Лекција Медведева Кијеву

С властодршцима у Кијеву је непродуктивно и штетно градити односе, то су несрећни људи без стабилне самоидентификације, сматра бивши руски председник Дмитриј Медведев

Украјинска страна обраћа пажњу само на позицију председника Русије, а оно што долази из његовог окружења је апсолутно другостепено питање – овим речима је Михаил Подољак, саветник шефа кабинета украјинског председника, прокоментарисао ауторски текст заменика председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитрија Медведева, објављеног 11. октобра у листу „Комерсант“ под насловом „Зашто су бесмислени контакти са садашњим украјинским руководством“. Чак и да Медведев није ничим образложио свој став, већ и овај одговор кијевског саветника послужио би као аргумент да је разговор Москве с Кијевом бесмислен у ситуацији када украјинска страна шест година на сваки начин избегава да изврши своје обавезе из Минских споразума и сву кривицу за то, пред иностраном и домаћом јавношћу, сваљује на Кремљ. Наравно да за Москву нема никакве сврхе да ступа у контакте с тако непоузданим (благо речено) преговарачима, имајући у виду да Русија не мора никоме да полаже рачуне и да се правда. А када „саговорник“ наруши све потписане договоре – за које гарантују председник Француске и канцелар Немачке – онда је то довољан разлог да не журите с даљим дијалогом. Бар док се у Кијеву не појаве знатно озбиљнији преговарачи. „Русија уме да чека. Ми смо стрпљиви људи“, објаснио је Дмитриј Медведев у свом тексту.

СИНТЕЗА РУСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ПОСТМАЈДАНСКОЈ УКРАЈИНИ Али саветник Подољак сматра другачије и хоће да чује шта ће рећи шеф државе Владимир Путин. „Главно је питање какву позицију заузима сам господин Путин. Од њега су долазиле другачије формулације и потврђивала се неопходност преговора између Русије и Украјине. С украјинске стране су неопходни кораци учињени“, преноси његове речи „Глас Америке“. Указујући да је текст Медведева „крајње чудан, неумесан и неактуелан, и вероватно не заслужује озбиљне јавне оцене“, саветник шефа кабинета председника Зеленског додао је „оно главно“: „Медведев апсолутно очигледно није субјекат политике и према њему се с великом дозом ироније односе чак и у државним руским медијима. Зато мотива за појаву оваквог текста може бити неколико. Као прво, Медведев тако увредљивим тоналитетом може да покуша да покаже ’старијим друговима’ да он још нешто вреди. И то, ако је одлука да напише такав текст била његова. Што сумњам, узимајући у обзир чињеницу да Медведев одавно није показивао никакве јасне активности.“
Ако текст Медведева „не заслужује озбиљне јавне оцене“, зашто је онда Кијев одлучио, макар и с нивоа саветника, да га оцењује? Да ли је Подољак свестан да, оцењујући „небитног и неозбиљног Медведева“ тиме као да признаје да је и сам неозбиљан и небитан? Или су, ипак, лекције и поруке Медведева исувише битне и озбиљне – толико да се у Кијеву нису ни усудили да на аргументован начин одговоре, вероватно свесни да би им негирање изнесених оптужби донело само више штете? Како у данашњем Кијеву да јавно негирате да сте следбеник украјинских фашиста из Другог светског рата, Степана Бандере и Романа Шухевича! То не само што је „срамотно“ већ и прилично опасно. Сигурно је да за човека који је био председник Руске Федерације у једном мандату и њен премијер у два (најдуговечнији председник владе у новијој руској историји) само неко неупућен или крајње злонамеран може да каже да је да је неозбиљан и небитан. Али Подољак, бранећи Зеленског, и то може.
Посебно је неукусно то рећи, ако се зна да Медведев у овом тренутку обавља две кључне функције у Русији: председник је највеће партије Јединствена Русија и Путинов заменик у Савету безбедности РФ, телу које одређује политику у сфери безбедности. Да је Медведев у Русији небитан, сигурно не би добио највиши орден „За заслуге пред Отаџбином“ првог степена, а вероватно га ни Украјина не би у два наврата одликовала. И не би Путинов портпарол Дмитриј Песков његов текст оценио као „важан“ и додао да се у њему „много тога назива правим именом“. Како је нагласио Песков, текст се поклапа с оним што су руске власти раније „у различитим формулацијама износиле на различитим нивоима“. Овде треба додати да је и Путин, можда нешто другачијим речима, јасно износио све тезе из Медведевљевог текста, и то много пута од 2014. године и насилног свргавања власти у Кијеву. Зато је Подољак неискрен када каже да Кијев обраћа пажњу на речи руског председника. Да то заиста чине, до текста Дмитрија Медведева који синтетизује читаву руску политику према постмајданској Украјини – не би ни дошло. Напротив, у Кијеву сматрају Путина непријатељем кога не треба слушати и по сваку цену треба уништити.

НЕСРЕЋА ОДУСТАЈАЊА ОД СВОГ ИДЕНТИТЕТА Шта је то, тако „неозбиљно“, написао Медведев, па се Подољак није удостојио да одговори на било који његов навод и коментар свео само на изразе личног непоштовања и увреда на рачун бившег председника Русије? И зашто је, ако је Медведев неважан, делове текста и Подољаков одговор одмах пренео „Глас Америке“ – додуше, изостављајући све оне делове у којима се помиње улога САД у украјинској кризи и политици? Па је тако испало, ако се чита из америчког извора, да је Медведев говорио само о томе да украјински властодршци „пуне своје џепове“, а за државу не маре. То, свакако, није небитан део текста, али је важнији онај где се објашњава зашто кијевски саговорници нису за Москву релевантни, па самим тим с њима криза не може да буде решена. Ту је улога Вашингтона истакнута на прво место, али да бисмо то разумели. морамо да прочитамо текст у оригиналу, а не како га је пренео амерички државни медиј.
Суштина чланка је у томе да Русија треба да сачека да се у Кијеву појави нормално руководство, спремно за изградњу равноправних и узајамно корисних односа, а не усмерено на тоталну конфронтацију на ивици ратног сукоба, попут садашњег. Са садашњим властодршцима је непродуктивно и штетно градити односе, између осталог и зато што је реч о људима „који немају никакву стабилну самоидентификацију“, оцењује Медведев. Он објашњава да су сви они, па чак и председник Владимир Зеленски који је „цео живот говорио на руском језику“, заправо само „несрећни људи“ који су одустали од сопственог идентитета, „променили политичку и моралну оријентацију“. Зеленски је, како истиче, суштински одустао од свог идентитета и почео да служи најзлогласнијим националистичким снагама Украјине“, које су увек постојале – „од 5 до 7 одсто активног становништва“. „Могуће је само замислити колико му је одвратно било да начини такав морални салто мортале. То подсећа на безумну ситуацију, као када би представници јеврејске интелигенције из идејних разлога тражили да буду примљени у СС“, оцењује Медведев.
Управо из таквих побуда, и у страху да се и њему не деси неки Мајдан, Зеленски мора да „бесконачно маневрише између различитих сила – радикалних националиста, муслиманског дела становништва, пре свега Татара, умерених аполитичних Украјинаца и Руса, представника других етноса – да му не би сломили врат. Управо зато Зеленски себе приказује да је већи националиста него и најрадикалнији међу њима. Он је морао себе да угради у ’пантеон хероја’ овог дела украјинског друштва. Да узвикне с њима – ’Херојима слава’! Да прихвати безусловни ауторитет таквих гадова у својству ’великих Украјинаца’. Да се моли за блажено сећање на терористе и јудофобе Бандеру и Шухевича, чијим следбеницима данас себе назива значајан део политичке елите Украјине“, истакао је Медведев.
Подсећајући нашироко на зверства која су над Русима, Украјинцима, Јеврејима и Пољацима (укључујући децу и старце) починиле током Другог светског рата снаге под командом оних којима се данашња украјинска елита на челу са Зеленским клања, Медведев указује да нормалан, пристојан човек то никада не би могао да учини, да се „цела историја живота и породице“ украјинског председника буни против „нечега тако огавног“. „Али ипак мора. Иначе ће му просути мозак по зиду. Он се веома плаши и не воли те људе, али је принуђен да проповеда њихову идеологију, да брани ставове који су му одвратни. Човек изокренут наопачке. Како је у таквој ситуацији могуће са њим водити преговоре и договарати се“, пита бивши шеф руске државе.

ШТА ЈЕ АМЕРИЦИ ПОТРЕБНО ОД УКРАЈИНЕ А затим износи суштину проблема – да су „украјински руководиоци садашње генерације људи апсолутно несамостални“, односно да је њихова земља „под директном иностраном управом“! „Та управа је знатно тврђа него односи СССР-а са социјалистичким земљама. У Украјини је потпуна зависност, од новчаних прилива из САД и ЕУ, до директног руковођења украјинским специјалним службама од стране њихових америчких покровитеља. Сједињеним Државама ништа није потребно од Украјине, осим сукобљавања с Русијом, њеног тоталног обуздавања и стварања онога што је прецизно названо ’анти-Русија’“, истакао је заменик председника СБ РФ и додао да Украјина сама по себи нема за западне силе никакву вредност – да би је неко бранио у случају потенцијалног војног сукоба с Русијом. И тек на самом крају указао на начине како украјински политичари пуне џепове.
„С тако слабим људима контакти су непродуктивни. Они ће се у сваком тренутку продати за пет пара. Бесмисленост и чак штетност односа са садашњим руководством Украјине састоји се и у томе што су на челу ове земље некомпетентни и неодговорни људи. Они стално мењају ставове да би угодили својим прекоокеанским газдама и политичким приликама“, навео је Медведев и појаснио да је реч о онима који су потписали Минске споразуме с Русијом, Немачком и Француском, а затим – под притиском националиста у парламенту и на улици, као и инструкција преко океана, заузели потпуно супротну позицију. Према таквим партнерима који се утркују у сталним лажима, у међународним односима нема и не може бити поверења. А значи и да су преговори с њима апсолутно бесмислени“, закључио је Дмитриј Медведев.
После свега јасно је зашто је Кијев овако гневно реаговао на текст, исказујући непоштовање према једном од најважнијих људи у Русији. Наводно он, који је пуних 12 година био у самом врху глобалне политике, није њихов ниво већ је само Путин достојан да му уделе мало пажње. И то – ако им се љубазно обрати. Пре ће бити да су текст Медведева и реакција Кијева (као и пажња Вашингтона) изазвани незаинтересованошћу Путина за „самит“ са Зеленским, на који украјински лидер месецима позива шефа Кремља. А он само одговара да – не види потребу за таквим сусретом, већ да је Кијеву боље да се окрене извршавању Минских споразума. Пошто Зеленски и људи из његовог окружења стално понављају тај позив и као да не разумеју да Путин то не жели – догодила им се лекција из пера Дмитрија Медведева. Можда у не сасвим дипломатској форми, али је у њој веома прецизно наведено зашто разговор с Кијевом сада апсолутно није могућ. То што, изгледа, они ни ову поруку нису разумели, потврђује Медведевљеву оцену – да је реч о некомпетентним људима. Зато ће Русија, ипак, сачекати релевантне саговорнике у Кијеву.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *