Ko to tamo zvecka oružjem?

KRIZA NA KOSOVU

Jedini logičan odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta može biti – onaj ko ga ima. A Srbija ga, Bogu hvala, ima sve više. A i kad, kako neki kažu, „zvecka“ tim oružjem, ne radi to uludo nego s veoma jakim razlogom. Takođe, pokazuje se i da to radi vrlo pametno i uspešno

Teško je poverovati da postoje mediji kosovskih Albanaca koji se štampaju u Beogradu, ali izgleda da je tako. Kolege iz koliko nezavisnog, toliko i objektivnog dnevnika „Danas“ u poslednja dva dana (ponedeljak, 27. septembar, i utorak, 28. septembar) objavljuju naslovne strane koje više dolikuju prištinskim listovima „Zeri“, „Koha“, ili „Gazeta ekspres“, nego nekom „srpskom“ glasilu. A pored toga, i pre nego što se nađu na kioscima, stvarnost demantuje teze koje iznose. Iako tema ovog teksta nije pisanje ovog dnevnika, kao ni analiza izveštavanja drugih srodnih „nezavisnih“ i „objektivnih“ medija u Srbiji, njime ćemo se poslužiti da bismo u širem kontekstu rasvetlili dešavanja na severu Kosova i Metohije (da ne upotrebimo tu Biljani Srbljanović nepodnošljivu kovanicu Kosmet).
Svima je već poznato da je aktuelna kriza na severu Kosmeta počela prošlog ponedeljka (20. septembra) raspoređivanjem specijalnih snaga kosovske policije na graničnim prelazima Jarinje i Brnjak u znak podrške upravo donetoj meri o skidanju registarskih tablica s vozila registrovanih u Srbiji, ali i onih koja ne nose sporne oznake „RKS“. Kao što smo pisali prošle nedelje, oba ova poteza nemaju ni legalitet, ni legitimitet. Odluka o tablicama nema uporišta u sporazumima iz Brisela i predstavlja krajnje jednostranu meru koja ne da nije konstruktivna u smislu postizanja nekakvog sveobuhvatnog rešenja kosovskog problema nego je „antikonstruktivna“, odnosno destruktivna jer joj je jedina svrha podizanje tenzija. Za slučaj da ovo ne bude dovoljno jako guranje prsta u srpsko oko, prištinske vlasti pod vođstvom Aljbina Kurtija odlučile su se da sve „zabibere“ slanjem takozvanih specijalaca s puškama i u oklopnim vozilima, suprotno dogovoru iz Brisela postignutom 19. aprila 2013. u sedištu NATO-a po kojem se tako nešto može činiti samo uz saglasje Kfora i predsednika srpskih opština sa severa Kosova i Metohije. [restrict]

ODGOVOR BEOGRADA Tu dolazimo do onoga što prištinski „Danas“ naziva „Vučićevim zveckanjem oružjem (koje) ugrožava i Srbe na Kosovu i Metohiji“ uz ocene dvojice prištinskih analitičara sa sedištem u Beogradu (Dragana Popovića i Dragana Šutanovca) i jednog proameričkog Drvarca Dragana Šormaza. Iz ovakvog naslova (iako je ilustrovan fotografijom do zuba naoružanih pripadnika albanske jedinice ROSU na Jarinju) proizlazi da je „zli i naopaki“ Aleksandar Vučić iz čista mira odlučio da miroljubivim kosovskim Albancima pripreti silom, čime bi, upozoravaju, mogao ponovo da izazove „pravedni gnev“ i navede ove inače pitome ljude na pokolj kakav su izveli u junu 1999. ili martu 2004. Druga sporna naslovnica je ukrašena tvrdnjom da je „Vučićev ultimatum NATO nova predstava za narod“ iz čega proizlazi da predsednik Srbije samo razmišlja o tome kako da građane ove zemlje „zezne“, a ne kako da zaštiti srpski narod na Kosovu i Metohiji.
Problem je, međutim, u tome što stvarnost, kao što smo već naveli, ove teze demantuje. Prvo nije tačno da srpsko „zveckanje oružjem“ može na bilo koji način da ugrozi Srbe na Kosovu i Metohiji, jer su oni već ugroženi i jer je njima više od četvrt veka svaki novi dan koji dočekaju čist bonus, pošto je opasnost da se ne vrate iz žetve, s kupanja u reci ili pića u kafiću opšte mesto. Baš kao što ni, budimo realni, nekakvo zveckanje oružjem Slobodana Miloševića početkom devedesetih nije moglo da ugrozi Srbe u Hrvatskoj, jer ni Miloševića, niti Jugoslavije kao „tamnice naroda“ nije bilo pre 1918, a hrvatski ekstremisti su i tada Srbe klali.
Druga pomenuta naslovnica demantovana je još u ponedeljak, u vreme dok je smišljana, a u utorak, kada je objavljena, postala je potpuno besmislena zbog činjenice da se dan posle „Vučićevog ultimatuma“ i njegovog razgovora s generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom na kriznim tačkama na Jarinju i Brnjaku pojavio Kfor (američki, kanadski i poljski vojnici), koji je tu trebalo da bude još prvog dana. „Mi smo rekli nedvosmisleno, a to sam ponovio i generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergom da našim trupama nećemo ulaziti na Kosovo i Metohiju, jer nećemo da ugrozimo mir. Čekaćemo na vas 24 sata da reagujete kao NATO, ako dođe do pogroma nad Srbima. Ako se bude nastavio pogrom našeg stanovništva, Srbija će reagovati i neće dozvoliti da se to dešava“, izjavio je Vučić u jednoj televizijskoj emisiji i izrazio uverenje da su ga ljudi u NATO-u dobro razumeli i da će preduzeti sve mere da zaštite srpsko stanovništvo. A vidimo da jesu. To je, naravno, stidljiv i nedovoljan prvi korak, ali je, opet, korak kojim se ide dalje od jalovih i krajnje pristrasnih saopštenja EU, NATO-a i SAD o potrebi da „obe strane spuste tenzije“. Od apsolutnog nečinjenja došli smo do makar jednog gesta, iako je on doista krajnje simboličan i potpuno nedovoljan. A to je očigledno Srbija isposlovala tim „zveckanjem oružjem“ i „ultimatumom“, jer su se prethodnih sedam dana EU, NATO i SAD pravili ludi.
Ovakav pristup Beograda doveo je i do hitnog organizovanja sastanka predstavnika Beograda i Prištine u Briselu koji će se održati u sredu, u vreme dok ovaj broj „Pečata“ bude u štampi. Da se kolektivni Zapad, u ovom konkretnom slučaju oličen u Evropskoj uniji, ne ponaša kao pokrovitelj samo jedne strane u ovom nesrećnom dijalogu, poziv za dolazak u Brisel ne bi trebalo, makar ne u prvo vreme, da se uputi delegaciji Beograda, nego samo onoj prištinskoj, kako bi joj se objasnilo da svoje specijalne parapolicijske snage ima pod hitno da vrati u tor. Doduše, da se radi o objektivnim i neutralnim pokroviteljima pregovora i čuvarima mira, Kfor na Jarinje i Brnjak ne bi poslao tek nekolicinu vojnika, nego silu dovoljnu da albanske siledžije vrati na mesto. Ali sila Boga ne moli… Srećna okolnost je, međutim, što se vremena menjaju, pa je ministar odbrane Nebojša Stefanović u obilazak snaga raspoređenih u blizini administrativne linije s Kosovom i Metohijom otišao u pratnji ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Bocan Harčenka, dok u isto vreme iz Moskve, iz usta portparolke Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove stižu jasna upozorenja NATO-u i Kforu da rade svoj posao, a iz onih zamenika glavnog komandanta Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije Jurija Grehova da će Moskva sredinom oktobra poslati u Srbiju svoje sisteme protivvazdušne odbrane. Iako se radi o učešću u vojnoj vežbi „Slovensko bratstvo“, vremenski okvir u kojem je ta izjava data vrlo je rečit.

PREGOVORI Od pregovora koji se u Briselu održavaju u sredu ne bi trebalo mnogo očekivati, jer su zvanične poruke koje stižu iz EU i SAD još nepromenjene i dalje se sastoje od povlađivanja svojim prištinskim pulenima. Peter Stano je opet ponovio da je deeskalacija ključna reč za trenutnu situaciju između Beograda i Prištine i da su za spuštanje tenzija prvenstveno odgovorne dve strane. Slično je, u intervjuu za „Glas Amerike“ rekao i Gabrijel Eskobar, zamenik pomoćnika državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja i novi izaslanik Stejt departmenta za Zapadni Balkan: „Verujemo da obe strane treba da se uzdrže od štetne retorike i usmere pažnju i energiju na dijalog pod pokroviteljstvom EU, dijalog koji mi stoprocentno podržavamo.“
Da bi se čudo, ipak, moglo desiti i da bi Zapad konačno mogao zauzeti čvršći stav prema takozvanom Kosovu, ukazuju govorkanja iz prištinskih medija prema kojima su u Stejt departmentu bili pritegli njihovu predsednicu* Vljosu Osmani. Kako televizija „Kljan Kosova“ navodi, pozivajući se na nekakve izvore, u Stejt departmentu su Osmanijevoj rekli da je akcija Prištine na Jarinju i Brnjaku „ugrozila bezbednost“. Iz njenog kabineta su, međutim, ove navode demantovali. Malo je, nažalost, verovatno da su navodi prištinske televizije tačni, jer ne verujemo da bi se Vašington, da želi, libio to otvoreno i jasno da kaže. Tako je, na primer, bilo prošli put kada se nisu slagali s potezima Prištine u vezi s uvođenjem taksi na proizvode iz Srbije. Tada nisu mnogo krili ni da obaraju vladu u Prištini, a kamoli da je kritikuju. Ovo bi pre mogao biti plod nekog unutrašnjeg razračunavanja pred lokalne izbore, samo što „Kljan Kosova“ to pametnije radi od prištinskog lista „Danas“. Oni nisu rekli da Kurti zvecka oružjem, nego da je iz Vašingtona poručeno da je ugrožena bezbednost „Kosova“. To je kao kada bi „Danas“ na naslovnici objavio iz svojih izvora u Kremlju da je Putin pozvao Vučića da ne diže avione nego samo helikoptere.
A čudo bi moralo da se desi, kao i u slučaju gorepomenutih taksi. Ovaj potez Prištine, bio on uz prećutnu podršku i prethodni blagoslov Zapada ili ne, pokazao se kao mrtvorođenče, jer zahvaljujući odlučnom i neočekivano čvrstom reagovanju Beograda nije postigao željeni efekat svršenog čina. Beograd u ovom slučaju nije ni pod kakvim vremenskim pritiskom, a Evropskoj uniji i SAD je stalo da se dijalog što pre nastavi i da postoji neka fatamorgana o napretku. U datoj situaciji najveći je problem kako naći izlaz iz sadašnje krize na Jarinju i Brnjaku, a da Kurti sačuva obraz. Kako se sada čini, Vučić ne namerava da bude kooperativan u izvlačenju Kurtija iz živog peska i insistira na kompromisu koji bi se zasnivao na situaciji od pre 20. septembra, a ne onoj stvorenoj desantom kosovskih parapolicajaca.

[/restrict]