Dvostruka politika Svete stolice

Vatikan i Srbija

Iz sedišta Rimokatoličke crkve javno i deklarativno je propagirana ekumenska politika ljubavi, pomirenja i saradnje, dok je tajno vođena rigidna protivsrpska politika, u interesu Zapada i njemu naklonjenog Vatikana

Ako bi se neki politički odnosi sagledavali kroz simboliku njihovog obeležavanja, onda bi vremensko odlaganje jednog velikog jubileja, čak za godinu dana, bez obzira na objektivnu okolnost koja ga je uslovila, na svoj način ukazalo na izvesnu njihovu „pomerenost“, tačnije zategnutost, ma koliko se obe strane trudile da pokažu susretljivu srdačnost, dobru volju i pozitivna očekivanja u budućnosti, kako se to diplomatski kaže. [restrict]

Iako se sto godina od početka rada diplomatskih misija Srbije i Vatikana u Rimu i Beogradu navršilo prošle godine, obeležava se ove, s malim zakašnjenjem zbog pandemije kovida 19. U čast veka od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Svete stolice nedavno je u Beogradu upriličena izložba koju čine vredna arhivska dokumenta, delovi prepiske najviših predstavnika države i papa, svedočanstava o delovanju Rimokatoličke crkve u Srbiji… S druge strane, u Vatikanu, ovaj jubilej se takođe obeležava tematskom izložbom „Srbija i Sveta stolica 1878–1914“, koja je na Pontifikalnom lateranskom univerzitetu u Rimu otvorena 18. oktobra ove godine.

Kao što se to inače čini kada su u pitanju neki važni događaji, učinjeni su i dodatni gestovi kojima se samom događaju dodatno daje na važnosti i značaju. U Beogradu je ambasador Republike Srbije pri Svetoj stolici, prof. dr Sima Avramović „Politici“ dao prigodan intervju i u njemu istakao korektne i dobre odnose sa Svetom stolicom, uz naglasak na dalja unapređenja u oblasti kulture, naučnoistraživačkog rada i obrazovanja. Što se tiče spornih pitanja na kojima insistira Srpska pravoslavna crkva, Avramović je mnogo delikatniji. Sa iskustvom funkcije dekana Pravnog fakulteta (na kojoj se nije baš mnogo proslavio), diplomatski je naglasio da mnoga od tih pitanja, pored političke dimenzije, treba sagledavati i kroz odgovarajuća naučna istraživanja a čemu treba da doprinese, kako kaže, nedavna odluka Svete stolice da se u Vatikanskom apostolskom arhivu, koji se dugo nazivao Tajni arhiv, proširi krug dokumenata koji mogu biti od značaja za potpunije sagledavanje teških istorijskih vremena, čemu imaju pristup i naši istraživači.

STAV PREMA KOSOVU Srpski ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, inače nekadašnji asistent upravo profesora Avramovića, boraveći u zvaničnoj poseti Svetoj stolici, otvorio je izložbu u Rimu i, prema saopštenju Ministarstva spoljnih poslova, poručio da izložba svedoči o bogatoj stogodišnjoj istoriji diplomatskih odnosa Srbije i Svete stolice, ističući da su temelji tih odnosa „jaki, duboki i zasnovani na zajedničkim vrednostima i interesima“, s posebnim naglaskom da je za Srbiju veoma važna pozicija Svete stolice u pogledu jednostrano proglašene nezavisnosti KiM (do sada Vatikan nije priznao samoproglašenu državu).

„To je saradnja između dveju država. Srbija je sekularna država i mi ovo ne mešamo sa funkcijom Svete stolice u okvirima Rimokatoličke crkve. Ali je važno da državi koja ne priznaje Kosovo, iako je izložena pritiscima da tu poziciju promeni, moramo da poklanjamo posebnu pažnju i intenziviramo sve oblike saradnje“, rekao je Selaković.

Uz sve dosadašnje kontakte i razmenu mišljenja nekako je uvek u vazduhu ostajalo da visi pitanje zvanične posete pape Srbiji (u ovom slučaju pape Franciska), što Vatikan žarko želi, ali ne i SPC, a bez njenog amena poseta samo na državnom nivou ne bi imala nikakvog značaja. Prepreke ka tom cilju nisu ni male ni beznačajne i uglavnom su vezane za Drugi svetski rat i ulogu Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i njenih predstavnika u Pavelićevoj satelitskoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, odnosno ulogu koju je tu igrao Vatikan. Nepodudaranje u gledištima na taj period i događaje vezane za njega, bilo je i ostalo ozbiljna prepreka u odnosima Vatikana i Srbije, kao i Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve.

Pre svega, tu je pitanje kanonizacije biskupa Alojzija Stepinca, kod Srba označenog kao deo mašine Ante Pavelića koji je svojim ćutanjem ili čak svojim delima podržavao režim, a time i logore i smrt stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma…, dok je za veliki deo Hrvatske, pa i samu Rimokatoličku crkvu, Stepinac bio mučenik komunističkih vlasti, heroj i spasilac… Zbog Stepinca i pre svega genocida nad srpskim narodom tokom trajanja hrvatske zločinačke države, od pape se očekivalo izvinjenje upravo u Jasenovcu, što se do danas nije dogodilo.

Baš zbog težine koje ovo pitanje ima za potomke stradalih Srba, kao i na ukupne odnose dveju crkava, iz Vatikana je poručeno da kanonizacije neće biti bez saglasnosti SPC, te da ono „mora biti trenutak zajedništva za celokupnu crkvu, i katolike i pravoslavne“, zbog čega je papa Francisko odlučio da u dijalog uključi i predstavnike SPC. Posle godinu dana razgovori su propali, a Mešovita zajednička komisija Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne crkve o istorijskoj ulozi nadbiskupa Alojzija Stepinca zaključila je da dve crkve i dalje imaju o njemu različita tumačenja. Kako na pravoslavnoj strani postoji otpor, Stepinac neće biti proglašen svetim do daljeg, rekao je još pre dve godine državni sekretar Svete stolice kardinal Pjetro Parolini.

Ne treba zaboraviti da je Vatikan prvi priznao otcepljenje katoličkih republika – Hrvatske i Slovenije, i nije se oglasio, u onoj meri u kojoj je SPC to očekivala, protiv postupaka koji su se događali od vlasti u Hrvatskoj i delimično u BiH prema srpskom življu, srpskim crkvama i sveštenstvu.

„Uprkos ranijim pretpostavkama da će sačekati diplomatsko pokriće od strane evropskih vlada, Vatikan je danas formalno priznao nezavisnost Hrvatske i Slovenije, naglašavajući želju pape Jovana Pavla II da iskaže snažnu podršku dominantno katoličkim republikama“, pisao je „Njujork tajms“ 14. januara 1992. godine.

Vatikansko priznanje došlo je pre nego što su ostale evropske zemlje rekle „da“ nezavisnoj Hrvatskoj i Sloveniji a ovaj preuranjeni čin je za mnoge bio jedan od glavnih krivaca na međunarodnom planu za krvav raspad zajedničke zemlje.

Koliki je politički uticaj i značaj Rimokatoličke crkve u svetu, samim tim i Svete stolice, na svojevrsan način je opisao Leh Valensa, lider sindikata „Solidarnost“ u Gdanjsku i dobitnik Nobelove nagrade za mir, kao simbol mirnog otpora komunizmu u Varšavskom paktu. Upitan kako je postao tako moćan i uticajan lider, Valensa je rekao: „Bilo nas je možda 50 u brodogradilištu od 17.000 radnika – čak ni 50! I nakon što je Sveti otac izabran (papa Vojtila) skoro svi su nam se pridružili kada smo organizovali sindikat ’Solidarnost’.“

Zato mnogi danas s podozrenjem gledaju na odluku Vatikana da ne prizna nezavisnost Kosova, tim pre što se umnogome razlikuje zvanični stav i držanje Vatikana, s jedne, i ponašanje lokalnih predstavnika Rimokatoličke crkve na terenu, s druge strane. Čak je i beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar dolazio u velike sukobe s lokalnim rimokatoličkim klirom, jer najveći deo RK klira na KiM odstupa od zvanične politike.

Biskup katoličke crkve na tzv. Kosovu Dod Đerđi neskriveno je isticao da svi, kao građani Kosova, priznaju Kosovo kao državu, „priznajemo pravoslavce kao našu subraću u veri i priznajemo muslimane kao našu subraću u krvi. Zalažemo se za prava sviju, u novoj državi nastojimo svrnuti pogled prema zajedničkoj budućnosti, jer smo uvereni da ne možemo dopustiti da nam prošlost uništi našu budućnost…“

Iako Vatikan od 2008. glasa protiv bilo koje vrste članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, predstavnici KC na Kosovu podržali su primanje Kosova u Unesko.

IGRA KATOLIČKIH NVO Imao je Vatikan značajnu ulogu na KiM i devedesetih godina kada je tajnoviti tim humanitarne zajednice „Sveti Euđidio“ posredovao u dogovorima tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i separatiste, intelektualca i kosovskog političara Ibrahima Rugove. Iako je reč o privatnoj katoličkoj zajednici čije je sedište u Rimu, teško je verovati da u sve nije bila umešana Sveta stolica. Od dogovora nije bilo ništa jer je odmah potom usledilo zločinačko bombardovanje NATO-a.

Za upućene, poput Zorane Miljević, bivše savetnice u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Republike Srbije, ostao je zabeležen svojevrstan diplomatski šamar koji je bivši američki predsednik Buš priredio Italiji prilikom svoje zvanične posete Rimu, juna 2007. godine. Buš je, u prostorijama Ambasade SAD u Rimu, na istom nivou primio šefa italijanske Vlade i predstavnika NVO „Sveti Euđidio“ i zahtevao de se poboljša saradnja s tom organizacijom.

Pored ove humanitarne organizacije na KiM deluju još neke rimokatoličke NVO – „Fokolari“, „Opus dei“, „Karitas“, ICMC (International Catholic Migration Comission), organizacija koja je počela svoj rad devet dana po ulasku NATO snaga na Kosovo.

Za „Karitas“ postoje nedvosmisleni dokazi da je tokom ratova devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, pod maskom distribucije humanitarne pomoći, dostavljala naoružanje i municiju za borbu protiv srpskih snaga.

Zanimljivo je da se ministar spoljnih poslova Srbije, tokom boravka u Rimu, sastao i s velikim kancelarom i ministrom inostranih i unutrašnjih poslova Suverenog Malteškog reda Albrehtom Frejerom fon Boeselagerom i s njim potpisao Sporazum o poštanskim uslugama koji je, kako Selaković kaže, pregovaran deset godina. Srpsko ministarstvo je istaklo da je Selaković prvi ministar spoljnih poslova Srbije koji je u zvaničnoj poseti Suverenom Malteškom redu, za kojim se vuče „rep“ tajnovitosti, poput masona i drugih polujavnih organizacija.

Malteški viteški red (MVR), ili zvanično Suvereni vojni bolnički red Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i od Malte je suvereni subjekt međunarodnog prava bez sopstvene teritorije. Poznati su i pod imenom Malteški vitezovi ili najčešće samo kao Malteški red. To je viteški i verski red Rimokatoličke crkve. Ujedno, to je i najstariji red, takvog tipa, u svetu.

Otkako je izgubio ostrvo Maltu davne 1800. godine, ovaj viteški red je ograničen na dva poseda u Rimu, odakle izdaje sopstvene poštanske marke, ima svoju valutu i pasoš. Sa samo tri izdata primerka, Malteški red vitezova ima svakako najređi pasoš na svetu. Poseduju ga samo najviši oficiri ovog reda: jedan za Velikog majstora, njegovog zamenika i kancelara ovog reda, dok ostali članovi koriste dokumenta koja im je izdala njihova matična država. Red je pod direktnom kontrolom Svete stolice i služi kao podrška vatikanskoj diplomatskoj aktivnosti u međunarodnim odnosima…

Često se iz javnog delovanja mnogobrojnih organizacija vezanih za Vatikan i Svetu stolicu krije „podzemna“ diplomatija, sasvim suprotna od one javno proklamovane, što sugeriše i Vikiliksova depeša koju je u Vašington poslala američka ambasadorka Meri En Glendon iz Vatikana 30. aprila 2008. godine, posle susreta s monsinjorom Miguelom Maurijem (vatikanskim glavnim čovekom za balkanska pitanja).

„Sveta stolica nije spremna da formalno prizna Kosovo zato što bi to potkopalo njene odnose sa vladom Srbije i ekumenistički dijalog sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Visoki dostojnik Srpske pravoslavne crkve, kako je Mauri istakao, priznao mu je da je odlaganje formalnog vida priznanja Kosova za SPC bilo važnije od mnogih koraka koji su preduzeti da se ojača ekumenistički dijalog između pravoslavnih i katolika. Mauri je umanjio značaj vatikanskog oklevanja da se Kosovo formalno prizna, podvlačeći da je Vatikan ‘defakto’ priznao novu republiku i poželeo joj uspeh u mirnom procesu izgradnje nacije. Mauri je istakao da je Sveta stolica bila prva koja je komentarisala javno da je nezavisnost Kosova stvar koja se više ne može osporavati – i to 18. februara, samo dan nakon što je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost. Mauri je podsetio i kako se papa sreo sa predsednikom Kosova Fatmirom Sejdijuom i kako su katolički klirici na Kosovu pozdravili nezavisnost bivše srpske pokrajine. (…) Mauri je istakao da je Vatikan ‘defakto’ priznao Kosovo i da ZA SADA nema potrebe da preduzima druge akcije.“

Ovaj primer tako jasno upozorava da sa značajnim podozrenjem treba gledati i na druge međunarodne aktere kada je samoproglašeno Kosovo u pitanju, bez obzira na formalni čin nepriznavanja. [/restrict]