Otac na određeno vreme

Na granici između romana i autobiografskih zapisa i razmišljanja, knjiga Životi za iznajmljivanje donosi priču o zakasneloj i nepotrebnoj rehabilitaciji čoveka koji je bio osuđen, bez pravog razloga, da služi kaznu na Golom otoku

Čitaoci koji prate prozno stvaralaštvo Dušana Miklje (1934), pisca i novinara koji je svoja nesvakidašnja profesionalna iskustva, pre svega stečena putovanjem po Africi sedamdesetih godina, pretočio u zanimljive knjige priča, putopisa i romana, znaju da u njegovima delima uvek mogu da očekuju priče premrežene nekim značajnim istorijskim događajima ili društveno-političkim okolnostima, ali tako da su sudbine junaka opisanih u njima protkane toplim, gotovo nežnim, ljudskim tonovima. Takva je upravo i nova knjiga ovog autora, Životi za iznajmljivanje. Na granici između romana i autobiografskih zapisa i razmišljanja, ona donosi priču o zakasneloj i nepotrebnoj rehabilitaciji čoveka koji je bio osuđen, bez pravog razloga, da služi kaznu na Golom otoku.
Jugoslovenski gulag, Goli otok, kao tema nije redak u našoj književnosti (Dragoslav Mihailović, Miroslav Popović), čak se javlja i među savremenim svetskim piscima (kod izraelskog autora Davida Grosmana o čijem romanu smo u „Pečatu“ pisali 2019. godine), ali u romanu Dušana Miklje on je posmatran iz vizure dečaka čiji je otac postao politički zatočenik i time je čitavo pripovedanje obojeno jednom specifičnom emocijom i dvostrukom patnjom. Pripovedajući o dečaku koji je istorijskom igrom sudbine oca prvi put izgubio kada je otišao u nemačko zarobljeništvo, a drugi put kada su ga jugoslovenske vlasti prognale u logor za prevaspitavanje političkih kažnjenika jer nije prijavio poznanika koji je planirao bekstvo iz zemlje, autor pokreće temeljnu priču o ocu i sinu i promišlja je filozofski iz perspektive pravičnosti i nepravičnosti, istine i laži, dobra i zla, zakona i života. U svojoj naraciji posebno problematizuje smisao političke i društvene rehabilitacije čoveka koji više nije živ, čijoj porodici se šteta ne može nadoknaditi jednim administrativnim rešenjem. Rehabilitacija koja je nedelotvorna kada je proizvede sudska administracija, sa zakašnjenjem većim od pola veka, za pripovedača, sina, postaje moguća samim činom pisanja o ocu.
Prisećajući se epizoda iz svoga detinjstva koje su vezane za strepnju za očevu sudbinu u logoru i neminovnosti toka života ispunjenog dečjim igrama i školskim nestašlucima, Dušan Miklja nam daje portret jednog vremena i portret jednog čoveka. Figura oca je figura čoveka koji je spreman da biblijski, kao Jov, podnosi muke pred koje ga život stavlja, ali koji istovremeno ne pravi kompromise, ni s moćnijima od sebe, ni sa životom samim, onda kada se dotaknu krajnje granice bola – fizičkog i moralnog. Vreme koje se ovde portretiše je, paradoksalno, uz svu surovost – vreme nevinosti. Posleratni Beograd s prašnjavim ulicama, ruševinama, siromašnim dvorišnim kućercima, gladnim dečacima punim radosti zbog igre fudbala pravom loptom, nestvarne su i romantične slike za današnjeg čitaoca. Kao i u ranijoj knjizi Bilo jednom u Beogradu, autor i ovde postupkom romana odrastanja prikazuje specifičnosti duha vremena jedne epohe, gradeći svog junaka kao nesavršenog mladog čoveka, koji često načini pogrešne korake ili mѝsli, ali koji ima čvrst moralni i emocionalni zakon u sebi, u svojoj porodici.
Osvestivši u sebi izgubljenu mogućnost planiranja i vođenja sopstvenih života u teškim vremenima, pripovedač nam pokazuje da su iznajmljeni životi iz naslova romana svi oni životi koji su nam izmakli, koji su nam „privremeno“, a potom i „greškom“, zaustavljeni. Pripovedanje o detinjstvu, o ocu „na određeno vreme“, o ocu „na službenom putu“, način je da se sve ono što je izgubljeno nekako nadoknadi, ali mnogo više od toga pokazatelj je da živeći na politički trusnim terenima nosimo rizik, svakog dana, da i naši životi budu za iznajmljivanje. Ako, uz sve što nam se dešavalo, to već nisu postali, odavno. polučitь refinansirovanie kreditov s plohoй kreditnoй istorieй