U vrtlogu srceparajuće propagande

Srpske medijske suze nad sudbinom Avganistana u kome su islamski fanatici porazili američke kvislinge

Od kada su talibani stigli na obode Kabula, a tim pre pošto su zauzeli glavni grad Avganistana i time potvrdili da su novi gospodari te zemlje, većina naših medija počela je napadno da nas bombarduje slikovitim pričama o strahotama sa kojima su se tokom njihove prve vladavine suočile žene, te o užasnim patnjama koje ih ponovo očekuju. U sličnom tonu se forsirano a naglašeno emotivno pisalo i govorilo o talibanskim progonima neistomišljenika, kao i potrebi da se maksimalno pomogne novom talasu izbeglica iz Avganistana koji se kreće ka Evropi.

SAUDIJSKA „DEMOKRATIJA“ Nema sumnje, na stranu sada propagandna patetika u koju je sve naglašeno uvijeno, da je mnogo toga što nam je poručeno tačno. No, mnogo toga bitnog da bi se stekla celovita predstava o dešavanjima u Avganistanu, potpuno je zanemareno ili iskrivljeno. Primera radi, gde smo mogli da pročitamo komparativnu analizu položaja žena u islamskim zemljama? A ona bi pokazala da ženama – posmatrano iz našeg ugla – ni u, primera radi, Saudijskoj Arabiji nije mnogo bolje nego što će im biti pod vlašću talibana u Avganistanu. Štaviše, donedavno im nije bilo gotovo ni za nijansu bolje. Međutim, o tome se mnogo ne govori.
Oni koji oblikuju predstave o drugim zemljama dobro znaju kako stvari stoje u Saudijskoj Arabiji ali se prave naivni. Povremeno se u vezi sa ženskim ali i drugim tamošnjim izuzetno mračnim društvenim pitanjima pojavi po koja vest. I na tome sve ostane. Problematika se činjenično ne produbljuje. Umesto toga se propagandno-emotivno stilizuje. Jer radi se o zemlji koja je u vojno-političkim savezničkim odnosima sa SAD a ekonomski je značajan parter toj i drugim vodećim zapadnim državama. Stoga, nije uputno o njoj mnogo pisati u crnim tonovima. Čak i kada se na taj način potpuno verno oslikava realnost.

[restrict]

OKUPACIONI KONVOJ Onima koji režiraju (dez)informativno-rijaliti predstave na glavnoj globalnoj medijskoj sceni, nisu od presudnog značaja bilo čija ljudska i građanska prava. Da je suprotno, to su otužne a prazne priče. Bitno je da li je neko američki saveznik i koliko je koristan za evroatlantsku elitu. Ako jeste onda se mnogo toga negativnog zataškava ili ako to nije moguće relativizuje (kao što se u drugom smeru tj. agresivno protiv, bez obzira da li su u pravu ili ne, radi protiv onih koji nisu po volji samozvanih globalnih arbitara).
Sećate se saudijskog opoziciono nastrojenog novinara Džamala Kašogija? On je, nesumnjivo pa nalogu državnog vrha iz Rijada, od strane pripadnika saudijskih službi 2018. ubijen i isečen na komade u konzulatu te zemlje u Istanbulu. Zbog toga se neko vreme digla prašina ali to nije dugo trajno. Saudijskoj Arabiji je omogućeno (pa i pomognuto) da celu stvar, uz nekoliko nebitnih osuda (osim za one koji su postradali), prepakuje na način koji štiti prave nalogodavce. I nikome ništa (po stvarnoj zasluzi ili krivici).
Umnogome slično stoje stvari i sa najnovijim izbegličkim konvojima iz Avganistana. Neki koji se tu nalaze, iako nisu krivi (a ni dužni) beže zbog opravdanog straha od talibana. Ali mnogi bi bili kažnjeni, kakvi god da su novi vlastodršci u Kabulu, u bilo kojoj zemlji koja se oslobodila strane okupacije. Setimo se samo demokratske Norveške posle Drugog svetskog rata i njenog kažnjavanja kvislinga. Činjenica je da veliki broj onih koji ovih dana na sve strane beže iz Avganistana predstavljaju pripadnici tamošnjih, donedavno kolaboracionističkih organa vlasti, koji su i sami, neretko, učestvovali u brutalnim gaženjima ljudskih i građanskih prava. Ruku podruku sa okupatorima, počinili su niz zličina.

REVOLT I BES Vlast koja je pala u Kabulu nije proizašla iz istinski slobodnih izbora, niti je uživala širu društvenu podršku. Ona je bila rezultat američke okupacije Avganistana iz 2001. i zatim simuliranja „demokratskih procesa“. Osvajači su instalirali na čelo okupacionog državnog provizorijuma svoje ljude. Zatim su, vrbovanjem plaćenika i na druge vekovima oprobane načine, obrazovali njima podređenu policiju, vojsku, administraciju. Te strukture su se ponašale opskurno prema onima koji su im se suprotstavljali Sve to je nestalo preko noći čim su SAD i saveznici te supersile počeli da se povlače.
Talibani, šta god mi o njima mislili, imaju veliku podršku Paštuna (većinskog naroda Avganistana) ali i značajnog broja pripadnika manjinskih segmenata populacije te zemlje središnjeg dela Azije. Oni nisu „pali s Marsa“ već su produkt tamošnje kulture. Ono zašta se zalažu, kako god to nama delovalo, nesumnjivo je deo vrednosnog okvira mnogih stanovnika Avganistana. Usled spleta raznih okolnosti (da se sada time šire ne bavimo), duh srednjeg veka nije još prevaziđen na tim ali i mnogim drugim meridijanima. A strana okupacija, i da je dobronamerna (što teško može da se kaže u konkretnom slučaju), teško da pogoduje održivoj modernizaciji. Ono što nameću okupatori izaziva revolt!

MEDIJSKA PLITKOUMNOST Iz preovlađujućeg izveštavanja naših medija sve rečeno se ne vidi. Skoro da se stiče utisak da su ko zna odakle došli inorodni divljaci, proterali demokratsku vladu koju podržava narod. Međutim, divljaštva je bilo i biće na raznim stranama u haosu koji već decenijama postoji u Avganistanu, dok je značajna narodna podrška, dopalo se to nekome ili ne, na strani talibana. Njihovi do juče vladajući oponenti nisu je imali izvan formule – koliko američke vojne podrške i para, toliko i muzike. Same pare nisu dovoljne. Plaćenici su se razbežali kada su shvatili da su ostali sami. Fanatici koji su se borili protiv njih nisu kapitulirali ni kada su protiv sebe imali moćni NATO, jer u nešto dubinski veruju i to ih sumanuto pokreće. Zato su lako i pobedili kada su ostali u „četiri oka“ sa američkim izabranicima.
Da privedemo kraju priču o Avganistanu. Bitni smo mi i naša lakomislenost koja je i u vezi sa njim došla do izražaja. Ali pre potpunijeg osvrta na nju samo da dodam još jednu stvar u vezi sa, ovih dana toliko isticanim, položajem žena u toj državi. Najznačajnije prodore u pravcu njihovog oslobađanja učinio je establišment koji je u toj zemlji svojevremeno podržavala Moskva. On je takođe sedeo na stranim bajonetima ali je imala i mnogo veću potporu u narodu od proterane američke ekipe, o čemu svedoči i to da se šef tadašnje vladajuće grupacije Nadžibulah, oslanjajući se na svoje snage, održao tri godine pošto su se sovjetske trupe povukle. A njegov režim je za žene učinio mnogo više nego onaj modernizatorski po zapadnim standardima, koji je nedavno pao (čak i pre nego što su se svi američki vojnici povukli).
S druge strane Amerikanci su tokom rata 1979-1992 podržavali mudžahedine koji su se prema ženama ponašali bukvalno isto kao talibani (koji su u krajnjoj liniji i izdanak nekoliko njihovih ogranaka). To tada nije bilo bitno, već su oni veličani kao hrabri tradicionalisti. Pričalo se o „uzvišenoj“ borbi protiv, stvarnog ili izmišljenog, sovjetskog ekspanzionizma, dok su prava žena ili bilo koje druge ugrožene grupe, onima koji nad njima danas instrumentalizovano lamentiraju, zapravo bila važna koliko i „lanjski sneg“.

ANTISRPSKA SALATA Postavlja se pitanje, vreme je da se time pozabavimo, zašto i naši mediji izveštavaju o dešavanjima u dalekoj azijskoj zemlji kao da smo mi saveznici sa onima koji su tamo poraženi? Da li se radi o migu naše vlasti ili osmišljavanju i finansiranju i kod nas takve kampanje od strane Vašingtona i njegovih partnera? Sve je moguće (i verovatno donekle prisutno) ali sumnjam da su obe stvari primarno u pitanju. Rekao bih da se radi o tome da naši mediji, naviknuti na političke instrukcije a često bez ikakvog kvalitetnog utemeljenja, kada ne znaju šta će (nije im sa relevantnog mesta zaokupljenog unutrašnjom politikom rečeno) nekritički kopiraju ono što se radi na Zapadu. A tamo je, s mnogo razloga, pokrenuta opisana propagandna akcija.
Mi u njoj učestvujemo bez ikakvog smisaonog opravdanja. Zašto bismo se opredeljivali u sukobu dve strane koje su u odnosu na nas na ovaj ili onaj način bile neprijateljske? Talibani su povezani sa raznim ekstremnim islamističkim organizacijama koje su tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije podržavale Arbanase i islamizirane Srbe (tzv. Bošnjake) protiv nas. Propali režim u Kabulu je sa svoje strane u svemu sledio američku antisrpsku politiku.
Šta Vašington okom, oni skokom. Pogotovo kada su – a nesumnjivo jesu – i kod tamošnjih glavešina postojale simpatije prema muslimanima koji su se sukobljavali sa hrišćanima. Tako je Avganistan bio prva (ili možda druga zemlja jer nije jasno da li ga je pretekla Kostarika) koja je priznala secesionistički akt Prištine od 17. februara 2008. godine. Amerikanci su pripremili svoje saveznike i marionete da kao „zapete puške“ ispale priznanja čim bude podignuta crvena zastava. I oni koji su tada vladali u Kabulu, u podaničkoj trci koja je usledila, osvojili su zlatnu ili bar srebrnu medalju. Zar onda mi sada treba da plačemo što su njihovi naslednici i istomišljenici poraženi u Avganistanu?

PRETNJA I ŠANSA Rat u toj zemlji je tragičan. Ali nije u pitanju naša stvar. Posao države Srbije je da štiti interese svojih građana i srpskog naroda u celini. Možda nekada moramo da se opredeljujemo u vezi sa globalnim dešavanjima koja bi bilo najbolje posmatrati sa strane. Nekada je neizbežno da to radimo i na način koji u sebi ima ponešto ponižavajuće jer sledimo politiku sila koje rade protiv naših interesa. Ali i to može da bude razumljivo, no, samo do neke granice, i ako time izbegavamo veće probleme. Besmisleno je postupati obrnuto i prizivati ih.
Dešavanja u Avganistanu mogu da budu katalizator nove serije terorističkih napada. Zašto bismo ih mi navlačili sebi na vrat? Da tako ne bi bilo ni na koji način ne treba gorljivo da budemo deo antitalibanske medijske ofanzive. Medije koji su navikli da rade po direktivi, trebalo je usmeriti da budu mnogo odmereniji. U redu, kažu po koju izlizanu formulu o dešavanjima u Avganistanu kako bi zadovoljili Zapad, ali ne padaju u trans. Tuđi interesi, tuđ posao. A naše je da gledamo svoj. Slično stoje stvari i kada se radi o predstojećoj lavini izbeglica. U pitanju su američki kvislinzi pa neka im pomažu saveznici i klijenti te sile.
Mi sa time ne treba da imamo ništa (a pribojavam se da ćemo imati). Niti se radi o svojevrsnim anđelima koje progone satanini sledbenici (ima ih mnogo na obe strane) pa da imamo moralni dug prema pravdi i čovečnosti, niti su u pitanju naši ugroženi prijatelji (drugačije bi bilo da Kabul, dok su oni tamo vladali, nije priznao prištinsku secesiju). Stoga antitalibanska histerija u brojnim našim medijima deluje nakaradno pa i nacionalno štetno. Promena vlasti u Avganistanu donosi i šansu da ta zemlja opozove priznanje Kosova. Ne zato što njeni novi vlastodršci prema nama imaju bilo kakav pozitivan stav, već kao deo njihovog oponiranja Americi i njenoj politici stvaranja marionetskih država i entiteta na područjima naseljenim muslimanima. Učimo iz dela (a ne reči) uspešnijih od nas: u međunarodnim odnosima su bitni samo interesi.

[/restrict]