HALIJARD I KOSOVO

Srbija u raljama opake indoktrinacije i njene političke eksploatacije

Kosovsko-albanske paravojne jedinice ponovo su upale na sever Kosova. Stacionirane su na tamošnjim administrativnim prelazima, gde svojim agresivnim ponašanjem demonstriraju da kada to poželi, šta god naša vlast govorila, Priština i na tom, ne tako davno neokupiranom delu naše južne pokrajine – ima kontrolu. Tamošnji srpski narod se okupio i protestuje zbog takvog ponašanja, kako mi to kažemo, kosovsko-metohijskih privremenih institucija, ali one i dalje teraju po svome. To su posledice onoga što je Beograd uradio u okviru Briselskog procesa, a što se pokazalo veoma štetnim. [restrict]

UKIDANJE CIVILNE ZAŠTITE Narod, ili kako to u istorijskom kontekstu kojim ćemo se posle baviti naši zvaničnici ovih dana kažu „obični ljudi“, ma koliko bio hrabar i posvećen, bez funkcionalnog organizacionog okvira ne može efikasno da se odupre onima koji ugrožavaju njegove vitalne interese. Hrabrost za hrabrost, organizacioni sklop je bitan. Njega su Srbi na Kosovu i dalje imali (formiran je posle povlačenja naših snaga s prostora tog dela Srbije), recimo, 2011. kada su albansko-kosovske paravojne snage takođe pokušale da zaposednu administrativne prelaze na delu naše zemlje koji je po Rezoluciji 1244 pod protektoratom OUN. Stoga su se uspešno i odbranili. Bilo je, nažalost, ranjenih i poginulih na obe strane, ali albanski pohod je zaustavljen i nije se ponovio dok im nismo omogućili da se to desi bez posledica po njih.
Sada sever Kosova ne može da se brani bez direktne intervencije Beograda, što je malo verovatno i zbog NATO pretnje veoma rizično. Radi pridobijanja naklonosti EU, odnosno pre svega u to vreme neprikosnovene Angele Merkel, oficijelni Beograd je učino nešto gotovo neshvatljivo. Ukinuo je 2016. godine srpsku „Civilnu zaštitu“ na severu Kosova. U pitanju je bila institucija koja je predstavljala mnogo više od onoga na šta asocira naziv povezan s elementarnim nepogodama. Bila je svestrani okvir – sastavljen od čvrsto ustrojenih „nekadašnjih“ pripadnika vojske i policije Srbije poreklom s prostora naše južne pokrajine – za masovnu mobilizaciju tamošnjih Srba u cilju odbrane od albanske agresije.
Bez direktne upotrebe oružanih snaga Srbije, ona je mogla posredstvom efikasnog organizovanja lokalnog stanovništva – a po potrebi i uz slanje podrške iz drugih delova naše zemlje koja se u njega lako ulivala a teško ju je identifikovati zbog postojanja snažne odbrambene strukture na prostoru severnog Kosova – da se suprotstavi Prištini. Sada sve to ne može da bude učinjeno! Naši zvaničnici su rasformirali „Civilnu zaštitu“ tri godine pošto je potpisan Briselski sporazum a, gle paradoksa, do tada nije zaživeo. Već su dobro mogli da vide da Albanci ne ispunjavaju svoj deo pogodbe (što s pravom i danas naglašavaju) a iz nekog razloga su njima i njihovim zapadnim mentorima dali na dar i dodatne ustupke koji su po nas negativnošću prevazilazili ono što smo mi 2013. obećali u Briselu (što se vešto skriva).

RELATIVIZOVANJE HALIJARDA Na severu Kosova ovih dana naš odvažni narod, koji se do juče uspešno suprotstavljao albanskim nasrtajima, nemoćno protestuje protiv divljanja jurišnika Prištine. Sada nema organizacioni okvir, potrebnu „opremu“ i adekvatno vođstvo, pa ma koliko da je hrabar, nije u stanju da realizuje uspešnu odbrambenu operaciju. Tako je bilo odvajkada. U pravu je bio Njegoš kada je napisao: „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.“ Ali svakako je podrazumevao da je junak deo neke celine na odgovarajući način uređene za delovanje.
Iz tog ugla vreme je da se osvrnemo na operaciju „Vazdušni most“, i aktuelne kao i minule iskaze našeg državnog vrha u vezi s njom. Radi se o najvećoj akciji spasavanja savezničkih snaga, odnosno oborenih posada angloameričkih aviona, iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu. Ona je od strane srpskih antifašističkih snaga pod komandom generala Draže Mihailovića (Jugoslovenska vojska u otadžbini) sprovedena tokom 1944. godine, uglavnom, na prostorima Srbije i Bosne i Hercegovine. Tokom nje je spaseno više od 500 savezničkih vazduhoplovaca oborenih iznad teritorije Jugoslavije i susednih krajeva Rumunije. To, i samo to je istina, o kojoj svedoče brojni američki izvori, uprkos kod nas poslednjih godina prisutne poplave laži koja sve treba da predstavi u iskrivljenom svetlu kao akciju u kojoj su dominantnu ulogu imale jedinice pod komandom J. B. Tita.
Da je uistinu bilo tako, u komunističkoj Jugoslaviji ta operacija ne bi bila gurana pod tepih, već bi, naprotiv, naveliko bila slavljena. Pričali bi nam o Sutjesci, Neretvi, „Vazdušnom mostu“. A nije bilo tako. O njoj je kod nas ozbiljnije počelo da se govori tek pre petnaest godina, i to kao rezultat delovanja američke strane s namerom da se ona adekvatno osvetli i obeležava. Tako je 2009, na 65. godišnjicu Operacije „Vazdušni most“, prvi put od završetka Drugog svetskog rata neki predstavnik našeg vojnodržavnog vrha (general Ranko Živak) položio venac na spomen-obeležje posvećeno podvigu gerilaca Draže Mihailovića, i tako u ime srpske države i armije iskazao počast njihovoj oslobodilačkoj borbi. Uporedo s tim, a pogotovo tokom poslednjih godina, otpočelo je masovno fabrikovanje laži kako bi ponovo bila zatrpana istina o njima koja je počela da izbija na površinu.

„SPONTANA“ OPERACIJA Naša prethodna vlast je zbog želje da, na osnovu nečega što nas spaja u prošlosti sa SAD, unapredi odnose s Vašingtonom (a u tom smislu ništa nije pogodnije od operacije za koju stručnjaci kažu da je po svemu sudeći najveća spasilačka akcija iza linija protivnika u istoriji), prihvatila da obeležava misiju „Halijard“, ali sumnjam da je to bilo iskreno. Izgleda slično stvari stoje i danas. Očito je namera naše „duboke titoističke države“, koja ima svoje eksponente na raznim stranama, da propagandno prekomponuje suštinu te operacije. Cilj je da se sve zbrka i zakomplikuje, kako bi u moru poluistina, istina i neistina bilo relativizovano ko je tu akciju zapravo sproveo.
Na liniji toga je i niz istupanja predstavnika našeg aktuelnog establišmenta povodom obeležavanja različitih događaja koji su bili deo operacije „Vazdušni most“ na prostorima Srbije i Republike Srpske. Siže najnovijeg, od pre nekoliko dana, glasi: „Operacija Halijard – podvig običnih ljudi, neobične snage“. Niti se spominje kojoj vojsci su ti „obični ljudi“ pripadali, niti ko ih je predvodio. Skoro da ispada da su se seljani nekih naših krajeva samoorganizovali, te potom našli, spasli od opakih nemačkih potera i evakuisali u inostranstvo (valjda prethodno, predvođeni seoskim kmetovima, izgradivši nekoliko priručnih aerodroma) više stotina američkih i britanskih pilota i članova njihovog osoblja.
A mi se – kako kažu naši vlastodršci – „ponosno sećamo naših slavnih predaka, njihove hrabrosti, solidarnosti i humanosti“. Gotovo bi se iz svega pomislilo da to činimo zato što su podržali organizovanje od strane „progresivnih“ anglosaksonskih gostiju tzv. gej parade, koja je danas za neke veliko demokratsko i građansko dostignuće Srbije i njena prečica ka EU.

ROBOVANJE ZLU Sraman je takav odnos prema sopstvenoj prošlosti. Ako je on bio primeren zločinačkom titoističkom režimu koji je stajao na gromadnom stubu neistina, i s njega divljački skakao po srpskim nacionalnim interesima s namerom da ih što više uruši, neshvatljivo je da se tako ponaša oficijelna Srbija koja se napadno i učestalo zaklinje u patriotske vrednosti.
Zašto to čini, teško je reći. Da li se radi o tome da su mnogi koji i sada oličavaju vlast formirani na temelju titoističkih, antisrpskih zabluda i od toga suštinski ne mogu da se otrgnu? To ne da je jače od njih već to su oni. Za njih je Srbija i dalje nekakva mala Jugoslavija i njene propagandne floskule, uz stilizaciju prilagođenu novim okolnostima, dominiraju u njihovim glavama. Ili je nešto drugo u pitanju.
Kako istraživanja javnog mnjenja pokazuju, usled poluvekovnog ispiranja mozgova kod velikog dela našeg naroda, J. B. Tito je i dalje popularan, odnosno mnogi veruju u raznovrsne laži kojima su ih dugo kljukali tokom vladavine tog boljševičkog diktatora i njegovih epigona. Otuda vlast to sve koristi za potrebe povećavanja (ili sada pre održavanja) svog rejtinga. Ne razmišlja o istini i pravdi, već samoživo koristi plodove nepravde i laži. I tako ruku podruku, zajednički, deluje s mnogim drugim nosiocima titoističke baklje s druge strane društveno-političkih barijera (gde ih je nesumnjivo više) – na način zbog koga se Broz, Kardelj, Bakarić vesele u paklu.

(NE)ODGOVORNA POLITIKA Kako god bilo, posledice svega toga su strašne. Dok god se Srbija ne suoči sa zlim nasleđem prošlosti, i ne odbaci ono što iznutra sputava njene snage, malo toga će učiniti na planu zaštite nacionalnih interesa. Ispada da tu ima mnogo propagandnog dima a malo vatre. Nacionalni potezi se često povlače pozerski a ustupci daju konkretno i to na štetu našeg naroda. Onda se oni praznim pričama skrivaju, odnosno medijskom alhemijom im se prividno menja suština.
Beograd priča o miru a dopušta da albanski jurišnici unose nemir na sever Kosova. Na kritike odgovara da je najvažnije sačuvati Srbiju od sukoba. A skriva istinu da su postojali mehanizmi koje je deinstalirao, a koji su onemogućavali pohod prištinskih hordi na još neokupirani deo naše južne pokrajine bez direktnog uvlačenja Beograda u sukob. Slično stvari stoje i s podrškom RS. Uz nju smo a onda Šmita, koji je nelegalno postavljen za tzv. visokog predstavnika, kao takvog zvanično i medijski tretiramo. I to uprkos činjenici da su Rusija i Kina zauzele nedvosmislen, potvrđen diplomatskim notama, stav da ga ne priznaju.
U (geo)politici je razumljivo taktiziranje i raznovrsno dovijanje. Ali to treba raditi da bi bili zaštićeni nacionalni interesi, a ne primarno radi održavanja na vlasti. Tako je makar ako govorimo o nacionalno odgovornoj politici od koje smo, očito, još daleko. To što su neki drugi, koji su ranije bili na vlasti, bili gori, ne opravdava one koji su na vlasti sada. Bez obzira na sve nijanse, nešto je crno a nešto belo. A laži o operaciji „Vazdušni most“, kao i potezi poput ukidanja „Civilne zaštite“ na severu Kosova – najtamnije su moguće prirode. Šta god da tvrde brojni pisani i elektronski tabloidi – tako je. Dok takvo stanje ne prevaziđemo, a ništa ne ukazuje da smo na putu da se to uistinu desi, moguća su samo taktička poboljšanja, ali suštinski ćemo ostati u živom blatu koje nas vuče ka nacionalnom i društvenom dnu.

[/restrict]