Канцеларка коју су сви прислушкивали

Ангела Меркел није волела обавештајне службе, ни оне њу, а ипак су пресудно утицале на њену успешну каријеру

Штази је била главна тајна обавештајна служба Немачке Демократске Републике. Била је синоним зла на Западу, и страх и трепет за Немце који су живели у тој држави. Приказивана је као машинерија за прогон „политичких преступника“ и оруђе којим је владајућа партија надзирала, контролисала и владала народом. На Западу, а специјално у Западној Немачкој, сматрало се да су припадници Штазија господари живота и смрти, да се служе драстичним методама притиска и застрашивања грађана, и да су били посебно сурови према опозицији и критичарима режима. Многи филмови у САД и западној Европи потенцирају управо ту суровост и бездушност оперативаца Штазија, тако да је свако одбијање сарадње с њима сматрано правим јунаштвом. У тим приказима намерно се и претеривало због политичког обрачуна с Русијом, јер су совјетски КГБ и Штази биле партнерске обавештајне службе које су тесно сарађивале. И данас постоје покушаји да се преко ове тајне службе, која је угашена 1990. године, компромитује руски председник Владимир Путин јер је, наводно, касније у Лајпцигу пронађена легитимацијом Штазија на његово име.

ДОКУМЕНТАЦИЈА ШТАЗИЈА Наравно да је, након уједињења Немачке, службене евиденције лица и комплетну документацију Штазија детаљно прочешљао (западно)немачки БНД. У тој документацији пронађене су и службене забелешке које третирају Ангелу Меркел. Она је одбила званично понуђену сарадњу са Штазијем, што је по оцени званичника била права реткост и невиђена храброст.
То је била пресудна чињеница за почетак њене политичке каријере. Наравно да је имала натпросечне квалитете као студент и научни радник, али тешко да би баш она, из Источне Немачке, без таквог ореола хероја успела да достигне невиђен успех – да постане прва немачка канцеларка. Тим више што је њен отац Хорст Казнер, лутерански свештеник, био пољског порекла и до 1930. године презивао се Казмјерчек. Из архиве Штазија видело се да је Ангела остала свесна свог порекла јер је евидентирано да подржава тадашњи пољски опозициони покрет Солидарност и критикује режим у Источној Немачкој. То што је из свештеничке породице утицало је на избор странке, Хришћанско-демократске уније, која ју је номиновала на место канцелара Немачке. Тако је Штази својим притисцима и прогањањем Ангеле Меркел пресудно допринео њеној блиставој шеснаестогодишњој каријери у којој је управљала Немачком, али и ЕУ.

[restrict]

НЕПОВЕРЕЊЕ БНД-а И САД У БНД-у нису били одушевљени што Ангела Меркел преузима руковођење овом моћном обавештајном машинеријом, али нису имали избора јер су у надлежности канцеларског уреда. Био је то више ирационални страх него реална бојазан јер неке сумње није било могуће проверити, а евентуална грешка била би катастрофална за државну безбедност Немачке.
Док странка и немачки гласачи нису видели ништа спорно у пореклу Ангеле Меркел и њеном храбром држању пред злогласним Штазијем, за БНД било је нејасноћа и професионалних сумњи – да ли је могуће да тек свршена студенткиња у Лајпцигу пружи тако снажан и отворен отпор свемоћном Штазију, и да због тога не сноси неке видљиве последице. Шта ако је Штази ипак врбовао Ангелу Меркел, и онда подметнуо документа која говоре супротно? Или ако је КГБ успео оно што Штази није. Меркелова је наравно уочила неповерење, али није могла ништа да промени него је ствари прихватила онакве какве јесу.
Нису јој веровали ни Американци, али су то неповерење намерно вишеструко надувавали како би им немачке службе помогле да незаконито прислушкују канцеларку. Сумње су ишле према Русима, чак конкретно према руском председнику Владимиру Путину, који је био официр КГБ-а у Лајпцигу док је Маркелова студирала у истом граду. Америчке службе су у ствари страховале од превеликог економског повезивања Немачке с Русијом, баш зато што је јачање такве сарадње и једнима и другима доносило огромну корист. Подривање и кидање тих веза био је основни посао америчких агенција, а надуване сумње биле су изванредан повод и алиби за незаконите активности, иако никада нису дошли ни до једног податка који би компромитовао Меркелову.

ПОТРАГА ЗА КОМПРОМАТОМ За компромитујућим информацијама трагали су и Американци и БНД. Американци да би уценили Меркелову како би постала потпуно послушна, а БНД како би канцеларка поднела оставку и решила их контраобавештајних проблема.
Тако је БНД лансирао сумње и пригушене оптужбе да Меркелова верује само британским службама, и да је само с њима у поверљивој комуникацији. Њени састанци са шефовима британских служби наишли су на жестоку критику немачких безбедносних стручњака. Оптужили су је да је самоиницијативно предала Британцима тајне документе БНД-а о руском председнику Путину и немачке анализе стања на Криму. Приговорили су јој да се састаје са шефовима три британске службе, а да никада није дошла на седмични састанак шефова немачких служби безбедности. Закључили су да она више верује Британцима него својим службама, али ни то није уздрмало њен чврст углед код грађана.
Тиха борба Ангеле Меркел за немачке интересе, без велике медијске помпе, дала је изванредне резултате јер је економски развој Немачке био импресиван, већи него икад. Из економске моћи произашла је и политичка – Немачка је постала неспорни европски лидер и ауторитет. Зна се колико је функција канцелара одговорна и тешка, али чини се да је Ангели Меркел још теже било сучељавање с моћним и препотентним „савезницима“ из САД и њиховим агресивним обавештајним агенцијама. И то је у ствари њена највећа победа, јер је и поред невиђеног отпора, претњи и деструкције од стране САД успела да мирно и упорно успоставља нове економске везе с Русијом, чувајући оне старе. Врхунац тихог отпора америчким притисцима била је реализација гасовода „Северни ток 2“.

ОПЕРАЦИЈА НАВАЉНИ Америчке обавештајне службе покушале су све, али нису успеле да покидају економске везе Немачке с Русијом и пословне везе Ангела Меркел с Путином. Водила је политику вешто и лукаво, тако да јој нису могли ништа. Подржала је баш сва америчка роварења и насиља по свету, нека искрено ако су се уклапала у немачке интересе (као она на Балкану), а нека неискрено али немачки одговорно.
На пример, по тој инерцији управо Ангела Меркел је одобрила лечење Алексеја Наваљног у Немачкој, и немачки институт је потврдио оно што је Американцима било потребно, да је руски опозиционар отрован баш новичоком. Тако је америчка операција Наваљни уз помоћ БНД-а добила на уверљивости, а оптужбе Русије и Путина имале су снажнији ефекат. Нико није могао да је оптужи да је некооперативна када су у питању напади на Русију и Путина, а у исто време очувала је виталне интересе сарадње с Русијом.
Јесте увредљиво што су Американци у више наврата прислушкивали Меркелову, и то уз помоћ БНД-а који је обавезан да контраобавештајно штити канцеларку, али је она то стоички поднела и из тога извукла корист за Немачку. Цела Европа гледала је на Ангелу као на жртву америчке бахатости и дрскости.
На основу тога америчке службе и дипломатија морали су да отупе оштрице напада на пројекте које је она упорно форсирала у стратешком интересу Немачке, иако су у супротности с интересима САД. Како би се заташкале афере прислушкивања, било је траљавих покушаје њене дискредитације пред Немцима који су више личили на очајничке. Тако је, на пример, лансирана лаж да је на једној фотографији из 1972, када је имала само 18 година, Ангела Меркел у друштву Терезе Меј (бивша британска премијерка) и Ђине Хаспел (шефица ЦИА у време Трампове администрације). Неко је покушао да подстакне сумњу да је она одувек „британски пион“ и на вези америчке ЦИА, тако да брине о њиховим, а не о немачким интересима. Наравно да та наивна подвала није прошла.

БАЛКАНСКА ПОЛИТИКА Немачку политику за Балкан креирали су немачки стратези и политички претходници Ангеле Меркел, а та политика била је погубна за Србију и српски народ.
Разбијање Југославије је немачка идеја, вешто наметнута Америци преко тадашњег америчког амбасадора у СФРЈ Ворена Цимермана. Цимерман, пореклом Немац, заступао је више немачке него америчке интересе. ЈНА и Срби означени су као главна мета јер су били главна препрека остварењу немачких интереса.
Немачка помоћ баш свим српским непријатељима у наметнутим грађанским ратовима била је свестрана – политичка, дипломатска, обавештајна, пропагандна, економска и војна. Највише тенкова ЈНА уништено је немачким ракетним противоклопним бацачима „амбруст“, обарања авиона започела су њиховим ПВО системима тајно дотуреним хрватској паравојсци. Немачка је преко оперативаца БНД-а и војних инструктора присутна од првог дана, од идеје до распиривања, албанске оружане побуне на Косову. На Балкану су успели да своје стратешке интересе ускладе с америчким, с идејом да ће Американци пре или касније отићи с Балкана, а они ће остати.
И Ангела Меркел је ове планове прихватила као виталне за Немачку, увек их је подржавала и никада их није оспорила, без обзира на то колико дубоко задиру, не само у виталне интересе него и у опстанак Срба на неким просторима. Никада није осудила ни егзодусе, ни погроме. Идеја о независном Косову је више немачка него америчка, и Немачка је последња држава која ће од те идеје одустати. Па тако и Ангела Меркел.
Па ипак, и поред свега тога, постала нам је помало симпатична. Такав став Срба само доказује колико је нама након сатанизације, дискредитације и изолације мало потребно да превазиђемо све неправде и успоставимо коректне међудржавне односе са свима.
Велики допринос у смањењу интензитета западне пропаганде и враћању Србије у нормалне међудржавне токове дала је управо Ангела Меркел. Може се рећи да нам је у овом периоду економске експанзије пружила велику економску помоћ подстицањем немачких инвеститора да улажу баш у Србију. Наравно, сви потези Меркелове увек су усклађени с немачким интересима. Често су њени коректни потези били у колизији с прљавим тајним акцијама западних обавештајних служби, међу којима је БНД увек имао једну од водећих улога у деструкцији. Али то спада у онај део њене стратегије да се никада не супротставља америчким подривачким пројектима, него да уз њих прогура и немачке циљеве.
Наравно, велику улогу у нормализацији односа и коректној сарадњи с Немцима дао је председник Александар Вучић када је с Ангелом Меркел успоставио односе на бази међусобног поверења. Знала је да нам пружи важну подршку, а некада и заштиту својим неприкосновеним ауторитетом, пре свега од дрских и незаконитих потеза непријатељски расположених држава у нашем окружењу, као када је Хрватска покушала да нам уведе економску блокаду. Али исто тако није учинила ништа када је нешто слично, можда и горе, учинио Рамуш Харадинај с приштинским таксама. Знала је да иза потеза Приштине тајно стоји америчка администрација преко својих обавештајних служби.
Утисак је да ни идеја председника Вучића „Отворени Балкан“ не би успела без подршке Ангеле Меркел, а да је одбијање неких држава да приступе иницијативи поново тајна деструкција обавештајних служби САД. Ангели Меркел не смета економски напредак Србије ако тиме јача и немачка привреда. Не смета јој ни председник Вучић с којим има висок степен међусобног разумевања и поштовања, док САД и Велика Британија сматрају да се Србија хибридним методама мора ослабити и да се власт у Србији мора променити како би Србија признала „Косово“, ушла у НАТО и прекинула све везе с Русијом и Кином.
И овде се може препознати да Ангела Меркел, подршком Србији, брине о интересу Немачке и перспективи ЕУ. На сцени је стара идеја о „три дворишта“ ЕУ, где би треће временом требало да буде Балкан у целини.
Ангела Меркел одлази, и тек ћемо видети да ли ће њен утицај на европска збивања и даље бити присутан, јер нико ко је наследи неће имати такву вештину обуздавања америчке моћи и спремност да саслуша и разуме и туђе проблеме.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *