KRAJ VEČNE SLOBODE

DA LI JE I BRITANIJA DOŽIVELA PORAZ U AVGANISTANU?

Sa zanimanjem smo ispratili američko povlačenje iz Avganistana kojim je okončana operacija „Večna sloboda“ (Enduring Freedom), pa delimično i rat protiv terorizma. Veseli Džo Bajden je ovu akciju opisao kao trijumf, na šta je reagovao vrlo široki spektar kritičara i nezadovoljnika. Posebno su bili glasni i besni saveznici iz Britanije koji imaju dugu istoriju ratovanja po avganistanskim gudurama

Posle potrošenih dva biliona dolara, veliki avioni i helikopteri su pokupili koga su stigli da pokupe, neki su se kešali o krila aviona, drugi su uskakali kroz prozore, neki samo trčali pistom i otpozdravljali kamerama. Sve u svemu, spektakl dostojan Holivuda. Kad smo sve to odgledali, samo nam se nametnulo pitanje da li mi sad živimo u nekom njihovom filmu, ili se i sam film već izlio s platna pa mi tek plutamo po njegovoj površini.
Kako bilo, podsetimo da su čuveni verski fanatici talibani 2000. godine zabranili gajenje maka od kojeg se proizvodi heroin. Onda su došli zapadni saveznici (međunarodna zajednica) i za dvadeset godina uspeli su da usmrte oko pola miliona žitelja ove zemlje i podignu proizvodnju heroina za oko 4.000 hiljade posto – četrdeset puta. U Americi je 2001. od heroina godišnje umiralo manje od 2.000 ljudi. Sada oko 16.000. Avganistanski heroin je efikasno našao svoj put do tržišta uglavnom zapadnog sveta, gde ima para. Neko je napravio odličan biznis na toj trgovini i mi smo sada ostavljeni u čudu i neverici da se pitamo pa ko bi to mogao biti? CIA, na primer? Privatni preduzimači u saradnji s okupacionom vojskom na terenu? Svejedno, dva biliona državnih para su uložena u ovaj poduhvat a višestruko toliko se samo od trgovine drogom slilo u privatne i „tajne“ džepove. [restrict]

RIBRENDING TERORISTA Toliko o gotovini koja uvek zgodno dođe. Geopolitičku važnost Avganistana ćemo spomenuti nešto kasnije u kontekstu britanskog dvovekovnog angažovanja na ovim prostorima.
Dakle, neko bi mogao da primeti da ova vojna operacija nije bila uspešna i da Amerikanci gube sve ratove. Naravno, rekli bismo, pa ne šalju oni vojsku da bi dobili rat, to je nekad bilo, nego da neko zaradi pare. Nemojmo brkati ove već uveliko polarizovane pojmove. Evo, sad već vidimo kako se u Avganistanu pojavljuje filijala ISIS-a kojoj je dodato slovo K – ISIS-K. To se na Zapadu zove brending i to je jedna posebna vrsta umetnosti. Dakle, i nova vlast, talibani, imaju svog teroristu. A šta to znači? Pa ovako, kako nova vlast ustupi npr. Kinezima (ili Nemcima, svejedno) neko nalazište rude, a tamo rudnih bogatstava ima za oko bilion dolara, za početak, onda će ovi novi teroristi da se postaraju da taj novi nosilac prava na eksploataciju bogatstva uplati određenu svotu na račun u londonskoj ili njujorškoj banci, ili da uloži u razvoj nekih novih polja za proizvodnju droge. ISIS-K je, dakle, garancija stabilnog mafijaškog tržišta. To je valjda ideja najnovije neokolonijalne „održive“ (sustainable) ekonomije.
Pre neki dan američki general Mark Majli, u intervjuu za „Foks njuz“, iznosi mišljenje da se može očekivati da u Avganistanu izbije građanski rat i da se ponovo oforme Al Kaida, ISIS i mnoge druge terorističke grupe. Amerika će zato morati da zaštiti sebe od takvih, a mi možemo da pretpostavimo da će to raditi tako što će, ne primer, sasvim (neo)liberalno opet bombardovati zemlju uz pomoć dronova. A kada američki general proročanski kaže da će biti građanskog rata i da će se onda desiti to i to, treba ga shvatiti ozbiljno. Znači, Avganistan poprima sasvim prepoznatljive obrise Iraka, Libije, Jemena, pa i Libana i Sirije. Sprovođenje demokratije, pa ko preživi – pričaće.
Avganistan je zemlja veličine Francuske. Ima oko 40 miliona stanovnika (2001. samo 21 milion). Okupacione snage, koje su imale mandat UN, 2012. imale su čak 130.000 vojnika iz oko 50 zemalja. Ova koalicija je, naravno, sastavljena pre svega od američkih i lepog broja (do 10.000) britanskih vojnika uz vrlo široku i raznoliku lepezu „saveznika“, koji su bili presrećni da prilože svoj danak u krvi i vojnoj opremi. To su, na primer, Albanija (2.399 vojnika), Australija (1.550), Bugarska (608), BiH (37), Hrvatska (450), Kanada (2.100), Francuska (4.000), Nemačka (2.560), Mađarska (3.000), Italija (4.200), Severna Makedonija (244), Crna Gora (40), Rumunija (2.000), Slovenija (90) i tako dalje.
Prilikom povlačenja američke snage su za sobom ostavile vojnu opremu u vrednosti od nekih 85 milijardi dolara i 5.000 zatvorenika. Sve su to ovi novi talibani (2.0 ih zovu) lepo pokupili i već su počeli da lete helikopterima i da se voze džipovima. Odakle njima, koji su upravo izašli iz pećina, piloti i vozači – to su detalji kojima se holivudske produkcije obično ne bave.

BRITANSKI SLUČAJ Jedan od glavnih aktera ove poslednje epizode avganistanske drame je, naravno, Velika Britanija, koja je tokom dvadeset godina u Avganistan ukupno poslala oko 100.000 vojnika (među kojima je u dva navrata bio i princ Hari) plus 50.000 neborbenog ljudstva. Život je izgubilo 457 pripadnika oružanih snaga, od toga 405 od neprijateljske vatre.
Pitanje koje se svakako nameće svakom nepristrasnom posmatraču je sledeće: Zašto slati svoju vojsku da gine nekih 6.000 kilometara daleko od kuće? Mi što smo služili redovni vojni rok u JNA sećamo se da je doktrina te vojske bila da nikada neće intervenisati van granica zemlje. Na to jedan britanski general svojevremeno reče „pa ne brani se gol tako što stojiš na gol-liniji“. Tako barem razmišljaju potomci „carstva u kome sunce nikada ne zalazi“.
Britanci su stigli u Indiju još 1608. godine, kada su se predstavnici Istočnoindijske kompanije iskrcali u Suratu, gradiću na zapadnoj obali Indije. Savremeni indijski izvori primećuju da je u tom trenutku Indija imala oko 4.000 godina pisane istorije, a da došljaci imaju prve zabeležene pisane spomenike tek u 9. veku nove ere. Kako su onda ovi došljaci ovladali čitavim potkontinentom? Ima nekoliko razloga kažu isti izvori: ekonomska moć, savremeno oružje i izvesno evropsko samopouzdanje i drskost.
Indija je uživala status dragulja u kruni Britanske imperije. Bila je bogata začinima, draguljima, tekstilom i ljudima. Što se ljudi tiče, Britanci su brzo shvatili da tu ima solidnog materijala da se napravi dobra vojska. Kako im je to lepo pošlo za rukom neka pokažu sledeća dva primera novijeg datuma. U Prvom svetskom ratu više od milion pripadnika Britanske indijske armije borilo se na Zapadnom evropskom frontu protiv Nemaca i u Mesopotamiji (Irak) protiv Turaka. U Drugom svetskom ratu ova vojska imala je oko 2,5 miliona vojnika i borila se u Africi, Aziji i Evropi, gde je poginulo oko 100.000 Indijaca.
Ako pogledamo mapu srednje Azije s početka 19. veka, videćemo da tu postoje dve velike imperije: Rusija na severu i Britanija na jugu. Između njih je Avganistan.
Iz tih strateških razloga je Britanija i ušla u Prvi avganistanski rat 1839. godine. Britanci su se plašili da će Rusi popuniti prazninu i spustiti se do Indije. Da bi to sprečili, ušli su u pregovore s lokalnim emirom. Posle početnih uspeha pregovori su zapeli, pa je lord Okland, guverner Indije, proglasio emira za proruskog. Rat je trajao tri godine, do 1842, i opisuje se danas kao jedan od najvećih poraza Britanije u 19. veku.
Do drugog rata je došlo četrdesetak godina kasnije kada je emir Šer Ali ugostio rusku misiju, a potom odbio da primi i britansku. Britanci su poslali 40.000 vojnika i ovaj rat je trajao od 1878. do 1880. godine. Britanski izvori tvrde da je, uprkos velikim problemima, ovaj pohod bio uspešan jer je, između ostalog, mirovni dogovor garantovao kontrolu nad avganistanskom spoljnom politikom.
Treći rat je izbio maja 1919. godine kada je emir Amanula Kan, sada već saveznik boljševika u Moskvi, ukinuo prethodni ugovor s Imperijom, proglasio nezavisnost, a ujedno i džihad. Sukob je trajao svega nekoliko meseci. Britanci su upotrebili avione za bombardovanje protivnika, a od 10.000 vojnika, britansko-indijska vojska je izgubila oko 1.300 ljudi.
Ovom nizu britanskih ratova u regiji možemo, radi boljeg razumevanja geopolitika područja, dodati i sovjetsku invaziju od 1979. do 1989. Kao što vidimo, Avganistan je, poput Balkana, teritorija gde se neprestano sukobljavaju interesi velikih sila.
To je, ukratko, istorijska podloga na koju je nadograđena operacija bizarnog naziva „Večna sloboda“, koja treba da označi, što bi rekao sada već čuveni Fukujama, kraj istorije, a zatim i „novi američki vek“, čija će osnovna karakteristika biti potpuna vojna dominacija nad zemljom, vodom, vazduhom i kosmosom. Pa ko vele, stratezi u Pentagonu i Vašingtonu, ’ajde da krenemo iz sredine Azije, u skladu s doktrinom nekadašnjeg američkog sekretara za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog koja kaže da Amerika ne sme da dozvoli da bilo koja druga sila ovlada evroazijskim kopnenim prostorom.
Povod za ulazak smo videli, rat protiv nevidljivog neprijatelja – terorizma. U skladu s gore već opisanom tehnologijom primene vojne sile, nije to rat koji treba ili koji se kakvim slučajem može dobiti. Ne, to su samo koordinate večnog rata, čiji je cilj da se što više para izvuče iz državnog sistema i prelije u privatne džepove. Školski primer kako carstva propadaju.

KRAJ SUPERSILE Na čitavu ovu melodramu oko američkog povlačenja britanska reakcija ide u rasponu od besa i razočaranja do promišljanja sledećih koraka.
Britanski ministar odbrane Ben Volas je, na primer, izjavio da je očigledno da Britanija nije supersila, ali i da sila koja nije spremna da u nečemu istraje – nije supersila. „To je samo velika sila“, dodao je. Isti je ministar oštro kritikovao i dogovor koji je prethodni američki predsednik Donald Tramp postigao s talibanima 2020. godine. „To je greška i doneće nam mnogo problema“, rekao je tada.
Ministar inostranih poslova Džeremi Hant izjavio je da je ovakav ishod potpuno haotičan i da je predao zemlju nazad u ruke istih onih koji su organizovali napad 11. septembra. Ovde svakako, radi preciznosti, treba primetiti da čak ni Amerikanci nisu svojevremeno tako nešto tvrdili već su govorili da Avganistan pruža utočište teroristima Bin Ladena koji s talibanima nisu baš imali veze. Hant ovde sebi, kako vidimo, daje šarmantne pesničke slobode. No sve to za medije i široke mase, nije toliko ni važno. „Ovo je trenutak otrežnjenja za svakoga kome je stalo do demokratskih načela i otvorenog društva“, dodaje, na šta je prva misao koja nam pada na pamet da ministar verovatno misli na Džordža Soroša i njegova „otvorena društva“. Na šta bi drugo mogao da misli?
Vojnici koji su služili u Avganistanu kažu da su u šoku i neverici. „Za mene je ta zemlja kao drvo koje je procvetalo i godinama raslo, a onda je odjednom posečeno“, kaže jedan vojnik. „Pitaju me prijatelji da li bih ponovo išao tamo. Naravno da bih išao“, kaže drugi i dodaje: „Pa deca su tek počela da se smeju, da idu u školu, život se polako vraćao u normalu.“
Svi, od ministara do vojnika, ponavljaju kako ih je glavni saveznik izdao i da im je povlačenje nametnuto. Britanija će raširenih ruku dočekati talas(e) avganistanskih izbeglica. Kako znaju da će tih talasa biti? Pa njihovi su saveznici tamo ostavili 85 milijardi (5-6 godišnjih budžeta Srbije) naoružanja i vojne opreme. Lako je predvideti čemu bi to moglo da posluži.
Da čitava situacija bude još dramatičnija i zabavnija, postaralo se osoblje britanskog Forin ofisa u Kabulu koje je uspelo da za sobom ostavi (talibanima) liste s kontakt detaljima lokalnog stanovništva koje je za njih radilo, uključujući tu i prijave za poslove pri britanskoj misiji. Šta će sad talibani raditi s tim spiskovima i ljudima, to ćemo tek videti.
Na sve to Ken Makalum, šef MI5 službe za unutrašnju bezbednost, dodaje da će povlačenje ohrabriti teroriste u Britaniji. Kaže da je u poslednje četiri godine sprečen čak 31 napad u poodmakloj fazi i da on očekuje da će broj pokušaja sada porasti. „Trebaće vremena da se tamo obnove terorističke strukture i logistika, ali su brze promene na psihološkom planu moguće. Ostavljen je otvoren, prazan prostor gde će se sada različite grupe udenuti“, tvrdi Makalum.
Istovremeno, čitamo u štampi da ruska ambasada u Kabulu ostaje otvorena i da je uspostavila „poslovnu saradnju“ s novim vlastima.
Možemo sad komotno da se vratimo na 1839. godinu i onaj prvi rat. Britanci se plaše da će Rusi popuniti praznine i približiti se Indiji dole preko avganistanskih gudura…
I na kraju, još jedna kratka dodatna primedba. Na ovoj, kao i na mnogim drugim svetskim scenama, pojavili su se i Kinezi, najnovija globalna ekonomska supersila. Ova partija šaha poprima stoga potpuno neočekivane i multidimenzionalne karakteristike. Ne treba zaboraviti, na primer, da su u vreme strašnih opijumskih ratova u Kini (19. vek) Britanci taj opijum proizvodili na indijskom potkontinentu. Kinezi to znaju i pamte, retko šta zaboravljaju.

[/restrict]