УБИТИ ТОКСИЧНУ МУЖЕВНОСТ!

Недавно награђен за режију на Фестивалу у Венецији, нови филм новозеландско-аустралијске ветеранке Џејн Кемпион „Моћ пса“ наметнуо се као овогодишња перјаница у тешкој и захтевној борби за нове вредности просвећеног друштва којима сви морамо да тежимо

Можда Џејн Кемпион и није морала да пожури да после дванаест година поново стане иза камере дугометражног играног филма. Пошто је 2009. снимила у свом типичном стилу досадну „арти“ љубавну драму о последњој романси у животу песника Џона Китса („Светла звезда“), ове године се појавила филмом „Моћ пса“. И већ на самом почетку живота овог дела освојила је награду за режију на недавно завршеном Фестивалу у Венецији. Између ова два филма потписала је крими-серију „На врху језера“. Скопчано с њеним претходним опусом, без обзира на различите теме, жанрове, продукције и медијуме на којима је своје идеје реализовала, делује да је све то заједно једна иста типична „кемпионовска“ конфузија ничега. У сва три случаја, као и у претходних неколико, ова је ауторка успела да сними визуелно омамљујуће призоре дивље природе величанствених отворених простора у којима су њени јунаци бауљали у причи без приче, у недоречености такозваног наратива у нејасним њиховим интеракцијама, мотивацијама и делима. И, изнад свега, бескрајна досада је доминантно осећање које то њено „уметничко“ замешатељство производи код публике. Кад прочитате коментаре три наведена њена последња рада, најчешће ћете наићи на вапаје људи који су удављени њеном „уметничком досадом“ тражили да им се некако врате време и новац уложен у ова њена дела. Отуд и опаска с почетка да Кемпионова није морала да се враћа великом екрану ни после дванаестогодишње паузе. Не само што би тако спасла од досаде ко зна колико гледалаца већ што није било разлога да се још једном у свему реченом и виђеном понавља.

Драгоцености које се сада цене

Али има нечег значајног и (за њу) профитабилног у филму „Моћ пса“. Отуд и награда у Венецији. А сигурно ће их бити још, можда допре и до неког Оскара. Иако је и „Моћ пса“ потпуно у том њеном стилу недоречености и суптилности (празнине), дакле без икаквог смисла и неопходне јасноће у развоју ликова и радње (морате да читате између редова, али између њих нема ничега!), он има драгоцености које се сада и те како цене. Ко се сећа „Планине Броукбек“ Анг Лија из 2005. године и ко је имао несрећу да одгледа „Моћ пса“, ствари ће му бити нешто јасније. Макар што се тиче избора да се баш оваквим филмом после тако дуге паузе врати филму. Поменути Лијев хит је такође свој тријумфални фестивалско-биоскопски живот отпочео на Мостри, где је проглашен најбољим филмом. Сличности између ова два остварења су, међутим, далеко значајније када је реч о „ангажованости“ њихових тема и вештом игрању на карту тренда подметања „новог нормалног“ (у оба случаја хомосексуализма) где вам падне на памет. Односно, не где вам падне на памет него баш тамо где је одувек доминирао симбол мушкости, хетеро мужевности, мачизма. У жанр вестерна. Заљубљени педери каубоји! Каква дивота. Анг Ли није могао да учини себи бољу услугу усудивши се да их подметне у један вестерн, отворено, поетично, да вам лију сузе због њихове дивне љубави коју морају да крију због заосталости средине и необразованих, глупавих, непросвећених мачо-билмеза. Занимљиво је да се, ето, и деценију и по касније бије иста целулоидна битка за ове јадне, несхваћене мушке љубавне трагичаре које у својој досадној и махом бесмисленој уметничкој причи (Кемпионова је ауторка сценарија, али је реч о екранизацији литерарног штива) „Моћ пса“ нуди у нешто другачијој форми, али с истим намерама и истом жељом да се на њима добро профитира. Нема никакве сумње да ће ћара бити напретек и да ће и овај филм, као и поменути Лијев каубојски „геј класик“, временом постати миљеник фестивала и послушника у њиховим жиријима који обожавају да хвалоспевима и наградама засипају оваква (не)дела.
„Токсична мужевност“ је главна новоговор етикета која се појавила у вези с овим филмом. Готово да више ништа није потребно рећи о филму, зар не? Убијање управо мужевности коју смо до сада поистовећивали са жанром вестерна је подухват који има велики значај за изградњу нирване једнаких у новом врлом свету у коме су, разуме се, геј права међу најважнијим. Отуд је „Моћ пса“ тако радо дочекан на Мостри и зато ће бити неопходно да буде на сличан начин свуда прихватан. Новозеландско-аустралијска ауторка је свој поетични вестерн снимила управо с том мотивацијом, ту нема никакве сумње. У причи о двојици средовечне браће који живе сами на великом имању у Монтани пре 85 година има и других, али скрајнутих, актуелних диктата из приручника за увођење нових вредности и прихватљивије историје (црни каубоји седе за истим столом и обедују с белцима!?) које је она послушно испоштовала. Међутим, њен главни циљ је поменуто уклањање „токсичне мужевности“ из вестерна, као последњег жанровског упоришта његовог. Прича о поменутој браћи је смештена између два психолошка модела из стереотипа о потпуно различитој браћи. Један је интровертан, кротак и иритантно пасиван, други типични алфа мужјак, агресиван, бучан, прљав. Иако, занимљиво, а ко зна зашто, он је високо образован, способан за интелектуалне размене свих нивоа, али их из, опет нејасног, јер овде је све нејасно, разлога не жели и избегава. Зато је он, као генератор зла, отуд, ваљда, идеја о токсичној мужевности уклопљена у бизарни наслов филма који ни после гледања нема много смисла (осим ако прихватите објашњење да је моћ пса заправо моћ зла), разорна сила породице која доживљава кључну провокацију када мирнији брат одлучи да се ожени и у кућу доведе своју невесту, заједно с њеним очигледно полно неисправним, одбојно феминизираним и психички лабилним сином. Иако ћете свуда наићи на опис приче у коме се наводи да је довођење жене у живот браће иницирало породични сукоб и буђење „моћи пса“, односно негативне и токсичне мушке енергије брата алфа мужјака, то није истина. Није њега заголицало присуство братовљеве жене већ њеног сина, ако се то створење може тако назвати. Испрва нетрпељив и агресиван према њему до те мере да је овај доживљавао шок већ при погледу на њега, а касније све подношљивији, чак и пријатељски настројен. Од тог момента почиње њена „Броукбек планина“. Мачо-каубој је заправо притајени хомосексуалац који се заљубио у дете братовљеве жене. И то дословно, пошто ће до краја филма постати жртва те фаталне привлачности, а алфа мужјак распоред окренуће се у корист андрогеног дечака који ће свом каубоју љубав узвратити веома насилним обрачуном. Смртоносним заправо. А тиме је Кемпионова извршила нужно убијање токсичне мушкости. Али да бисте дошли до тога, морате истрпети терор двочасовне досадне радње, неразумљивих, напорних и одбојних делања главних јунака и уопште бесмислене приче која нема ниједан од неопходних састојака да би се уопште сматрала легитимном филмском радњом.

Уметничко деградирање филмског наратива

На страну зашто се овакво деградирање филмског наратива сматра уметношћу, оправдање настајања и постојања оваквог филма, по свим важним ставкама суштински бесмисленог и непотребног, управо је и једино у његовој снисходљивости и прецизном спровођењу у дело налога агенде која путем медија и производа забавне индустрије мора да уведе нове „вредности“ у нови светски поредак, у нас све. Њен филм је у више ставки покрио наредбодавне вредности те агенде. Уведени бројачи равноправне присутности свега што је данас постало важније од суштински значајних састојака филма – морали би да буду веома задовољни овим филмом. Прво, јер је дело жене, па је одмах испоштован недавно уведени диктат равноправног присуства свих полова. Свих јер, као што нас уче, не постоје само два пола већ их, кажу, има много више. А у том смислу испоштован је и тај неки нови пол пошто је „femme fatale“ ове приче неодредљивог пола. Испоштована је и равноправност истополне љубави, као и прилагођавање историје када је реч о расизму према црној раси. Све је на свом месту, идеално, како налажу нова правила свеопште љубави и једнакости на планети. Отуд је овакав филм морао да се сними. И награди. И да се и даље што више награђује. И да добије мноштво следбеника у рату против токсичних мужјака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *