UBITI TOKSIČNU MUŽEVNOST!

Nedavno nagrađen za režiju na Festivalu u Veneciji, novi film novozelandsko-australijske veteranke Džejn Kempion „Moć psa“ nametnuo se kao ovogodišnja perjanica u teškoj i zahtevnoj borbi za nove vrednosti prosvećenog društva kojima svi moramo da težimo

Možda Džejn Kempion i nije morala da požuri da posle dvanaest godina ponovo stane iza kamere dugometražnog igranog filma. Pošto je 2009. snimila u svom tipičnom stilu dosadnu „arti“ ljubavnu dramu o poslednjoj romansi u životu pesnika Džona Kitsa („Svetla zvezda“), ove godine se pojavila filmom „Moć psa“. I već na samom početku života ovog dela osvojila je nagradu za režiju na nedavno završenom Festivalu u Veneciji. Između ova dva filma potpisala je krimi-seriju „Na vrhu jezera“. Skopčano s njenim prethodnim opusom, bez obzira na različite teme, žanrove, produkcije i medijume na kojima je svoje ideje realizovala, deluje da je sve to zajedno jedna ista tipična „kempionovska“ konfuzija ničega. U sva tri slučaja, kao i u prethodnih nekoliko, ova je autorka uspela da snimi vizuelno omamljujuće prizore divlje prirode veličanstvenih otvorenih prostora u kojima su njeni junaci bauljali u priči bez priče, u nedorečenosti takozvanog narativa u nejasnim njihovim interakcijama, motivacijama i delima. I, iznad svega, beskrajna dosada je dominantno osećanje koje to njeno „umetničko“ zamešateljstvo proizvodi kod publike. Kad pročitate komentare tri navedena njena poslednja rada, najčešće ćete naići na vapaje ljudi koji su udavljeni njenom „umetničkom dosadom“ tražili da im se nekako vrate vreme i novac uložen u ova njena dela. Otud i opaska s početka da Kempionova nije morala da se vraća velikom ekranu ni posle dvanaestogodišnje pauze. Ne samo što bi tako spasla od dosade ko zna koliko gledalaca već što nije bilo razloga da se još jednom u svemu rečenom i viđenom ponavlja.

Dragocenosti koje se sada cene

Ali ima nečeg značajnog i (za nju) profitabilnog u filmu „Moć psa“. Otud i nagrada u Veneciji. A sigurno će ih biti još, možda dopre i do nekog Oskara. Iako je i „Moć psa“ potpuno u tom njenom stilu nedorečenosti i suptilnosti (praznine), dakle bez ikakvog smisla i neophodne jasnoće u razvoju likova i radnje (morate da čitate između redova, ali između njih nema ničega!), on ima dragocenosti koje se sada i te kako cene. Ko se seća „Planine Broukbek“ Ang Lija iz 2005. godine i ko je imao nesreću da odgleda „Moć psa“, stvari će mu biti nešto jasnije. Makar što se tiče izbora da se baš ovakvim filmom posle tako duge pauze vrati filmu. Pomenuti Lijev hit je takođe svoj trijumfalni festivalsko-bioskopski život otpočeo na Mostri, gde je proglašen najboljim filmom. Sličnosti između ova dva ostvarenja su, međutim, daleko značajnije kada je reč o „angažovanosti“ njihovih tema i veštom igranju na kartu trenda podmetanja „novog normalnog“ (u oba slučaja homoseksualizma) gde vam padne na pamet. Odnosno, ne gde vam padne na pamet nego baš tamo gde je oduvek dominirao simbol muškosti, hetero muževnosti, mačizma. U žanr vesterna. Zaljubljeni pederi kauboji! Kakva divota. Ang Li nije mogao da učini sebi bolju uslugu usudivši se da ih podmetne u jedan vestern, otvoreno, poetično, da vam liju suze zbog njihove divne ljubavi koju moraju da kriju zbog zaostalosti sredine i neobrazovanih, glupavih, neprosvećenih mačo-bilmeza. Zanimljivo je da se, eto, i deceniju i po kasnije bije ista celuloidna bitka za ove jadne, neshvaćene muške ljubavne tragičare koje u svojoj dosadnoj i mahom besmislenoj umetničkoj priči (Kempionova je autorka scenarija, ali je reč o ekranizaciji literarnog štiva) „Moć psa“ nudi u nešto drugačijoj formi, ali s istim namerama i istom željom da se na njima dobro profitira. Nema nikakve sumnje da će ćara biti napretek i da će i ovaj film, kao i pomenuti Lijev kaubojski „gej klasik“, vremenom postati miljenik festivala i poslušnika u njihovim žirijima koji obožavaju da hvalospevima i nagradama zasipaju ovakva (ne)dela.
„Toksična muževnost“ je glavna novogovor etiketa koja se pojavila u vezi s ovim filmom. Gotovo da više ništa nije potrebno reći o filmu, zar ne? Ubijanje upravo muževnosti koju smo do sada poistovećivali sa žanrom vesterna je poduhvat koji ima veliki značaj za izgradnju nirvane jednakih u novom vrlom svetu u kome su, razume se, gej prava među najvažnijim. Otud je „Moć psa“ tako rado dočekan na Mostri i zato će biti neophodno da bude na sličan način svuda prihvatan. Novozelandsko-australijska autorka je svoj poetični vestern snimila upravo s tom motivacijom, tu nema nikakve sumnje. U priči o dvojici sredovečne braće koji žive sami na velikom imanju u Montani pre 85 godina ima i drugih, ali skrajnutih, aktuelnih diktata iz priručnika za uvođenje novih vrednosti i prihvatljivije istorije (crni kauboji sede za istim stolom i obeduju s belcima!?) koje je ona poslušno ispoštovala. Međutim, njen glavni cilj je pomenuto uklanjanje „toksične muževnosti“ iz vesterna, kao poslednjeg žanrovskog uporišta njegovog. Priča o pomenutoj braći je smeštena između dva psihološka modela iz stereotipa o potpuno različitoj braći. Jedan je introvertan, krotak i iritantno pasivan, drugi tipični alfa mužjak, agresivan, bučan, prljav. Iako, zanimljivo, a ko zna zašto, on je visoko obrazovan, sposoban za intelektualne razmene svih nivoa, ali ih iz, opet nejasnog, jer ovde je sve nejasno, razloga ne želi i izbegava. Zato je on, kao generator zla, otud, valjda, ideja o toksičnoj muževnosti uklopljena u bizarni naslov filma koji ni posle gledanja nema mnogo smisla (osim ako prihvatite objašnjenje da je moć psa zapravo moć zla), razorna sila porodice koja doživljava ključnu provokaciju kada mirniji brat odluči da se oženi i u kuću dovede svoju nevestu, zajedno s njenim očigledno polno neispravnim, odbojno feminiziranim i psihički labilnim sinom. Iako ćete svuda naići na opis priče u kome se navodi da je dovođenje žene u život braće iniciralo porodični sukob i buđenje „moći psa“, odnosno negativne i toksične muške energije brata alfa mužjaka, to nije istina. Nije njega zagolicalo prisustvo bratovljeve žene već njenog sina, ako se to stvorenje može tako nazvati. Isprva netrpeljiv i agresivan prema njemu do te mere da je ovaj doživljavao šok već pri pogledu na njega, a kasnije sve podnošljiviji, čak i prijateljski nastrojen. Od tog momenta počinje njena „Broukbek planina“. Mačo-kauboj je zapravo pritajeni homoseksualac koji se zaljubio u dete bratovljeve žene. I to doslovno, pošto će do kraja filma postati žrtva te fatalne privlačnosti, a alfa mužjak raspored okrenuće se u korist androgenog dečaka koji će svom kauboju ljubav uzvratiti veoma nasilnim obračunom. Smrtonosnim zapravo. A time je Kempionova izvršila nužno ubijanje toksične muškosti. Ali da biste došli do toga, morate istrpeti teror dvočasovne dosadne radnje, nerazumljivih, napornih i odbojnih delanja glavnih junaka i uopšte besmislene priče koja nema nijedan od neophodnih sastojaka da bi se uopšte smatrala legitimnom filmskom radnjom.

Umetničko degradiranje filmskog narativa

Na stranu zašto se ovakvo degradiranje filmskog narativa smatra umetnošću, opravdanje nastajanja i postojanja ovakvog filma, po svim važnim stavkama suštinski besmislenog i nepotrebnog, upravo je i jedino u njegovoj snishodljivosti i preciznom sprovođenju u delo naloga agende koja putem medija i proizvoda zabavne industrije mora da uvede nove „vrednosti“ u novi svetski poredak, u nas sve. Njen film je u više stavki pokrio naredbodavne vrednosti te agende. Uvedeni brojači ravnopravne prisutnosti svega što je danas postalo važnije od suštinski značajnih sastojaka filma – morali bi da budu veoma zadovoljni ovim filmom. Prvo, jer je delo žene, pa je odmah ispoštovan nedavno uvedeni diktat ravnopravnog prisustva svih polova. Svih jer, kao što nas uče, ne postoje samo dva pola već ih, kažu, ima mnogo više. A u tom smislu ispoštovan je i taj neki novi pol pošto je „femme fatale“ ove priče neodredljivog pola. Ispoštovana je i ravnopravnost istopolne ljubavi, kao i prilagođavanje istorije kada je reč o rasizmu prema crnoj rasi. Sve je na svom mestu, idealno, kako nalažu nova pravila sveopšte ljubavi i jednakosti na planeti. Otud je ovakav film morao da se snimi. I nagradi. I da se i dalje što više nagrađuje. I da dobije mnoštvo sledbenika u ratu protiv toksičnih mužjaka.