САБОРНОСТ СРПСКОГ СВЕТА

Ретко шта изазива такав страх код наших регионалних партнера (а и шире) као идеја српске саборности или некаквог српског света. Исто је и с нашим унутрашњим партнерима из друге Србије

Оно где почиње моја нелагода је у нејасној медијској употреби речи „саборност“ као новотермина идеологије крви и тла… „Саборност“ су од цркве у Србији отели модерни родољубиви Добрислави из медија и интелектуалци такозване „прве Србије“, која саму себе схвата биолошки, расно и активистички религиозно. Њима треба тело српске нације, треба им живо и топло, да од њега направе мрављу колонију. Треба им живо тесто да га месе по рецептима XIX века. Пре тридесет година им колачи изгорели, сад би опет – прве су реченице текста под насловом „О чему говоримо кад причамо о саборности: Загушљиви простори пуни историјске мемле“, који је за сајт РТС-а недавно написала њихов дописник из Беча Весна Кнежевић. Иако се ова, иначе врло занимљива, ауторка потрудила да што боље истражи овај појам, из текста се стиче утисак да је то радила с унапред постављеном негативном премисом, за коју је затим тражила аргументе да је потврди.
Приписујући појму саборности пре свега црквени корен и вредност, она наводи: „У српској данашњици је та лингвистичка јединица волшебно ушла у јавни секуларни простор, те објавила амбицију да постане идеологија органске демократије. Семантику саборности треба под хитно вратити у крило цркве, пре него што нанесе страховите друштвене, културне и политичке штете.“ Саборност, међутим, није изворно црквена, односно јесте у оној мери у којој су и стара друштва била црквена, односно несекуларна. Старогрчки, антички хеленски термин за скупштину (основни стуб данашњег демократског друштва) био је „еклесиа“ – исти који се данас користи за цркву – а суштина његовог значења била је управо „саборност“, односно „сабор“. Секуларно, политичко, па чак и паганско значење ове речи је, дакле, старије од оног црквеног макар неколико стотина година, ако не и читав миленијум. При томе, ни у изворном ни у било ком од потоњих значења реч не означава хомогеност или некакво колективистичко једноумље, како се то привиђа аутору овог текста, већ консензус око неког суштински важног питања.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *