Kako su u „Lenjingracu“ pobedili austrijski komunisti

Dok je bivša Jugoslavija za novu gradonačelnicu Graca bila najbliža ostvarenju njenih komunističkih ideala, među Slovencima već kolaju šale da će sada Austrijanci dolaziti u Sloveniju da kupe banane, čokoladu, prašak za veš

Ubedljiva pobeda komunista na lokalnim izborima u Austriji iznenadila je proteklih dana mnoge u Evropi i svetu – pa čak i same austrijske komuniste (KPO), koji su u Gracu osvojili neverovatnih 29,1 odsto glasova. Taj rezultat znači da će njihova uzdanica na nedavno održanim izborima Elke Kar postati prva gradonačelnica jednog od većih austrijskih gradova iz redova – komunista.

IZNENAĐENI POBEDNICI Dosadašnji gradonačelnik Zigfrid Nagl iz austrijske narodnjačke partije (OVP) vladao je čitavih 18 godina a sada je poražen, jer je za njega glasalo 25,7 odsto birača, zbog čega je odmah ponudio ostavku.
S druge strane, austrijski komunisti ne kriju da je i njih donekle zatekao uspeh na poslednjim izborima. „Takav rezultat nisu ni predizborne ankete prognozirale i zaista smo i mi iznenađeni“, prostodušno komentariše izbornu pobedu kandidatkinja Komunističke partije Austrije Elke Kar, zadovoljna jer je uspeh austrijskih komunista odjeknuo žestoko ne samo u njihovoj domovini nego i preko granica.
Strani mediji su u svojim izveštajima požurili da pomalo cinično preimenuju Grac u „Lenjingrac“. Neki su otišli tako daleko da su mu nadenuli ime „Staljingrac“, dok su u Sloveniji, u skladu s tradicijom iz nekadašnje zajedničke države, austrijsku varošicu koja se nalazi nadomak Maribora, svega 70 kilometara auto-putem, a u koju su reke Slovenaca i drugih Jugoslovena u vreme nestašica kasnih osamdesetih i ranih devedesetih prošlog veka putovale po nasušne potrepštine, od praška za veš preko ulja do ženskih uložaka, na društvenim mrežama već prepoznali kao – „Titograc“. Ne posustaju ni šale na temu kako će sad Austrijanci, kao što su nekada Slovenci i Hrvati hrlili put Austrije, uskoro dolaziti na potrošačka hodočašća u Sloveniju, da „kupe banane, čokoladu i kafu“.

RAD UMESTO PRAZNE PRIČE U Sloveniji, gde je na vlasti desničarska vlada, uspeh komunista u komšiluku nije po volji vladajućim strukturama, pa je slovenačka državna novinska agencija STA objavila zajedljivu vest da u Gracu, koji broji oko 280.000 stanovnika, komunisti uvek postignu solidan uspeh, ali da ih u drugim delovima Austrije „gotovo nema“, što je poprilična neistina.
Izborni trijumf komunista u Austriji (bez obzira na to što ostaju u opoziciji), analizirao je i vodeći slovenački ekonomista Jože P. Damijan, naoko se čudeći što je u austrijskom Gracu snažno pobedila Komunistička partija, dok u Britaniji, državi „tradicionalne demokratije“, iz dana u dan gledamo opustošene benzinske pumpe i duge redove koji se viju oko benzinskih servisa, kao u vreme komunizma. „Komunizam se vraća na neočekivanim mestima i na neobične načine“, zaključio je poznati ekonomista.
Kako god, činjenica je da je komunistkinja Elke Kar potkraj svoje političke karijere „počistila“ konkurenciju s političkog parketa i postala nova gradonačelnica Graca. Razloge za njen i uspeh stranke kojoj pripada treba tražiti u njihovom programu, ali i u praktičnom radu. „Rad, umesto prazne priče“ bio je slogan njenog partijskog druga i prethodnika u vrhu lokalne ekspoziture stranke Ernesta Kaltenegera, koji je još devedesetih godina prošlog veka žario i palio na političkoj sceni u austrijskoj Štajerskoj, čija je prestonica Grac, drugi najveći grad u Austriji.
U to doba je potpisnica ovih redova prvi put intervjuisala Ernesta Kaltenegera, izuzetnog čoveka koji je povukao jasnu granicu između reči i dela tako što je dve trećine svoje poslaničke plate (koja je u ono doba iznosila oko 6.000 današnjih evra) davao socijalno ugroženima. Za sebe je zadržao tek onoliko koliko mu je trebalo za pristojan život, bez luksuza i razbacivanja.
Njegov primer nije ostao usamljen. Kaltenegerovim stopama krenuli su ubrzo i svi ostali komunistički odbornici, uključujući i Elke Kar. Ona od svoje plate, koja iznosi 6.100 evra, za sebe zadrži 1.950 evra, a ostalo svakog meseca daje siromašnima, manjinama, invalidima, beskućnicima i svima kojima je potrebna pomoć oko rešavanja stambenog pitanja. Poput Kaltenegera, pomoć često daje direktno – ako se nekome pokvarila veš-mašina i ne može da kupi novu, ili ne može da sebi priušti trošak za ogrev za zimu, to se rešava „na licu mesta“. Kome treba grejalica ili ugalj, to mu se i kupi, a ako zbog gubitka posla ili bolesti ne može da plati kiriju – i ta potreba biva podmirena. Takva politika stranci, razumljivo, iz godine u godinu donosi sve više naklonosti, a onda i glasova na izborima.

JUGONOSTALGIJA I DŽON LENON Zanimljivo je da austrijski komunisti, a posebno oni iz Graca, vole da evociraju lepe uspomene na nekadašnju zemlju iz komšiluka koje se njeni bivši građani, međusobno zavađeni unutar svojih malih, nacionalnih država – mahom stide. Da, posredi je Jugoslavija, koja ima posebno mesto u srcu buduće gradonačelnice Graca.
Jugoslavija je za nju, to ne skriva, poseban ideal: „Ovih dana punim 60 godina. Za Tita znam još od detinjstva, nekoliko puta sam još kao dete bila u Jugoslaviji. Za mene se ta država raspala na najtužniji mogući način. Jasno da nije bilo sve savršeno, ali Tito je bio okvir koji je sve to povezivao, meni se čini da za vreme Jugoslavije nije bilo toliko bitno da li si Bosanac, Crnogorac, Hrvat, Slovenac, Srbin, postojao je okvir koji je povezivao različite kulture, različite religije i to je učinio upravo Tito. Za mene je od svih bivših socijalističkih država u ovom delu Evrope Jugoslavija bila najbliže tom mom idealu.“
Poput komunista iz starih filmova, Elke Kar u kancelariji puši, na stolu drži sliku Tita i Jovanke i ozbiljno veruje u Marksove ideale.
Ne voli da se razmeće, neprijatno joj je kad njeni kameradi ističu kako je do sada pomogla da 80 hiljada sugrađana sastavi kraj s krajem. Na plakatima koji su istaknuti u blizini sedišta komunista Graca objavljen je i njen broj telefona kako bi građanima bila vazda na raspolaganju. Plakata, istina, nema mnogo u drugim delovima grada, već pretežno ispred centrale štajerskih komunista, u kojoj se nalazi i kulturni centar, nekoliko komunističkih organizacija i obdanište. Sedište stranke je otvoreno za sve namernike. Isto kao i gradska većnica u kojoj ima svoju kancelariju. Treba samo da zakažete sastanak i uđete u ured u kojem sekretarica bez predaha ugovara sastanke s Elke Kar – lično.
„Uvek sam tako radila, moj broj mobilnog telefona je isti počevši od 2005. godine, imam staru nokiju s tastaturom, a ne pametan telefon. Već 16 godina radim kako sam navikla – odazovem se na svaki poziv, ako ne mogu istog trena, onda kasnije vratim poziv, pozovem, odgovaram na svaki SMS. Jasno je da ne mogu da pomognem svakome, ali ih bar saslušam, probam da malo podignem moral, da vide da je nekome stalo. Mislim da je to veoma važno“, ističe Elke Kar, koja je ovih dana u žiži brojnih ne samo domaćih nego i stranih medija, od hrvatskog RTL-a do nemačkih medija…
Na pitanje o Staljinu odgovara da s njim nema baš ništa zajedničko, ali da su joj bliske Marksove ideje. „Postoji jedna pesma Džona Lenona – Working class hero (Junak radničke klase), to mi je bila glavna motivacija – da ljudi, bez obzira na to odakle su, da li su muškarci ili žene, imaju jednake mogućnosti. Moramo da izbegavamo nepravdu, jer postoje ljudi koji već od rođenja imaju ograničene šanse u životu, njihove šanse nisu iste“, podseća Elke Kar.

USPON KOMUNISTA U politiku je ušla sa 17 godina. Komunistička partija Austrije tada je smela da računa na svega 1,6 odsto podrške u biračkom telu. Elke ima danas 59 godina, a njena stranka je s gotovo 30 odsto osvojenih glasova naprosto oduvala konkurenciju. Uprkos uspehu, ona je skromna – na sledećim izborima se, kaže, neće kandidovati, jer treba prepustiti mesto mlađim generacijama. Nema sumnje da je pravična preraspodela ličnih primanja, kako je vide austrijski komunisti, dakle u korist siromašnijih slojeva stanovništva, uticala na činjenicu da je veliki broj građana zaokružio njihov broj na izbornom listiću.
Ali rad na pravičnoj raspodeli društvenog bogatstva nije sve, niti je to ono glavno što radi Komunistička partija Austrije; počela je još pre 30 godina da upozorava na problem podstanara, najamnika stanova. Da bi im pomogli, organizovali su besplatnu telefonsku liniju s pravnim savetima. Zalažu se i za očuvanje javnih ustanova, železnice, vodovoda i brojnih servisa koji su u državnom ili javnom vlasništvu; bore se protiv njihove privatizacije, zbog koje nekada svima dostupne javne usluge mogu brzo da postanu plen i poligon za izvlačenje velikih profita koji potom odlaze u ruke šačice bogatih.
Da bi širili svoje ideje i podigli svest u narodu, osnovali su i „edukativni savez“ preko kojeg prenose znanje o socijalističkim idealima. Odbacili su ne samo lenjinizam nego i protivljenje Evropskoj uniji u kojoj su pre koju deceniju videli opasnost – paravan za deregulaciju tržišta. Podsećaju na podatak da su na izborima 1988. godine dobili samo 3,1 odsto glasova, da bi deceniju kasnije rezultat gotovo utrostručili. Kada su po Kaltenegerovom uzoru i ostali poslanici dobar deo svojih primanja dali u poseban fond namenjen onima kojima je potrebna pomoć, ubrzo su sakupili oko 2,5 miliona evra. Novac su upotrebili korisno – za plaćanje kirija socijalno ugroženim pojedincima ili porodicama, za plaćanje zaostalih računa za vodu, struju, te lekarskih pregleda, hrane, svega što je potrebno onima koje je društvo gurnulo na socijalno dno. Potrošnja novca je transparentna i uvek spremna na uvid svima. Iako su već 2003. godine austrijski komunisti osvojili udobnih 20,9 odsto glasova, nisu dozvolili da im uspeh udari u glavu, nisu se polakomili, nisu zaboravili na obećanja data biračima, niti na one s margina društva. Nastavili su po starom – da odvajaju od svojih plata, kako bi pomogli drugima.
Pošto su pokazali takav stepen lične predanosti i požrtvovanja, jasno je da su i njihovi uspesi od izbora do izbora sve veći. Kritičari ih napadaju da se previše bave dobročinstvima, ali u žaru kritike zaboravljaju da opoziciona partija, koja nema pristup polugama vlasti – na drugi način teško može da dokaže ozbiljnost svoje politike i obećanja datih uoči izbora. „Komunizam jeste utopija, ali uvek se nameće pitanje, šta možemo da napravimo pošavši od neke ideje. Ponosna sam jer sam članica partije koja je uvek na strani radnika i ne na strani korporacija i njihovih savetnika. Ponosna sam i jer su se komunisti najsrčanije borili protiv nacista“, naglašava Elke Kar.
Nema sumnje da bi iz njenog primera, i uopšte iz stava austrijskih komunista, mnogi političari, bilo da su na desnom ili levom polu političkog spektra, u opoziciji ili na vlasti, svi oni koji obećavaju kule i gradove tokom predizbornih kampanja, a onda obećanja smetnu s uma čim sednu u funkcionerske fotelje – mogli mnogo da nauče. A pre sveg, kako se u politici prelazi s reči – na dela.