Отац на одређено време

На граници између романа и аутобиографских записа и размишљања, књига Животи за изнајмљивање доноси причу о закаснелој и непотребној рехабилитацији човека који је био осуђен, без правог разлога, да служи казну на Голом отоку

Читаоци који прате прозно стваралаштво Душана Микље (1934), писца и новинара који је своја несвакидашња професионална искуства, пре свега стечена путовањем по Африци седамдесетих година, преточио у занимљиве књиге прича, путописа и романа, знају да у његовима делима увек могу да очекују приче премрежене неким значајним историјским догађајима или друштвено-политичким околностима, али тако да су судбине јунака описаних у њима проткане топлим, готово нежним, људским тоновима. Таква је управо и нова књига овог аутора, Животи за изнајмљивање. На граници између романа и аутобиографских записа и размишљања, она доноси причу о закаснелој и непотребној рехабилитацији човека који је био осуђен, без правог разлога, да служи казну на Голом отоку.
Југословенски гулаг, Голи оток, као тема није редак у нашој књижевности (Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић), чак се јавља и међу савременим светским писцима (код израелског аутора Давида Гросмана о чијем роману смо у „Печату“ писали 2019. године), али у роману Душана Микље он је посматран из визуре дечака чији је отац постао политички заточеник и тиме је читаво приповедање обојено једном специфичном емоцијом и двоструком патњом. Приповедајући о дечаку који је историјском игром судбине оца први пут изгубио када је отишао у немачко заробљеништво, а други пут када су га југословенске власти прогнале у логор за преваспитавање политичких кажњеника јер није пријавио познаника који је планирао бекство из земље, аутор покреће темељну причу о оцу и сину и промишља је филозофски из перспективе правичности и неправичности, истине и лажи, добра и зла, закона и живота. У својој нарацији посебно проблематизује смисао политичке и друштвене рехабилитације човека који више није жив, чијој породици се штета не може надокнадити једним административним решењем. Рехабилитација која је неделотворна када је произведе судска администрација, са закашњењем већим од пола века, за приповедача, сина, постаје могућа самим чином писања о оцу.
Присећајући се епизода из свога детињства које су везане за стрепњу за очеву судбину у логору и неминовности тока живота испуњеног дечјим играма и школским несташлуцима, Душан Микља нам даје портрет једног времена и портрет једног човека. Фигура оца је фигура човека који је спреман да библијски, као Јов, подноси муке пред које га живот ставља, али који истовремено не прави компромисе, ни с моћнијима од себе, ни са животом самим, онда када се дотакну крајње границе бола – физичког и моралног. Време које се овде портретише је, парадоксално, уз сву суровост – време невиности. Послератни Београд с прашњавим улицама, рушевинама, сиромашним дворишним кућерцима, гладним дечацима пуним радости због игре фудбала правом лоптом, нестварне су и романтичне слике за данашњег читаоца. Као и у ранијој књизи Било једном у Београду, аутор и овде поступком романа одрастања приказује специфичности духа времена једне епохе, градећи свог јунака као несавршеног младог човека, који често начини погрешне кораке или мѝсли, али који има чврст морални и емоционални закон у себи, у својој породици.
Освестивши у себи изгубљену могућност планирања и вођења сопствених живота у тешким временима, приповедач нам показује да су изнајмљени животи из наслова романа сви они животи који су нам измакли, који су нам „привремено“, а потом и „грешком“, заустављени. Приповедање о детињству, о оцу „на одређено време“, о оцу „на службеном путу“, начин је да се све оно што је изгубљено некако надокнади, али много више од тога показатељ је да живећи на политички трусним теренима носимо ризик, сваког дана, да и наши животи буду за изнајмљивање. Ако, уз све што нам се дешавало, то већ нису постали, одавно. получить рефинансирование кредитов с плохой кредитной историей