkama” i „Zelenoj, zelenoj travi”. Mi znamo da je Čalis i treći put, mada samo kao gost u jednoj epizodi, zaigrao Bojsija. U domaćoj humorističkoj seriji „Državni posao”. Mada Bojsi je bio njegova tema i u šouu koji je samostalno izvodio putujući po Ostrvu, „Samo budale i Bojsi” (aluzija na pravi naslov „Mućki”, „Samo budale i konji rintaju”).
Džon Čalis se ženio četiri puta, ali nije imao potomstvo. Živeo je u preuređenoj kući za monahe u okviru starog i skoro ruiniranog manastira iz 12. veka blizu granice Engleske i Velsa. Bavio se baštovanstvom i istorijom, a strastveno je pratio kriket i fudbal. Čuven je i po tome što je celog života vatreno navijao za londonski Arsenal. Dejvid Džejson ga je opisao kao suštu suprotnost Bojsiju: „Džon Čalis je potpuno drugačiji od Bojsija“, rekao je on o svom kolegi. „Šarmantni gospodin lepih manira, elokventan i obrazovan, glumčina bogatog talenta i izuzetan saradnik, pravi timski igrač!“
Možda je, osim njegovih plemenitih pohvala na naš račun i našu zemlju, najbolje završiti priču o njemu njegovim rečima. Kada je upitan zašto se najčešće bavio komedijom, izjavio je: „Mislim da najviše volim komediju jer nema boljeg osećanja od onog koje izaziva spoznaja da ste nekoga nasmejali, da ste ga učinili srećnim!“