Kancelarka koju su svi prisluškivali

Angela Merkel nije volela obaveštajne službe, ni one nju, a ipak su presudno uticale na njenu uspešnu karijeru

Štazi je bila glavna tajna obaveštajna služba Nemačke Demokratske Republike. Bila je sinonim zla na Zapadu, i strah i trepet za Nemce koji su živeli u toj državi. Prikazivana je kao mašinerija za progon „političkih prestupnika“ i oruđe kojim je vladajuća partija nadzirala, kontrolisala i vladala narodom. Na Zapadu, a specijalno u Zapadnoj Nemačkoj, smatralo se da su pripadnici Štazija gospodari života i smrti, da se služe drastičnim metodama pritiska i zastrašivanja građana, i da su bili posebno surovi prema opoziciji i kritičarima režima. Mnogi filmovi u SAD i zapadnoj Evropi potenciraju upravo tu surovost i bezdušnost operativaca Štazija, tako da je svako odbijanje saradnje s njima smatrano pravim junaštvom. U tim prikazima namerno se i preterivalo zbog političkog obračuna s Rusijom, jer su sovjetski KGB i Štazi bile partnerske obaveštajne službe koje su tesno sarađivale. I danas postoje pokušaji da se preko ove tajne službe, koja je ugašena 1990. godine, kompromituje ruski predsednik Vladimir Putin jer je, navodno, kasnije u Lajpcigu pronađena legitimacijom Štazija na njegovo ime.

DOKUMENTACIJA ŠTAZIJA Naravno da je, nakon ujedinjenja Nemačke, službene evidencije lica i kompletnu dokumentaciju Štazija detaljno pročešljao (zapadno)nemački BND. U toj dokumentaciji pronađene su i službene zabeleške koje tretiraju Angelu Merkel. Ona je odbila zvanično ponuđenu saradnju sa Štazijem, što je po oceni zvaničnika bila prava retkost i neviđena hrabrost.
To je bila presudna činjenica za početak njene političke karijere. Naravno da je imala natprosečne kvalitete kao student i naučni radnik, ali teško da bi baš ona, iz Istočne Nemačke, bez takvog oreola heroja uspela da dostigne neviđen uspeh – da postane prva nemačka kancelarka. Tim više što je njen otac Horst Kazner, luteranski sveštenik, bio poljskog porekla i do 1930. godine prezivao se Kazmjerček. Iz arhive Štazija videlo se da je Angela ostala svesna svog porekla jer je evidentirano da podržava tadašnji poljski opozicioni pokret Solidarnost i kritikuje režim u Istočnoj Nemačkoj. To što je iz svešteničke porodice uticalo je na izbor stranke, Hrišćansko-demokratske unije, koja ju je nominovala na mesto kancelara Nemačke. Tako je Štazi svojim pritiscima i proganjanjem Angele Merkel presudno doprineo njenoj blistavoj šesnaestogodišnjoj karijeri u kojoj je upravljala Nemačkom, ali i EU.

[restrict]

NEPOVERENJE BND-a I SAD U BND-u nisu bili oduševljeni što Angela Merkel preuzima rukovođenje ovom moćnom obaveštajnom mašinerijom, ali nisu imali izbora jer su u nadležnosti kancelarskog ureda. Bio je to više iracionalni strah nego realna bojazan jer neke sumnje nije bilo moguće proveriti, a eventualna greška bila bi katastrofalna za državnu bezbednost Nemačke.
Dok stranka i nemački glasači nisu videli ništa sporno u poreklu Angele Merkel i njenom hrabrom držanju pred zloglasnim Štazijem, za BND bilo je nejasnoća i profesionalnih sumnji – da li je moguće da tek svršena studentkinja u Lajpcigu pruži tako snažan i otvoren otpor svemoćnom Štaziju, i da zbog toga ne snosi neke vidljive posledice. Šta ako je Štazi ipak vrbovao Angelu Merkel, i onda podmetnuo dokumenta koja govore suprotno? Ili ako je KGB uspeo ono što Štazi nije. Merkelova je naravno uočila nepoverenje, ali nije mogla ništa da promeni nego je stvari prihvatila onakve kakve jesu.
Nisu joj verovali ni Amerikanci, ali su to nepoverenje namerno višestruko naduvavali kako bi im nemačke službe pomogle da nezakonito prisluškuju kancelarku. Sumnje su išle prema Rusima, čak konkretno prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, koji je bio oficir KGB-a u Lajpcigu dok je Markelova studirala u istom gradu. Američke službe su u stvari strahovale od prevelikog ekonomskog povezivanja Nemačke s Rusijom, baš zato što je jačanje takve saradnje i jednima i drugima donosilo ogromnu korist. Podrivanje i kidanje tih veza bio je osnovni posao američkih agencija, a naduvane sumnje bile su izvanredan povod i alibi za nezakonite aktivnosti, iako nikada nisu došli ni do jednog podatka koji bi kompromitovao Merkelovu.

POTRAGA ZA KOMPROMATOM Za kompromitujućim informacijama tragali su i Amerikanci i BND. Amerikanci da bi ucenili Merkelovu kako bi postala potpuno poslušna, a BND kako bi kancelarka podnela ostavku i rešila ih kontraobaveštajnih problema.
Tako je BND lansirao sumnje i prigušene optužbe da Merkelova veruje samo britanskim službama, i da je samo s njima u poverljivoj komunikaciji. Njeni sastanci sa šefovima britanskih službi naišli su na žestoku kritiku nemačkih bezbednosnih stručnjaka. Optužili su je da je samoinicijativno predala Britancima tajne dokumente BND-a o ruskom predsedniku Putinu i nemačke analize stanja na Krimu. Prigovorili su joj da se sastaje sa šefovima tri britanske službe, a da nikada nije došla na sedmični sastanak šefova nemačkih službi bezbednosti. Zaključili su da ona više veruje Britancima nego svojim službama, ali ni to nije uzdrmalo njen čvrst ugled kod građana.
Tiha borba Angele Merkel za nemačke interese, bez velike medijske pompe, dala je izvanredne rezultate jer je ekonomski razvoj Nemačke bio impresivan, veći nego ikad. Iz ekonomske moći proizašla je i politička – Nemačka je postala nesporni evropski lider i autoritet. Zna se koliko je funkcija kancelara odgovorna i teška, ali čini se da je Angeli Merkel još teže bilo sučeljavanje s moćnim i prepotentnim „saveznicima“ iz SAD i njihovim agresivnim obaveštajnim agencijama. I to je u stvari njena najveća pobeda, jer je i pored neviđenog otpora, pretnji i destrukcije od strane SAD uspela da mirno i uporno uspostavlja nove ekonomske veze s Rusijom, čuvajući one stare. Vrhunac tihog otpora američkim pritiscima bila je realizacija gasovoda „Severni tok 2“.

OPERACIJA NAVALJNI Američke obaveštajne službe pokušale su sve, ali nisu uspele da pokidaju ekonomske veze Nemačke s Rusijom i poslovne veze Angela Merkel s Putinom. Vodila je politiku vešto i lukavo, tako da joj nisu mogli ništa. Podržala je baš sva američka rovarenja i nasilja po svetu, neka iskreno ako su se uklapala u nemačke interese (kao ona na Balkanu), a neka neiskreno ali nemački odgovorno.
Na primer, po toj inerciji upravo Angela Merkel je odobrila lečenje Alekseja Navaljnog u Nemačkoj, i nemački institut je potvrdio ono što je Amerikancima bilo potrebno, da je ruski opozicionar otrovan baš novičokom. Tako je američka operacija Navaljni uz pomoć BND-a dobila na uverljivosti, a optužbe Rusije i Putina imale su snažniji efekat. Niko nije mogao da je optuži da je nekooperativna kada su u pitanju napadi na Rusiju i Putina, a u isto vreme očuvala je vitalne interese saradnje s Rusijom.
Jeste uvredljivo što su Amerikanci u više navrata prisluškivali Merkelovu, i to uz pomoć BND-a koji je obavezan da kontraobaveštajno štiti kancelarku, ali je ona to stoički podnela i iz toga izvukla korist za Nemačku. Cela Evropa gledala je na Angelu kao na žrtvu američke bahatosti i drskosti.
Na osnovu toga američke službe i diplomatija morali su da otupe oštrice napada na projekte koje je ona uporno forsirala u strateškom interesu Nemačke, iako su u suprotnosti s interesima SAD. Kako bi se zataškale afere prisluškivanja, bilo je traljavih pokušaje njene diskreditacije pred Nemcima koji su više ličili na očajničke. Tako je, na primer, lansirana laž da je na jednoj fotografiji iz 1972, kada je imala samo 18 godina, Angela Merkel u društvu Tereze Mej (bivša britanska premijerka) i Đine Haspel (šefica CIA u vreme Trampove administracije). Neko je pokušao da podstakne sumnju da je ona oduvek „britanski pion“ i na vezi američke CIA, tako da brine o njihovim, a ne o nemačkim interesima. Naravno da ta naivna podvala nije prošla.

BALKANSKA POLITIKA Nemačku politiku za Balkan kreirali su nemački stratezi i politički prethodnici Angele Merkel, a ta politika bila je pogubna za Srbiju i srpski narod.
Razbijanje Jugoslavije je nemačka ideja, vešto nametnuta Americi preko tadašnjeg američkog ambasadora u SFRJ Vorena Cimermana. Cimerman, poreklom Nemac, zastupao je više nemačke nego američke interese. JNA i Srbi označeni su kao glavna meta jer su bili glavna prepreka ostvarenju nemačkih interesa.
Nemačka pomoć baš svim srpskim neprijateljima u nametnutim građanskim ratovima bila je svestrana – politička, diplomatska, obaveštajna, propagandna, ekonomska i vojna. Najviše tenkova JNA uništeno je nemačkim raketnim protivoklopnim bacačima „ambrust“, obaranja aviona započela su njihovim PVO sistemima tajno doturenim hrvatskoj paravojsci. Nemačka je preko operativaca BND-a i vojnih instruktora prisutna od prvog dana, od ideje do raspirivanja, albanske oružane pobune na Kosovu. Na Balkanu su uspeli da svoje strateške interese usklade s američkim, s idejom da će Amerikanci pre ili kasnije otići s Balkana, a oni će ostati.
I Angela Merkel je ove planove prihvatila kao vitalne za Nemačku, uvek ih je podržavala i nikada ih nije osporila, bez obzira na to koliko duboko zadiru, ne samo u vitalne interese nego i u opstanak Srba na nekim prostorima. Nikada nije osudila ni egzoduse, ni pogrome. Ideja o nezavisnom Kosovu je više nemačka nego američka, i Nemačka je poslednja država koja će od te ideje odustati. Pa tako i Angela Merkel.
Pa ipak, i pored svega toga, postala nam je pomalo simpatična. Takav stav Srba samo dokazuje koliko je nama nakon satanizacije, diskreditacije i izolacije malo potrebno da prevaziđemo sve nepravde i uspostavimo korektne međudržavne odnose sa svima.
Veliki doprinos u smanjenju intenziteta zapadne propagande i vraćanju Srbije u normalne međudržavne tokove dala je upravo Angela Merkel. Može se reći da nam je u ovom periodu ekonomske ekspanzije pružila veliku ekonomsku pomoć podsticanjem nemačkih investitora da ulažu baš u Srbiju. Naravno, svi potezi Merkelove uvek su usklađeni s nemačkim interesima. Često su njeni korektni potezi bili u koliziji s prljavim tajnim akcijama zapadnih obaveštajnih službi, među kojima je BND uvek imao jednu od vodećih uloga u destrukciji. Ali to spada u onaj deo njene strategije da se nikada ne suprotstavlja američkim podrivačkim projektima, nego da uz njih progura i nemačke ciljeve.
Naravno, veliku ulogu u normalizaciji odnosa i korektnoj saradnji s Nemcima dao je predsednik Aleksandar Vučić kada je s Angelom Merkel uspostavio odnose na bazi međusobnog poverenja. Znala je da nam pruži važnu podršku, a nekada i zaštitu svojim neprikosnovenim autoritetom, pre svega od drskih i nezakonitih poteza neprijateljski raspoloženih država u našem okruženju, kao kada je Hrvatska pokušala da nam uvede ekonomsku blokadu. Ali isto tako nije učinila ništa kada je nešto slično, možda i gore, učinio Ramuš Haradinaj s prištinskim taksama. Znala je da iza poteza Prištine tajno stoji američka administracija preko svojih obaveštajnih službi.
Utisak je da ni ideja predsednika Vučića „Otvoreni Balkan“ ne bi uspela bez podrške Angele Merkel, a da je odbijanje nekih država da pristupe inicijativi ponovo tajna destrukcija obaveštajnih službi SAD. Angeli Merkel ne smeta ekonomski napredak Srbije ako time jača i nemačka privreda. Ne smeta joj ni predsednik Vučić s kojim ima visok stepen međusobnog razumevanja i poštovanja, dok SAD i Velika Britanija smatraju da se Srbija hibridnim metodama mora oslabiti i da se vlast u Srbiji mora promeniti kako bi Srbija priznala „Kosovo“, ušla u NATO i prekinula sve veze s Rusijom i Kinom.
I ovde se može prepoznati da Angela Merkel, podrškom Srbiji, brine o interesu Nemačke i perspektivi EU. Na sceni je stara ideja o „tri dvorišta“ EU, gde bi treće vremenom trebalo da bude Balkan u celini.
Angela Merkel odlazi, i tek ćemo videti da li će njen uticaj na evropska zbivanja i dalje biti prisutan, jer niko ko je nasledi neće imati takvu veštinu obuzdavanja američke moći i spremnost da sasluša i razume i tuđe probleme.

[/restrict]