У вртлогу срцепарајуће пропаганде

Српске медијске сузе над судбином Авганистана у коме су исламски фанатици поразили америчке квислинге

Oд када су талибани стигли на ободе Кабула, а тим пре пошто су заузели главни град Авганистана и тиме потврдили да су нови господари те земље, већина наших медија почела је нападно да нас бомбардује сликовитим причама о страхотама са којима су се током њихове прве владавине суочиле жене, те о ужасним патњама које их поново очекују. У сличном тону се форсирано а наглашено емотивно писало и говорило о талибанским прогонима неистомишљеника, као и потреби да се максимално помогне новом таласу избеглица из Авганистана који се креће ка Европи.

САУДИЈСКА „ДЕМОКРАТИЈА“ Нема сумње, на страну сада пропагандна патетика у коју је све наглашено увијено, да је много тога што нам је поручено тачно. Но, много тога битног да би се стекла целовита представа о дешавањима у Авганистану, потпуно је занемарено или искривљено. Примера ради, где смо могли да прочитамо компаративну анализу положаја жена у исламским земљама? А она би показала да женама – посматрано из нашег угла – ни у, примера ради, Саудијској Арабији није много боље него што ће им бити под влашћу талибана у Авганистану. Штавише, донедавно им није било готово ни за нијансу боље. Међутим, о томе се много не говори.
Они који обликују представе о другим земљама добро знају како ствари стоје у Саудијској Арабији али се праве наивни. Повремено се у вези са женским али и другим тамошњим изузетно мрачним друштвеним питањима појави по која вест. И на томе све остане. Проблематика се чињенично не продубљује. Уместо тога се пропагандно-емотивно стилизује. Јер ради се о земљи која је у војно-политичким савезничким односима са САД а економски је значајан партер тој и другим водећим западним државама. Стога, није упутно о њој много писати у црним тоновима. Чак и када се на тај начин потпуно верно осликава реалност.

[restrict]

ОКУПАЦИОНИ КОНВОЈ Онима који режирају (дез)информативно-ријалити представе на главној глобалној медијској сцени, нису од пресудног значаја било чија људска и грађанска права. Да је супротно, то су отужне а празне приче. Битно је да ли је неко амерички савезник и колико је користан за евроатлантску елиту. Ако јесте онда се много тога негативног заташкава или ако то није могуће релативизује (као што се у другом смеру тј. агресивно против, без обзира да ли су у праву или не, ради против оних који нису по вољи самозваних глобалних арбитара).
Сећате се саудијског опозиционо настројеног новинара Џамала Кашогија? Он је, несумњиво па налогу државног врха из Ријада, од стране припадника саудијских служби 2018. убијен и исечен на комаде у конзулату те земље у Истанбулу. Због тога се неко време дигла прашина али то није дуго трајно. Саудијској Арабији је омогућено (па и помогнуто) да целу ствар, уз неколико небитних осуда (осим за оне који су пострадали), препакује на начин који штити праве налогодавце. И никоме ништа (по стварној заслузи или кривици).
Умногоме слично стоје ствари и са најновијим избегличким конвојима из Авганистана. Неки који се ту налазе, иако нису криви (а ни дужни) беже због оправданог страха од талибана. Али многи би били кажњени, какви год да су нови властодршци у Кабулу, у било којој земљи која се ослободила стране окупације. Сетимо се само демократске Норвешке после Другог светског рата и њеног кажњавања квислинга. Чињеница је да велики број оних који ових дана на све стране беже из Авганистана представљају припадници тамошњих, донедавно колаборационистичких органа власти, који су и сами, неретко, учествовали у бруталним гажењима људских и грађанских права. Руку подруку са окупаторима, починили су низ зличина.

РЕВОЛТ И БЕС Власт која је пала у Кабулу није произашла из истински слободних избора, нити је уживала ширу друштвену подршку. Она је била резултат америчке окупације Авганистана из 2001. и затим симулирања „демократских процеса“. Освајачи су инсталирали на чело окупационог државног провизоријума своје људе. Затим су, врбовањем плаћеника и на друге вековима опробане начине, образовали њима подређену полицију, војску, администрацију. Те структуре су се понашале опскурно према онима који су им се супротстављали Све то је нестало преко ноћи чим су САД и савезници те суперсиле почели да се повлаче.
Талибани, шта год ми о њима мислили, имају велику подршку Паштуна (већинског народа Авганистана) али и значајног броја припадника мањинских сегмената популације те земље средишњег дела Азије. Они нису „пали с Марса“ већ су продукт тамошње културе. Оно зашта се залажу, како год то нама деловало, несумњиво је део вредносног оквира многих становника Авганистана. Услед сплета разних околности (да се сада тиме шире не бавимо), дух средњег века није још превазиђен на тим али и многим другим меридијанима. А страна окупација, и да је добронамерна (што тешко може да се каже у конкретном случају), тешко да погодује одрживој модернизацији. Оно што намећу окупатори изазива револт!

МЕДИЈСКА ПЛИТКОУМНОСТ Из преовлађујућег извештавања наших медија све речено се не види. Скоро да се стиче утисак да су ко зна одакле дошли инородни дивљаци, протерали демократску владу коју подржава народ. Међутим, дивљаштва је било и биће на разним странама у хаосу који већ деценијама постоји у Авганистану, док је значајна народна подршка, допало се то некоме или не, на страни талибана. Њихови до јуче владајући опоненти нису је имали изван формуле – колико америчке војне подршке и пара, толико и музике. Саме паре нису довољне. Плаћеници су се разбежали када су схватили да су остали сами. Фанатици који су се борили против њих нису капитулирали ни када су против себе имали моћни НАТО, јер у нешто дубински верују и то их сумануто покреће. Зато су лако и победили када су остали у „четири ока“ са америчким изабраницима.
Да приведемо крају причу о Авганистану. Битни смо ми и наша лакомисленост која је и у вези са њим дошла до изражаја. Али пре потпунијег осврта на њу само да додам још једну ствар у вези са, ових дана толико истицаним, положајем жена у тој држави. Најзначајније продоре у правцу њиховог ослобађања учинио је естаблишмент који је у тој земљи својевремено подржавала Москва. Он је такође седео на страним бајонетима али је имала и много већу потпору у народу од протеране америчке екипе, о чему сведочи и то да се шеф тадашње владајуће групације Наџибулах, ослањајући се на своје снаге, одржао три године пошто су се совјетске трупе повукле. А његов режим је за жене учинио много више него онај модернизаторски по западним стандардима, који је недавно пао (чак и пре него што су се сви амерички војници повукли).
С друге стране Американци су током рата 1979-1992 подржавали муџахедине који су се према женама понашали буквално исто као талибани (који су у крајњој линији и изданак неколико њихових огранака). То тада није било битно, већ су они величани као храбри традиционалисти. Причало се о „узвишеној“ борби против, стварног или измишљеног, совјетског експанзионизма, док су права жена или било које друге угрожене групе, онима који над њима данас инструментализовано ламентирају, заправо била важна колико и „лањски снег“.

АНТИСРПСКА САЛАТА Поставља се питање, време је да се тиме позабавимо, зашто и наши медији извештавају о дешавањима у далекој азијској земљи као да смо ми савезници са онима који су тамо поражени? Да ли се ради о мигу наше власти или осмишљавању и финансирању и код нас такве кампање од стране Вашингтона и његових партнера? Све је могуће (и вероватно донекле присутно) али сумњам да су обе ствари примарно у питању. Рекао бих да се ради о томе да наши медији, навикнути на политичке инструкције а често без икаквог квалитетног утемељења, када не знају шта ће (није им са релевантног места заокупљеног унутрашњом политиком речено) некритички копирају оно што се ради на Западу. А тамо је, с много разлога, покренута описана пропагандна акција.
Ми у њој учествујемо без икаквог смисаоног оправдања. Зашто бисмо се опредељивали у сукобу две стране које су у односу на нас на овај или онај начин биле непријатељске? Талибани су повезани са разним екстремним исламистичким организацијама које су током ратова на просторима бивше Југославије подржавале Арбанасе и исламизиране Србе (тзв. Бошњаке) против нас. Пропали режим у Кабулу је са своје стране у свему следио америчку антисрпску политику.
Шта Вашингтон оком, они скоком. Поготово када су – а несумњиво јесу – и код тамошњих главешина постојале симпатије према муслиманима који су се сукобљавали са хришћанима. Тако је Авганистан био прва (или можда друга земља јер није јасно да ли га је претекла Костарика) која је признала сецесионистички акт Приштине од 17. фебруара 2008. године. Американци су припремили своје савезнике и марионете да као „запете пушке“ испале признања чим буде подигнута црвена застава. И они који су тада владали у Кабулу, у поданичкој трци која је уследила, освојили су златну или бар сребрну медаљу. Зар онда ми сада треба да плачемо што су њихови наследници и истомишљеници поражени у Авганистану?

ПРЕТЊА И ШАНСА Рат у тој земљи је трагичан. Али није у питању наша ствар. Посао државе Србије је да штити интересе својих грађана и српског народа у целини. Можда некада морамо да се опредељујемо у вези са глобалним дешавањима која би било најбоље посматрати са стране. Некада је неизбежно да то радимо и на начин који у себи има понешто понижавајуће јер следимо политику сила које раде против наших интереса. Али и то може да буде разумљиво, но, само до неке границе, и ако тиме избегавамо веће проблеме. Бесмислено је поступати обрнуто и призивати их.
Дешавања у Авганистану могу да буду катализатор нове серије терористичких напада. Зашто бисмо их ми навлачили себи на врат? Да тако не би било ни на који начин не треба горљиво да будемо део антиталибанске медијске офанзиве. Медије који су навикли да раде по директиви, требало је усмерити да буду много одмеренији. У реду, кажу по коју излизану формулу о дешавањима у Авганистану како би задовољили Запад, али не падају у транс. Туђи интереси, туђ посао. А наше је да гледамо свој. Слично стоје ствари и када се ради о предстојећој лавини избеглица. У питању су амерички квислинзи па нека им помажу савезници и клијенти те силе.
Ми са тиме не треба да имамо ништа (а прибојавам се да ћемо имати). Нити се ради о својеврсним анђелима које прогоне сатанини следбеници (има их много на обе стране) па да имамо морални дуг према правди и човечности, нити су у питању наши угрожени пријатељи (другачије би било да Кабул, док су они тамо владали, није признао приштинску сецесију). Стога антиталибанска хистерија у бројним нашим медијима делује накарадно па и национално штетно. Промена власти у Авганистану доноси и шансу да та земља опозове признање Косова. Не зато што њени нови властодршци према нама имају било какав позитиван став, већ као део њиховог опонирања Америци и њеној политици стварања марионетских држава и ентитета на подручјима насељеним муслиманима. Учимо из дела (а не речи) успешнијих од нас: у међународним односима су битни само интереси.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *