ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Савршени апсурд

Како се десило да српског Бранта на покајање призивају потомци 13.СС Дивизије?

Мало шта се променило у слици Сарајева од Алијиног вакта до данашњих дана. Политичка мочвара породице Изетбеговић одолева свим искушењима. Нова је само серија дављеника која иако знају да је илузија, радо верује обећању „Али Изата“, да ће њихова жртва бити уграђена у темеље нове БиХ, без Срба и без Хрвата, разуме се. У позадини обећања назире се сан о Исламској држави.

КАБУЛ У САРАЈЕВУ На овом јединственом острву исламо-нацизма, генерације усташа и есесоваца замјенили су њихови биолошки и идеолошко-вјерски синови. Симетрије са 1941. се саме намећу. У том духу бивши реис Мустафа еф Церић у некаквом писанију обраћа се својој пастви, позивајући на обрачун са Kином и Русијом, а пороле „ухапсити Додика“ и „зачепити уста Србима“, постаје најважнији циљ и редовна активност у чаршији. Мобилизација подразумева и потписивање петиција и низ кривичних пријава против непослушних Срба који се усуђују да крше Инцков закон. Идеја о новом рату надвија се над Сарајевом. Одсуство поштивања уставом утврђеног уређења земље – тријумф је политичког балилука. Мушкарци са дугим брадама, специфично обучени, и жене са буркама, фереџама и хиџабима слика су заосталог исламског друштва, карактеристичног за деветнаести вијек Блиског истока.
Сарајево подсећа на Kабул након што су у њега право из средњег вијека, ушетали Талибани, најпримитивнији муслимани које су САД пикирале за своје сараднике. Породична династија три деценије хара Босном; пљачка и корумпира, купује лажне дипломе, скрива убиства невине дјеце, убија болесне на клиникама којим управљају лажни доктори наука, отима десетине милиона марака од болесних… Када се учини да ће се раја досетити и подићи свој глас, на сцену ступају војници СДА да укажу на опасност од Срба и Хрвата, организујући шовинистички бал под маскама. Немала је Изетбеговићева улога.

НЕСУМЊИВ ДОПРИНОС Након одлуке Валентина Инцка и успјешног рушења Тужилаштва БиХ у име СДА, из Kључа се огласио Бакир Изетбеговић. На страницама листа „Данас“ рећи ће: „Различити фактори утичу на напредак Босне и Херцеговине, попут кретања у свијету и стања у Европској унији“, додавши да, „на стање у БиХ утиче и постојање, агресивног национализма у суседној Србији“.
Изетбеговић је поентирао уверењем да велике силе неће допустити да „успеју планови оних који су правили злочине и који и данас проводе деструктивну политику“.
Слично је Бакир говорио и у Санском Мосту, скромно осветљавајући улогу СДА у доношењу „Инцковог закона“. Несумњив је његов допринос. Али питање није зашто је Инцко уважио Изетбеговићева виђења босанске стварности, већ да зашто Запад, НАТО и ЕУ жмуре на чињеницу да је Алија Изетбеговић, доносећи у БиХ идеологију исламо-нацизма, у темеље заједничке државе поставио темпирну бомбу која неумитно откуцава. Његова тежња да потчини или елиминише друге и другачије не може дуго бити скривена агресивним истицањем идентитета, као европског, неђељивог, колективног и заједничког.
У мучној стварности БиХ, немогуће је, прецизно утврдити, гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта у свему томе представља било чији индивидуалитет а шта удружену и заједничку; породичну или националну срамоту.
Опљачкана земља, покрадена хуманитарна помоћ, уништена индустрија, општа бесперспективност, масовни и брутални злочини: злочини у рату-злочини у миру, стоје као непрекинута нит основног идентитета те политике, која руши међуљудске односе на свим нивоима и паралелама, нужно производећи сиромаштво и спремност на насиље.

РАТ ЈЕ У ТОКУ Изетбеговићи су успјешно, радикално обликовали лице Сарајева а јавност и грађани су покушавали да нађу кривце међу собом. Медији су, што од страха – што од корумпираности, настојали да несувисле пројекције Алије и његовог сина, претворе у какву-такву платформу и политичку визију. Свој допринос ових дана стиже и од перјанице сарајевске кинематографије, Даниса Тановића који ће у разговору за „Данас“, поводом новог филма „Десет у пола“ рећи: „Знаш како, хтео сам направити филм да кажем људима да су лијепи још увијек. Јер овдје сви забораве да је Сарајево лијеп град. А ми нисмо ништа радили, само смо га снимили. Нисам ја доцртавао зграде… Види, ово је град херој. Преживио је страшне ствари, а људи су остали нормални.“
Денис је изоставио да каже да међу тим преосталим житељима Сарајева нема више Срба и Хрвата, да су они сурово протјерани док о њиховом присуству, говоре мале бројке на нивоу статистичке грешке.
Лијепе зграде и пејзаж, нису град, али ко би то објаснио сарајевском оскаровцу. Постоји још једно Сарајево (Источно), и оно је више мултиетничко, али није то тема.
„Србији треба Вили Брант. Треба човјек да каже „извињавамо се за све што смо урадили, то смо радили, није било у реду“.
Српског Бранта на покајање призивају нико други до потомци 13.СС Дивизије.
Kаква глума! Каква интерпретација! Какав савршени апсурд после кога питање са почетка текста „хоће ли опет бити рата“ постаје беспредметно. Рат је у току.


Један коментар

  1. Bravo Dzevade. Kao I uvek cinneicno I dosleed o.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *