Како су у „Лењинграцу“ победили аустријски комунисти

Док је бивша Југославија за нову градоначелницу Граца била најближа остварењу њених комунистичких идеала, међу Словенцима већ колају шале да ће сада Аустријанци долазити у Словенију да купе банане, чоколаду, прашак за веш

Убедљива победа комуниста на локалним изборима у Аустрији изненадила је протеклих дана многе у Европи и свету – па чак и саме аустријске комунисте (КПО), који су у Грацу освојили невероватних 29,1 одсто гласова. Тај резултат значи да ће њихова узданица на недавно одржаним изборима Елке Кар постати прва градоначелница једног од већих аустријских градова из редова – комуниста.

ИЗНЕНАЂЕНИ ПОБЕДНИЦИ Досадашњи градоначелник Зигфрид Нагл из аустријске народњачке партије (ОВП) владао је читавих 18 година а сада је поражен, јер је за њега гласало 25,7 одсто бирача, због чега је одмах понудио оставку.
С друге стране, аустријски комунисти не крију да је и њих донекле затекао успех на последњим изборима. „Такав резултат нису ни предизборне анкете прогнозирале и заиста смо и ми изненађени“, простодушно коментарише изборну победу кандидаткиња Комунистичке партије Аустрије Елке Кар, задовољна јер је успех аустријских комуниста одјекнуо жестоко не само у њиховој домовини него и преко граница.
Страни медији су у својим извештајима пожурили да помало цинично преименују Грац у „Лењинграц“. Неки су отишли тако далеко да су му наденули име „Стаљинграц“, док су у Словенији, у складу с традицијом из некадашње заједничке државе, аустријску варошицу која се налази надомак Марибора, свега 70 километара ауто-путем, а у коју су реке Словенаца и других Југословена у време несташица касних осамдесетих и раних деведесетих прошлог века путовале по насушне потрепштине, од прашка за веш преко уља до женских уложака, на друштвеним мрежама већ препознали као – „Титограц“. Не посустају ни шале на тему како ће сад Аустријанци, као што су некада Словенци и Хрвати хрлили пут Аустрије, ускоро долазити на потрошачка ходочашћа у Словенију, да „купе банане, чоколаду и кафу“.

РАД УМЕСТО ПРАЗНЕ ПРИЧЕ У Словенији, где је на власти десничарска влада, успех комуниста у комшилуку није по вољи владајућим структурама, па је словеначка државна новинска агенција СТА објавила заједљиву вест да у Грацу, који броји око 280.000 становника, комунисти увек постигну солидан успех, али да их у другим деловима Аустрије „готово нема“, што је поприлична неистина.
Изборни тријумф комуниста у Аустрији (без обзира на то што остају у опозицији), анализирао је и водећи словеначки економиста Јоже П. Дамијан, наоко се чудећи што је у аустријском Грацу снажно победила Комунистичка партија, док у Британији, држави „традиционалне демократије“, из дана у дан гледамо опустошене бензинске пумпе и дуге редове који се вију око бензинских сервиса, као у време комунизма. „Комунизам се враћа на неочекиваним местима и на необичне начине“, закључио је познати економиста.
Како год, чињеница је да је комунисткиња Елке Кар поткрај своје политичке каријере „почистила“ конкуренцију с политичког паркета и постала нова градоначелница Граца. Разлоге за њен и успех странке којој припада треба тражити у њиховом програму, али и у практичном раду. „Рад, уместо празне приче“ био је слоган њеног партијског друга и претходника у врху локалне експозитуре странке Ернеста Калтенегера, који је још деведесетих година прошлог века жарио и палио на политичкој сцени у аустријској Штајерској, чија је престоница Грац, други највећи град у Аустрији.
У то доба је потписница ових редова први пут интервјуисала Ернеста Калтенегера, изузетног човека који је повукао јасну границу између речи и дела тако што је две трећине своје посланичке плате (која је у оно доба износила око 6.000 данашњих евра) давао социјално угроженима. За себе је задржао тек онолико колико му је требало за пристојан живот, без луксуза и разбацивања.
Његов пример није остао усамљен. Калтенегеровим стопама кренули су убрзо и сви остали комунистички одборници, укључујући и Елке Кар. Она од своје плате, која износи 6.100 евра, за себе задржи 1.950 евра, а остало сваког месеца даје сиромашнима, мањинама, инвалидима, бескућницима и свима којима је потребна помоћ око решавања стамбеног питања. Попут Калтенегера, помоћ често даје директно – ако се некоме покварила веш-машина и не може да купи нову, или не може да себи приушти трошак за огрев за зиму, то се решава „на лицу места“. Коме треба грејалица или угаљ, то му се и купи, а ако због губитка посла или болести не може да плати кирију – и та потреба бива подмирена. Таква политика странци, разумљиво, из године у годину доноси све више наклоности, а онда и гласова на изборима.

ЈУГОНОСТАЛГИЈА И ЏОН ЛЕНОН Занимљиво је да аустријски комунисти, а посебно они из Граца, воле да евоцирају лепе успомене на некадашњу земљу из комшилука које се њени бивши грађани, међусобно завађени унутар својих малих, националних држава – махом стиде. Да, посреди је Југославија, која има посебно место у срцу будуће градоначелнице Граца.
Југославија је за њу, то не скрива, посебан идеал: „Ових дана пуним 60 година. За Тита знам још од детињства, неколико пута сам још као дете била у Југославији. За мене се та држава распала на најтужнији могући начин. Јасно да није било све савршено, али Тито је био оквир који је све то повезивао, мени се чини да за време Југославије није било толико битно да ли си Босанац, Црногорац, Хрват, Словенац, Србин, постојао је оквир који је повезивао различите културе, различите религије и то је учинио управо Тито. За мене је од свих бивших социјалистичких држава у овом делу Европе Југославија била најближе том мом идеалу.“
Попут комуниста из старих филмова, Елке Кар у канцеларији пуши, на столу држи слику Тита и Јованке и озбиљно верује у Марксове идеале.
Не воли да се размеће, непријатно јој је кад њени камеради истичу како је до сада помогла да 80 хиљада суграђана састави крај с крајем. На плакатима који су истакнути у близини седишта комуниста Граца објављен је и њен број телефона како би грађанима била вазда на располагању. Плаката, истина, нема много у другим деловима града, већ претежно испред централе штајерских комуниста, у којој се налази и културни центар, неколико комунистичких организација и обданиште. Седиште странке је отворено за све намернике. Исто као и градска већница у којој има своју канцеларију. Треба само да закажете састанак и уђете у уред у којем секретарица без предаха уговара састанке с Елке Кар – лично.
„Увек сам тако радила, мој број мобилног телефона је исти почевши од 2005. године, имам стару нокију с тастатуром, а не паметан телефон. Већ 16 година радим како сам навикла – одазовем се на сваки позив, ако не могу истог трена, онда касније вратим позив, позовем, одговарам на сваки СМС. Јасно је да не могу да помогнем свакоме, али их бар саслушам, пробам да мало подигнем морал, да виде да је некоме стало. Мислим да је то веома важно“, истиче Елке Кар, која је ових дана у жижи бројних не само домаћих него и страних медија, од хрватског РТЛ-а до немачких медија…
На питање о Стаљину одговара да с њим нема баш ништа заједничко, али да су јој блиске Марксове идеје. „Постоји једна песма Џона Ленона – Working class hero (Јунак радничке класе), то ми је била главна мотивација – да људи, без обзира на то одакле су, да ли су мушкарци или жене, имају једнаке могућности. Морамо да избегавамо неправду, јер постоје људи који већ од рођења имају ограничене шансе у животу, њихове шансе нису исте“, подсећа Елке Кар.

УСПОН КОМУНИСТА У политику је ушла са 17 година. Комунистичка партија Аустрије тада је смела да рачуна на свега 1,6 одсто подршке у бирачком телу. Елке има данас 59 година, а њена странка је с готово 30 одсто освојених гласова напросто одувала конкуренцију. Упркос успеху, она је скромна – на следећим изборима се, каже, неће кандидовати, јер треба препустити место млађим генерацијама. Нема сумње да је правична прерасподела личних примања, како је виде аустријски комунисти, дакле у корист сиромашнијих слојева становништва, утицала на чињеницу да је велики број грађана заокружио њихов број на изборном листићу.
Али рад на правичној расподели друштвеног богатства није све, нити је то оно главно што ради Комунистичка партија Аустрије; почела је још пре 30 година да упозорава на проблем подстанара, најамника станова. Да би им помогли, организовали су бесплатну телефонску линију с правним саветима. Залажу се и за очување јавних установа, железнице, водовода и бројних сервиса који су у државном или јавном власништву; боре се против њихове приватизације, због које некада свима доступне јавне услуге могу брзо да постану плен и полигон за извлачење великих профита који потом одлазе у руке шачице богатих.
Да би ширили своје идеје и подигли свест у народу, основали су и „едукативни савез“ преко којег преносе знање о социјалистичким идеалима. Одбацили су не само лењинизам него и противљење Европској унији у којој су пре коју деценију видели опасност – параван за дерегулацију тржишта. Подсећају на податак да су на изборима 1988. године добили само 3,1 одсто гласова, да би деценију касније резултат готово утростручили. Када су по Калтенегеровом узору и остали посланици добар део својих примања дали у посебан фонд намењен онима којима је потребна помоћ, убрзо су сакупили око 2,5 милиона евра. Новац су употребили корисно – за плаћање кирија социјално угроженим појединцима или породицама, за плаћање заосталих рачуна за воду, струју, те лекарских прегледа, хране, свега што је потребно онима које је друштво гурнуло на социјално дно. Потрошња новца је транспарентна и увек спремна на увид свима. Иако су већ 2003. године аустријски комунисти освојили удобних 20,9 одсто гласова, нису дозволили да им успех удари у главу, нису се полакомили, нису заборавили на обећања дата бирачима, нити на оне с маргина друштва. Наставили су по старом – да одвајају од својих плата, како би помогли другима.
Пошто су показали такав степен личне преданости и пожртвовања, јасно је да су и њихови успеси од избора до избора све већи. Критичари их нападају да се превише баве доброчинствима, али у жару критике заборављају да опозициона партија, која нема приступ полугама власти – на други начин тешко може да докаже озбиљност своје политике и обећања датих уочи избора. „Комунизам јесте утопија, али увек се намеће питање, шта можемо да направимо пошавши од неке идеје. Поносна сам јер сам чланица партије која је увек на страни радника и не на страни корпорација и њихових саветника. Поносна сам и јер су се комунисти најсрчаније борили против нациста“, наглашава Елке Кар.
Нема сумње да би из њеног примера, и уопште из става аустријских комуниста, многи политичари, било да су на десном или левом полу политичког спектра, у опозицији или на власти, сви они који обећавају куле и градове током предизборних кампања, а онда обећања сметну с ума чим седну у функционерске фотеље – могли много да науче. А пре свег, како се у политици прелази с речи – на дела.

 


Један коментар

  1. Ова Елке Кар је иста као већина наших политичара – КАД БИСМО СЕ ШАЛИЛИ! Апстиненција од давања гласа, на изборима, било којој партији лежи у томе што људи схватају да су – све исте.! Ниједна апсолутно ништа не нуди а да је било шта вредно пажње. Све су исте: безидејне, очију упртих у страни фактор који би требало да их устоличи на власти, немајући у програму ништа боље од онога што пада у очи одмах: огавно међусобно пљување и бацање свакојаких кривица на претходнике, и све друге… О емпатији и алтруизму тек – ни говора; напротив, свако полази само од очекивања да се, једном дошавши у неки положај близак власти, лично обогати и напуни као брод… Зар су то људи који треба да брину о држави Србији? Нека, хвала! И играње на карту учлањења у ЕУ је потпуно депласирано; говорила сам и говорићу: Ми никада нећемо постати чланица Уније! Србија има једину шансу да се приклони онима који је хоће, без условљавања, а не онима који јој, здушно, годинама, под маском пријатељства и добрих намера, уствари раде, буквално, о глави. Тадићева парола да ЕУ “нема алтернативе” звучала ми је будаласто и онда кад је први пут изговорена. Зато: “Србија, пре свега”! И програми – пре свега, лични примери – па да видимо…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *