Приштинске поморанџе

НАЈНОВИЈА КРИЗА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Шта се крије иза најновије акције власти косовских Албанаца и десанта њихових специјалних снага на прелазе Брњак и Јариње на административној линији са ужом Србијом? Може ли бити било каквог „реципроцитета“ између лажне државе Косово и Републике Србије? Хоће ли Србија коначно ставити тачку на понижавања која јој приређује колективни Запад?

Председник Србије Александар Вучић описао је ситуацију око кризе на Косову и Метохију, насталу десантом специјалних полицијских снага власти у Приштини на прелазе на административној линији између уже Србије и Косова и Метохије и скидањем српских регистарских таблица с аутомобила, можда не баш највештијом метафором (мајстор метафоре Зоран Ђинђић вероватно би смислио бољу) о куповини у продавници када постоји договор да се пет килограма поморанџи плати 1.000 динара, а договор се не поштује. „Ви платите, продавац узме те паре и ти онда тражиш поморанџе, а он каже не, не, то су посебне поморанџе, мора још, ви кажете да је договор био пет килограма за хиљаду динара, и наравно избије свађа и дође полицајац, а то су земље Квинте, и кажу смирити се, ви сте исти, ти додај још 300 динара и онда је то компромисно решење. На такве барапске трикове Приштине више нико неће пристајати“, рекао је Вучић на конференцији за новинаре после хитно заказане седнице Савета за националну безбедност којем је претходио његов састанак с представницима Квинте (САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија).
Био је председник Вучић заиста дуготрпељив, али је, изгледа, и њему коначно пукао филм па је отворено, без длаке на језику, проговорио о ономе што нам се као држави догађа већ годинама, ако не и деценијама, а то је политика свршеног чина где нам Запад као компромис уваљује решење у којем се признаје макар половина „плена“ који су, можемо то отворено рећи, наши непријатељи остварили неком незаконитом и криминалном акцијом. Не морамо да идемо далеко у потрази за таквим примерима, јер најфлагрантнији имамо пред очима још од 2008, када је тзв. Косово прогласило сецесију од Србије, ако не и од 1999. године, када је као компромис понуђено стање постигнуто нелегалном агресијом на нашу земљу. Механизам којег је и наш председник свестан и на који сада указује је прост – произведе се криза безакоњем које Запад или отворено подржава, или прећуткује, па се онда тим безакоњем као „реалношћу“ која се мора „признати“ (како нам стално говоре другосрбијанци) тражи компромис заснован реалношћу на терену која почива на безакоњу, односно безочном друмском разбојништву. Није то никакво чудо, јер и сам англосаксонски свет који предводи Запад почива на пиратерији, оној правој.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *