Двострука политика Свете столице

Ватикан и Србија

Из седишта Римокатоличке цркве јавно и декларативно је пропагирана екуменска политика љубави, помирења и сарадње, док је тајно вођена ригидна противсрпска политика, у интересу Запада и њему наклоњеног Ватикана

Aко би се неки политички односи сагледавали кроз симболику њиховог обележавања, онда би временско одлагање једног великог јубилеја, чак за годину дана, без обзира на објективну околност која га је условила, на свој начин указало на извесну њихову „помереност“, тачније затегнутост, ма колико се обе стране трудиле да покажу сусретљиву срдачност, добру вољу и позитивна очекивања у будућности, како се то дипломатски каже. [restrict]

Иако се сто година од почетка рада дипломатских мисија Србије и Ватикана у Риму и Београду навршило прошле године, обележава се ове, с малим закашњењем због пандемије ковида 19. У част века од успостављања дипломатских односа Србије и Свете столице недавно је у Београду уприличена изложба коју чине вредна архивска документа, делови преписке највиших представника државе и папа, сведочанстава о деловању Римокатоличке цркве у Србији… С друге стране, у Ватикану, овај јубилеј се такође обележава тематском изложбом „Србија и Света столица 1878–1914“, која је на Понтификалном латеранском универзитету у Риму отворена 18. октобра ове године.

Као што се то иначе чини када су у питању неки важни догађаји, учињени су и додатни гестови којима се самом догађају додатно даје на важности и значају. У Београду је амбасадор Републике Србије при Светој столици, проф. др Сима Аврамовић „Политици“ дао пригодан интервју и у њему истакао коректне и добре односе са Светом столицом, уз нагласак на даља унапређења у области културе, научноистраживачког рада и образовања. Што се тиче спорних питања на којима инсистира Српска православна црква, Аврамовић је много деликатнији. Са искуством функције декана Правног факултета (на којој се није баш много прославио), дипломатски је нагласио да многа од тих питања, поред политичке димензије, треба сагледавати и кроз одговарајућа научна истраживања а чему треба да допринесе, како каже, недавна одлука Свете столице да се у Ватиканском апостолском архиву, који се дуго називао Тајни архив, прошири круг докумената који могу бити од значаја за потпуније сагледавање тешких историјских времена, чему имају приступ и наши истраживачи.

СТАВ ПРЕМА КОСОВУ Српски министар спољних послова Никола Селаковић, иначе некадашњи асистент управо професора Аврамовића, боравећи у званичној посети Светој столици, отворио је изложбу у Риму и, према саопштењу Министарства спољних послова, поручио да изложба сведочи о богатој стогодишњој историји дипломатских односа Србије и Свете столице, истичући да су темељи тих односа „јаки, дубоки и засновани на заједничким вредностима и интересима“, с посебним нагласком да је за Србију веома важна позиција Свете столице у погледу једнострано проглашене независности КиМ (до сада Ватикан није признао самопроглашену државу).

„То је сарадња између двеју држава. Србија је секуларна држава и ми ово не мешамо са функцијом Свете столице у оквирима Римокатоличке цркве. Али је важно да држави која не признаје Косово, иако је изложена притисцима да ту позицију промени, морамо да поклањамо посебну пажњу и интензивирамо све облике сарадње“, рекао је Селаковић.

Уз све досадашње контакте и размену мишљења некако је увек у ваздуху остајало да виси питање званичне посете папе Србији (у овом случају папе Франциска), што Ватикан жарко жели, али не и СПЦ, а без њеног амена посета само на државном нивоу не би имала никаквог значаја. Препреке ка том циљу нису ни мале ни безначајне и углавном су везане за Други светски рат и улогу Римокатоличке цркве у Хрватској и њених представника у Павелићевој сателитској Независној Држави Хрватској, односно улогу коју је ту играо Ватикан. Неподударање у гледиштима на тај период и догађаје везане за њега, било је и остало озбиљна препрека у односима Ватикана и Србије, као и Српске православне цркве и Римокатоличке цркве.

Пре свега, ту је питање канонизације бискупа Алојзија Степинца, код Срба означеног као део машине Анте Павелића који је својим ћутањем или чак својим делима подржавао режим, а тиме и логоре и смрт стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома…, док је за велики део Хрватске, па и саму Римокатоличку цркву, Степинац био мученик комунистичких власти, херој и спасилац… Због Степинца и пре свега геноцида над српским народом током трајања хрватске злочиначке државе, од папе се очекивало извињење управо у Јасеновцу, што се до данас није догодило.

Баш због тежине које ово питање има за потомке страдалих Срба, као и на укупне односе двеју цркава, из Ватикана је поручено да канонизације неће бити без сагласности СПЦ, те да оно „мора бити тренутак заједништва за целокупну цркву, и католике и православне“, због чега је папа Франциско одлучио да у дијалог укључи и представнике СПЦ. После годину дана разговори су пропали, а Мешовита заједничка комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о историјској улози надбискупа Алојзија Степинца закључила је да две цркве и даље имају о њему различита тумачења. Како на православној страни постоји отпор, Степинац неће бити проглашен светим до даљег, рекао је још пре две године државни секретар Свете столице кардинал Пјетро Паролини.

Не треба заборавити да је Ватикан први признао отцепљење католичких република – Хрватске и Словеније, и није се огласио, у оној мери у којој је СПЦ то очекивала, против поступака који су се догађали од власти у Хрватској и делимично у БиХ према српском живљу, српским црквама и свештенству.

„Упркос ранијим претпоставкама да ће сачекати дипломатско покриће од стране европских влада, Ватикан је данас формално признао независност Хрватске и Словеније, наглашавајући жељу папе Јована Павла II да искаже снажну подршку доминантно католичким републикама“, писао је „Њујорк тајмс“ 14. јануара 1992. године.

Ватиканско признање дошло је пре него што су остале европске земље рекле „да“ независној Хрватској и Словенији а овај преурањени чин је за многе био један од главних криваца на међународном плану за крвав распад заједничке земље.

Колики је политички утицај и значај Римокатоличке цркве у свету, самим тим и Свете столице, на својеврсан начин је описао Лех Валенса, лидер синдиката „Солидарност“ у Гдањску и добитник Нобелове награде за мир, као симбол мирног отпора комунизму у Варшавском пакту. Упитан како је постао тако моћан и утицајан лидер, Валенса је рекао: „Било нас је можда 50 у бродоградилишту од 17.000 радника – чак ни 50! И након што је Свети отац изабран (папа Војтила) скоро сви су нам се придружили када смо организовали синдикат ’Солидарност’.“

Зато многи данас с подозрењем гледају на одлуку Ватикана да не призна независност Косова, тим пре што се умногоме разликује званични став и држање Ватикана, с једне, и понашање локалних представника Римокатоличке цркве на терену, с друге стране. Чак је и београдски надбискуп Станислав Хочевар долазио у велике сукобе с локалним римокатоличким клиром, јер највећи део РК клира на КиМ одступа од званичне политике.

Бискуп католичке цркве на тзв. Косову Дод Ђерђи нескривено је истицао да сви, као грађани Косова, признају Косово као државу, „признајемо православце као нашу субраћу у вери и признајемо муслимане као нашу субраћу у крви. Залажемо се за права свију, у новој држави настојимо сврнути поглед према заједничкој будућности, јер смо уверени да не можемо допустити да нам прошлост уништи нашу будућност…“

Иако Ватикан од 2008. гласа против било које врсте чланства Косова у међународним организацијама, представници КЦ на Косову подржали су примање Косова у Унеско.

ИГРА КАТОЛИЧКИХ НВО Имао је Ватикан значајну улогу на КиМ и деведесетих година када је тајновити тим хуманитарне заједнице „Свети Еуђидио“ посредовао у договорима тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и сепаратисте, интелектуалца и косовског политичара Ибрахима Ругове. Иако је реч о приватној католичкој заједници чије је седиште у Риму, тешко је веровати да у све није била умешана Света столица. Од договора није било ништа јер је одмах потом уследило злочиначко бомбардовање НАТО-а.

За упућене, попут Зоране Миљевић, бивше саветнице у Министарству за Косово и Метохију Републике Србије, остао је забележен својеврстан дипломатски шамар који је бивши амерички председник Буш приредио Италији приликом своје званичне посете Риму, јуна 2007. године. Буш је, у просторијама Амбасаде САД у Риму, на истом нивоу примио шефа италијанске Владе и представника НВО „Свети Еуђидио“ и захтевао де се побољша сарадња с том организацијом.

Поред ове хуманитарне организације на КиМ делују још неке римокатоличке НВО – „Фоколари“, „Опус деи“, „Каритас“, ICMC (International Catholic Migration Comission), организација која је почела свој рад девет дана по уласку НАТО снага на Косово.

За „Каритас“ постоје недвосмислени докази да је током ратова деведесетих година у бившој Југославији, под маском дистрибуције хуманитарне помоћи, достављала наоружање и муницију за борбу против српских снага.

Занимљиво је да се министар спољних послова Србије, током боравка у Риму, састао и с великим канцеларом и министром иностраних и унутрашњих послова Сувереног Малтешког реда Албрехтом Фрејером фон Боеселагером и с њим потписао Споразум о поштанским услугама који је, како Селаковић каже, преговаран десет година. Српско министарство је истакло да је Селаковић први министар спољних послова Србије који је у званичној посети Сувереном Малтешком реду, за којим се вуче „реп“ тајновитости, попут масона и других полујавних организација.

Малтешки витешки ред (МВР), или званично Суверени војни болнички ред Светог Јована Јерусалимског од Родоса и од Малте је суверени субјект међународног права без сопствене територије. Познати су и под именом Малтешки витезови или најчешће само као Малтешки ред. То је витешки и верски ред Римокатоличке цркве. Уједно, то је и најстарији ред, таквог типа, у свету.

Откако је изгубио острво Малту давне 1800. године, овај витешки ред је ограничен на два поседа у Риму, одакле издаје сопствене поштанске марке, има своју валуту и пасош. Са само три издата примерка, Малтешки ред витезова има свакако најређи пасош на свету. Поседују га само највиши официри овог реда: један за Великог мајстора, његовог заменика и канцелара овог реда, док остали чланови користе документа која им је издала њихова матична држава. Ред је под директном контролом Свете столице и служи као подршка ватиканској дипломатској активности у међународним односима…

Често се из јавног деловања многобројних организација везаних за Ватикан и Свету столицу крије „подземна“ дипломатија, сасвим супротна од оне јавно прокламоване, што сугерише и Викиликсова депеша коју је у Вашингтон послала америчка амбасадорка Мери Ен Глендон из Ватикана 30. априла 2008. године, после сусрета с монсињором Мигуелом Мауријем (ватиканским главним човеком за балканска питања).

„Света столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском православном црквом. Високи достојник Српске православне цркве, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између православних и католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘дефакто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18. фебруара, само дан након што је Косово прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘дефакто’ признао Косово и да ЗА САДА нема потребе да предузима друге акције.“

Овај пример тако јасно упозорава да са значајним подозрењем треба гледати и на друге међународне актере када је самопроглашено Косово у питању, без обзира на формални чин непризнавања. [/restrict]

Један коментар

  1. Рекао би им отворено и на глас: НЕПОДРЖАВАЈТЕ НАС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *