Lekcija Medvedeva Kijevu

S vlastodršcima u Kijevu je neproduktivno i štetno graditi odnose, to su nesrećni ljudi bez stabilne samoidentifikacije, smatra bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev

Ukrajinska strana obraća pažnju samo na poziciju predsednika Rusije, a ono što dolazi iz njegovog okruženja je apsolutno drugostepeno pitanje – ovim rečima je Mihail Podoljak, savetnik šefa kabineta ukrajinskog predsednika, prokomentarisao autorski tekst zamenika predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva, objavljenog 11. oktobra u listu „Komersant“ pod naslovom „Zašto su besmisleni kontakti sa sadašnjim ukrajinskim rukovodstvom“. Čak i da Medvedev nije ničim obrazložio svoj stav, već i ovaj odgovor kijevskog savetnika poslužio bi kao argument da je razgovor Moskve s Kijevom besmislen u situaciji kada ukrajinska strana šest godina na svaki način izbegava da izvrši svoje obaveze iz Minskih sporazuma i svu krivicu za to, pred inostranom i domaćom javnošću, svaljuje na Kremlj. Naravno da za Moskvu nema nikakve svrhe da stupa u kontakte s tako nepouzdanim (blago rečeno) pregovaračima, imajući u vidu da Rusija ne mora nikome da polaže račune i da se pravda. A kada „sagovornik“ naruši sve potpisane dogovore – za koje garantuju predsednik Francuske i kancelar Nemačke – onda je to dovoljan razlog da ne žurite s daljim dijalogom. Bar dok se u Kijevu ne pojave znatno ozbiljniji pregovarači. „Rusija ume da čeka. Mi smo strpljivi ljudi“, objasnio je Dmitrij Medvedev u svom tekstu.

SINTEZA RUSKE POLITIKE PREMA POSTMAJDANSKOJ UKRAJINI Ali savetnik Podoljak smatra drugačije i hoće da čuje šta će reći šef države Vladimir Putin. „Glavno je pitanje kakvu poziciju zauzima sam gospodin Putin. Od njega su dolazile drugačije formulacije i potvrđivala se neophodnost pregovora između Rusije i Ukrajine. S ukrajinske strane su neophodni koraci učinjeni“, prenosi njegove reči „Glas Amerike“. Ukazujući da je tekst Medvedeva „krajnje čudan, neumesan i neaktuelan, i verovatno ne zaslužuje ozbiljne javne ocene“, savetnik šefa kabineta predsednika Zelenskog dodao je „ono glavno“: „Medvedev apsolutno očigledno nije subjekat politike i prema njemu se s velikom dozom ironije odnose čak i u državnim ruskim medijima. Zato motiva za pojavu ovakvog teksta može biti nekoliko. Kao prvo, Medvedev tako uvredljivim tonalitetom može da pokuša da pokaže ’starijim drugovima’ da on još nešto vredi. I to, ako je odluka da napiše takav tekst bila njegova. Što sumnjam, uzimajući u obzir činjenicu da Medvedev odavno nije pokazivao nikakve jasne aktivnosti.“
Ako tekst Medvedeva „ne zaslužuje ozbiljne javne ocene“, zašto je onda Kijev odlučio, makar i s nivoa savetnika, da ga ocenjuje? Da li je Podoljak svestan da, ocenjujući „nebitnog i neozbiljnog Medvedeva“ time kao da priznaje da je i sam neozbiljan i nebitan? Ili su, ipak, lekcije i poruke Medvedeva isuviše bitne i ozbiljne – toliko da se u Kijevu nisu ni usudili da na argumentovan način odgovore, verovatno svesni da bi im negiranje iznesenih optužbi donelo samo više štete? Kako u današnjem Kijevu da javno negirate da ste sledbenik ukrajinskih fašista iz Drugog svetskog rata, Stepana Bandere i Romana Šuheviča! To ne samo što je „sramotno“ već i prilično opasno. Sigurno je da za čoveka koji je bio predsednik Ruske Federacije u jednom mandatu i njen premijer u dva (najdugovečniji predsednik vlade u novijoj ruskoj istoriji) samo neko neupućen ili krajnje zlonameran može da kaže da je da je neozbiljan i nebitan. Ali Podoljak, braneći Zelenskog, i to može.
Posebno je neukusno to reći, ako se zna da Medvedev u ovom trenutku obavlja dve ključne funkcije u Rusiji: predsednik je najveće partije Jedinstvena Rusija i Putinov zamenik u Savetu bezbednosti RF, telu koje određuje politiku u sferi bezbednosti. Da je Medvedev u Rusiji nebitan, sigurno ne bi dobio najviši orden „Za zasluge pred Otadžbinom“ prvog stepena, a verovatno ga ni Ukrajina ne bi u dva navrata odlikovala. I ne bi Putinov portparol Dmitrij Peskov njegov tekst ocenio kao „važan“ i dodao da se u njemu „mnogo toga naziva pravim imenom“. Kako je naglasio Peskov, tekst se poklapa s onim što su ruske vlasti ranije „u različitim formulacijama iznosile na različitim nivoima“. Ovde treba dodati da je i Putin, možda nešto drugačijim rečima, jasno iznosio sve teze iz Medvedevljevog teksta, i to mnogo puta od 2014. godine i nasilnog svrgavanja vlasti u Kijevu. Zato je Podoljak neiskren kada kaže da Kijev obraća pažnju na reči ruskog predsednika. Da to zaista čine, do teksta Dmitrija Medvedeva koji sintetizuje čitavu rusku politiku prema postmajdanskoj Ukrajini – ne bi ni došlo. Naprotiv, u Kijevu smatraju Putina neprijateljem koga ne treba slušati i po svaku cenu treba uništiti.

NESREĆA ODUSTAJANJA OD SVOG IDENTITETA Šta je to, tako „neozbiljno“, napisao Medvedev, pa se Podoljak nije udostojio da odgovori na bilo koji njegov navod i komentar sveo samo na izraze ličnog nepoštovanja i uvreda na račun bivšeg predsednika Rusije? I zašto je, ako je Medvedev nevažan, delove teksta i Podoljakov odgovor odmah preneo „Glas Amerike“ – doduše, izostavljajući sve one delove u kojima se pominje uloga SAD u ukrajinskoj krizi i politici? Pa je tako ispalo, ako se čita iz američkog izvora, da je Medvedev govorio samo o tome da ukrajinski vlastodršci „pune svoje džepove“, a za državu ne mare. To, svakako, nije nebitan deo teksta, ali je važniji onaj gde se objašnjava zašto kijevski sagovornici nisu za Moskvu relevantni, pa samim tim s njima kriza ne može da bude rešena. Tu je uloga Vašingtona istaknuta na prvo mesto, ali da bismo to razumeli. moramo da pročitamo tekst u originalu, a ne kako ga je preneo američki državni medij.
Suština članka je u tome da Rusija treba da sačeka da se u Kijevu pojavi normalno rukovodstvo, spremno za izgradnju ravnopravnih i uzajamno korisnih odnosa, a ne usmereno na totalnu konfrontaciju na ivici ratnog sukoba, poput sadašnjeg. Sa sadašnjim vlastodršcima je neproduktivno i štetno graditi odnose, između ostalog i zato što je reč o ljudima „koji nemaju nikakvu stabilnu samoidentifikaciju“, ocenjuje Medvedev. On objašnjava da su svi oni, pa čak i predsednik Vladimir Zelenski koji je „ceo život govorio na ruskom jeziku“, zapravo samo „nesrećni ljudi“ koji su odustali od sopstvenog identiteta, „promenili političku i moralnu orijentaciju“. Zelenski je, kako ističe, suštinski odustao od svog identiteta i počeo da služi najzloglasnijim nacionalističkim snagama Ukrajine“, koje su uvek postojale – „od 5 do 7 odsto aktivnog stanovništva“. „Moguće je samo zamisliti koliko mu je odvratno bilo da načini takav moralni salto mortale. To podseća na bezumnu situaciju, kao kada bi predstavnici jevrejske inteligencije iz idejnih razloga tražili da budu primljeni u SS“, ocenjuje Medvedev.
Upravo iz takvih pobuda, i u strahu da se i njemu ne desi neki Majdan, Zelenski mora da „beskonačno manevriše između različitih sila – radikalnih nacionalista, muslimanskog dela stanovništva, pre svega Tatara, umerenih apolitičnih Ukrajinaca i Rusa, predstavnika drugih etnosa – da mu ne bi slomili vrat. Upravo zato Zelenski sebe prikazuje da je veći nacionalista nego i najradikalniji među njima. On je morao sebe da ugradi u ’panteon heroja’ ovog dela ukrajinskog društva. Da uzvikne s njima – ’Herojima slava’! Da prihvati bezuslovni autoritet takvih gadova u svojstvu ’velikih Ukrajinaca’. Da se moli za blaženo sećanje na teroriste i judofobe Banderu i Šuheviča, čijim sledbenicima danas sebe naziva značajan deo političke elite Ukrajine“, istakao je Medvedev.
Podsećajući naširoko na zverstva koja su nad Rusima, Ukrajincima, Jevrejima i Poljacima (uključujući decu i starce) počinile tokom Drugog svetskog rata snage pod komandom onih kojima se današnja ukrajinska elita na čelu sa Zelenskim klanja, Medvedev ukazuje da normalan, pristojan čovek to nikada ne bi mogao da učini, da se „cela istorija života i porodice“ ukrajinskog predsednika buni protiv „nečega tako ogavnog“. „Ali ipak mora. Inače će mu prosuti mozak po zidu. On se veoma plaši i ne voli te ljude, ali je prinuđen da propoveda njihovu ideologiju, da brani stavove koji su mu odvratni. Čovek izokrenut naopačke. Kako je u takvoj situaciji moguće sa njim voditi pregovore i dogovarati se“, pita bivši šef ruske države.

ŠTA JE AMERICI POTREBNO OD UKRAJINE A zatim iznosi suštinu problema – da su „ukrajinski rukovodioci sadašnje generacije ljudi apsolutno nesamostalni“, odnosno da je njihova zemlja „pod direktnom inostranom upravom“! „Ta uprava je znatno tvrđa nego odnosi SSSR-a sa socijalističkim zemljama. U Ukrajini je potpuna zavisnost, od novčanih priliva iz SAD i EU, do direktnog rukovođenja ukrajinskim specijalnim službama od strane njihovih američkih pokrovitelja. Sjedinjenim Državama ništa nije potrebno od Ukrajine, osim sukobljavanja s Rusijom, njenog totalnog obuzdavanja i stvaranja onoga što je precizno nazvano ’anti-Rusija’“, istakao je zamenik predsednika SB RF i dodao da Ukrajina sama po sebi nema za zapadne sile nikakvu vrednost – da bi je neko branio u slučaju potencijalnog vojnog sukoba s Rusijom. I tek na samom kraju ukazao na načine kako ukrajinski političari pune džepove.
„S tako slabim ljudima kontakti su neproduktivni. Oni će se u svakom trenutku prodati za pet para. Besmislenost i čak štetnost odnosa sa sadašnjim rukovodstvom Ukrajine sastoji se i u tome što su na čelu ove zemlje nekompetentni i neodgovorni ljudi. Oni stalno menjaju stavove da bi ugodili svojim prekookeanskim gazdama i političkim prilikama“, naveo je Medvedev i pojasnio da je reč o onima koji su potpisali Minske sporazume s Rusijom, Nemačkom i Francuskom, a zatim – pod pritiskom nacionalista u parlamentu i na ulici, kao i instrukcija preko okeana, zauzeli potpuno suprotnu poziciju. Prema takvim partnerima koji se utrkuju u stalnim lažima, u međunarodnim odnosima nema i ne može biti poverenja. A znači i da su pregovori s njima apsolutno besmisleni“, zaključio je Dmitrij Medvedev.
Posle svega jasno je zašto je Kijev ovako gnevno reagovao na tekst, iskazujući nepoštovanje prema jednom od najvažnijih ljudi u Rusiji. Navodno on, koji je punih 12 godina bio u samom vrhu globalne politike, nije njihov nivo već je samo Putin dostojan da mu udele malo pažnje. I to – ako im se ljubazno obrati. Pre će biti da su tekst Medvedeva i reakcija Kijeva (kao i pažnja Vašingtona) izazvani nezainteresovanošću Putina za „samit“ sa Zelenskim, na koji ukrajinski lider mesecima poziva šefa Kremlja. A on samo odgovara da – ne vidi potrebu za takvim susretom, već da je Kijevu bolje da se okrene izvršavanju Minskih sporazuma. Pošto Zelenski i ljudi iz njegovog okruženja stalno ponavljaju taj poziv i kao da ne razumeju da Putin to ne želi – dogodila im se lekcija iz pera Dmitrija Medvedeva. Možda u ne sasvim diplomatskoj formi, ali je u njoj veoma precizno navedeno zašto razgovor s Kijevom sada apsolutno nije moguć. To što, izgleda, oni ni ovu poruku nisu razumeli, potvrđuje Medvedevljevu ocenu – da je reč o nekompetentnim ljudima. Zato će Rusija, ipak, sačekati relevantne sagovornike u Kijevu.