Одлазак великог Србина из Мућки

Џон Чалис (Бојси) – (1942–2021)

Смрт енглеског глумца Џона Чалиса, Бојсија из чувене серије „Мућке”, погодила је милионе поклоника ове серије широм света. Ове наше, чини се, још више пошто је последњих година славни глумац у неколико наврата посећивао Београд у коме је снимио и документарни филм „Бојси у Београду” искрено одушевљен нашим градом и нашим људима. Тада је и настала иницијатива да му се додели српско држављанство што је он одушевљено прихватио…

Пре десет година је чувена серија, на тридесетогодишњицу емитовања прве епизоде, изгубила своје срце смрћу аутора серије Џона Саливена. У међувремену, а и пре, неки делићи душе те дивне серије, која је свет управо освојила својом душом и јединственим смислом за хумор свог аутора, мало-помало су одлазили у вечност (глумци који су играли деку и стрица, власника паба, Тригера…). Недавно, на 40-годишњицу од почетка „Мућки“ умро је и Џон Чалис, тумач незаборавног дилера колима Бојсија. Да је тај лик, осим, наравно, главних, браће Тротер, био најзначајнији за ову серију, доказала је својевремено и одлука да се баш њему повери спиноф серија „Зелена, зелена трава“ у којој је Бојси био главна звезда. И био је то – главна звезда. За нас још више. Стицајем околности Чалис-Бојси је постао Србин из „Мућки“ Волели смо га, додуше, и пре него што нам је дао тај додатни разлог за посебну врсту наклоности. А ко није волео Бојсија и онај његов заразни, уврнути, смех? После Саливена, чак и пре смрти глумаца који су тумачили деку и стрица браће Тотер, ово је највећи ударац за екипу култне серије.

Велика љубав према Србији

Енглески господин родом из Бристола умро је пошто је напунио 79 година, од последица рака с којим се борио неко време, и поред те тешке борбе је био активан, пун планова и жеља. Једна од њих је и трећи долазак у нашу земљу, у његов, како је често истицао на својим профилима на друштвеним мрежама, омиљени Београд. Прошле године је овде био други пут због снимања документарца о њему у Србији, у Београду, међу људима које је искрено заволео узвративши им(нам) наклоност, поштовање и љубав према њему и његовом Бојсију. Када се први пут појавио међу нама пре осам година, није могао да верује да људи знају за њега и да су он, његов Бојси и „Мућке” и даље толико популарни код нас. А онда је заволео Београд и његове знаменитости, непосредне и духовите људе, своју публику за коју није знао да постоји, све те људе који су га одмах препознавали и на сваком месту окруживали и срдачно поздрављали. То му се вероватно у тој мери одавно није дешавало ни приликом шетње Лондоном. И тако се наша веза с њим и његова с нама временом учвршћивала. У време поплава у Србији пре неколико година Чалис је на својим странама на друштвеним мрежама позвао свет да помогне поставивши бројеве рачуна на које се може уплатити помоћ, чему су се придружиле и друге звезде (рецимо Сајмон Лебон из групе „Дјуран Дјуран”). То је био заиста велики гест који је постао један од главних разлога за иницијативу да му се додели српско држављанство, што се Чалису веома допало. Да није било пандемије која је омела многе планове, то би се сигурно десило пошто је недавно Чалис поднео захтев за наше држављанство, што је био последњи формални чин да се покрене овај процес. Смрт га је омела да добије наш пасош и формално постане наш Србин у „Мућкама”.
Чалис је био изузетно везан за наш град и наше људе, уопште за Србију коју је стално хвалио и подржавао на друштвеним мрежама.
„Људи су ми писали да су ’Мућке’ једина ствар уз коју могу да се смеју“, изјавио је Чалис приликом последњег боравка у Београду. „То ме је заиста дирнуло. Открио сам да имамо много тога заједничког, да се смејемо истим стварима. А то је било велико откриће за мене. Планирам да се вратим у Србију и да сазнам још нешто о вашој земљи. Можда напишем књигу, а можда направим још један документарац. Осећам у срцу ту везу Србијом…“
Нажалост, није било времена. Чалис је напустио овај свет 19. септембра. Остаје да уживамо у његовом Бојсију у репризама серија које су га прославиле или да га гледамо како срећан хода улицама Београда у документарном филму „Бојси у Београду”. А на његовом налогу на једној од друштвених мрежа остало је записано, уз његову карикатуру у лику Бојсија и позадином на којој су његов најомиљенији драгуљ наше престонице, Храм Светог Саве, али и, рецимо, Бели двор и Титова лимузина, Генекс кула, Београђанка, Победник…: „Београде, чувај се! Знаш да је то разумно!“
Подржавао нас је и прошле године у тадашње време пандемије, али и ове године, обећавајући да ће опет доћи. Планови о новој књизи и документарном филму у коме би детаљније обишао не само Београд већ и неке од знаменитости Србије, нажалост, неће се остварити. Отишао је један истински велики Србин, иако је родом и на сваки начин припадао неком сасвим другом, према нама уобичајено непријатељском свету. Није дозволио да га та историја презира према нама коју и те како гаји свет из кога је он потекао спута у предрасудама. Напротив, отворио је срце и сасвим спонтано постао већи Србин од многих овдашњих „других Срба” коју су направили каријере и „важно име” гнушајући се свог порекла, народа, своје земље. Од Чалиса су могли да науче о својој Србији и о томе како се она воли. За то би требало да му сви будемо веома захвални.
„Морам да кажем да сте веома атрактивни, девојке су прелепе, мушкарци згодни. Увек сам уз вас!“, написао је на свом профилу на једној од друштвених мрежа.
А скоро пред саму смрт, надајући се да ће успети да нас посети поново и званично прими наш пасош, додао је и ово: „Србијо, волим те, увек ћете ми бити у срцу и надам се да ћете ме, када дођем следећи пут, поздравити као вашег сународника!“

Шармантни господин лепих манира

Тумач симпатичног Бојсија остварио је дуговечну и врло разноврсну глумачку каријеру која траје без прекида од почетка шездесетих година. Одиграо је преко деведесет улога углавном на малим екранима. Никада се није школовао за глумца. Није му било потребно. Све што је неопходно у наоружању доброг глумца он је добио рођењем. Дебитовао је у путујућем позоришту, а убрзо је постао члан чувеног театра Ројал Шекспир компани. Током година рада на малим екранима тумачио је најразличитије ликове. Био је с обе стране добра и зла, од мноштва ликова полицајаца и детектива до окорелих негативаца из подземља. Најистакнутије роле у том смислу остварио је у чувеним кримићима из шездесетих и седамдесетих „Доктор Ху” и „Свини”. Занимљиво је да је с главном звездом „Мућки”, Дејвидом Џејсоном сарађивао пре „Мућки” у ситкому „Стално отворени”. А прилику да игра Бојсија је од Саливена добио захваљујући лику полицајца у серији „Грађанин Смит”, која се много допала аутору „Мућки”. Толико да му је дао лик Бојсија који је овај претворио у један од најзначајнијих и од публике најомиљенијих ликова серије у више наврата проглашаване за најбољу острвску хумористичку ТВ серију свих времена. Бојси је за Чалиса постао и белег каријере и врх свега што је радио. Он га је препоручивао и одређивао. И обезбедио му је вечност у срцима милиона поклоника ове серије широм света. Отуд није чудно да се тако снажно везао за свог Бојсија да је кроз призму за његову каријеру тако важног лика написао две аутобиографске књиге, „Бити Бојси” и „После Бојсија” које покривају периоде његовог живота за време и много после активног рада на „Мућкама” и „Зеленој, зеленој трави”. Ми знамо да је Чалис и трећи пут, мада само као гост у једној епизоди, заиграо Бојсија. У домаћој хумористичкој серији „Државни посао”. Мада Бојси је био његова тема и у шоуу који је самостално изводио путујући по Острву, „Само будале и Бојси” (алузија на прави наслов „Мућки”, „Само будале и коњи ринтају”).
Џон Чалис се женио четири пута, али није имао потомство. Живео је у преуређеној кући за монахе у оквиру старог и скоро руинираног манастира из 12. века близу границе Енглеске и Велса. Бавио се баштованством и историјом, а страствено је пратио крикет и фудбал. Чувен је и по томе што је целог живота ватрено навијао за лондонски Арсенал. Дејвид Џејсон га је описао као сушту супротност Бојсију: „Џон Чалис је потпуно другачији од Бојсија“, рекао је он о свом колеги. „Шармантни господин лепих манира, елоквентан и образован, глумчина богатог талента и изузетан сарадник, прави тимски играч!“
Можда је, осим његових племенитих похвала на наш рачун и нашу земљу, најбоље завршити причу о њему његовим речима. Када је упитан зашто се најчешће бавио комедијом, изјавио је: „Мислим да највише волим комедију јер нема бољег осећања од оног које изазива спознаја да сте некога насмејали, да сте га учинили срећним!“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *