Mreža otrovnog pauka

Razmišljanja nad slikom Srba u očima Zapada (3)

Šta se to desilo sa Srbima na kraju 20. i početkom 21. veka? Kako se to istorija okrenula protiv njih? Zašto su nekadašnji saveznici postali protivnici? Zašto plamti antisrpska mržnja u nekim krugovima regiona, nekadašnjeg „bratstva i jedinstva“, ali i nekim antisrpskim centrima na Zapadu? Kako je „mehanizam istorije“ na višestruk način razapeo nacionalno biće srpskog naroda na kraju drugog milenijuma?

U haškim suđenjima Srbi su osuđeni na ukupno 1.138 godina zatvora. Od toga sedam doživotnih robija. A nijedan Hrvat protiv zločina nad Srbima, nijedan Bošnjak (musliman), nijedan kosovski Albanac. Prema haškim presudama niko od Hrvata i Bošnjaka i Albanaca nije činio zločine prema Srbima (obraćanje A. Vučića na sednici SB UN, „Novosti“, 9. jun 2021). Istovremeno, za ubistvo 3.267 Srba, okrivljeni Bošnjaci su osuđeni na ukupno 22 godine zatvora! Pri tome, Srbi su etnički očišćeni iz Hrvatske (500 hiljada), iz BiH (300 hiljada) i s Kosova i Metohije (300 hiljada).

HAŠKA POLUGA Haški tribunal je poluga antisrpske kampanje; 25 godina on sudi prvenstveno Srbima.
Treba se podsetiti Nirnberškog procesa. Međunarodni sud je radio godinu dana, 1945–1946, i za četiri oblika ratnih zločina (ne i genocid) osuđeno je na smrtnu kaznu 12 nemačkih generala, uz sedam zatvorskih kazni i tri oslobađajuće presude. I sve to za nacističko ubistvo 60 miliona Evropljana (i stanovnika ostatka sveta) i nemerljivu materijalnu štetu! U Haškom tribunalu osuđeno je 74 Srba a sedam doživotnih zatvora je ravno smrtnoj kazni. Ne mogu se upoređivati Haški i Ninberški sud ni po jednom parametru, osim da je u pitanju ratni događaj. Ali ako se samo izdvoje oblici ratnog zločina i posledice, čovek s imalo znanja i osećanja za pravdu zacrveni se od stida. Pravda kao odmazda.
Haški tribunal je transformisao građanske, verske i nacionalne ratove za svoje države u ratove Srba protiv nesrba. A preglasavanjem donete presude služe Zapadu i regionu za donošenje rezolucija o genocidu u Srebrenici. Ništa nije slučajno. Skoro tri decenije suđenja. „Otrovni pauk“ oko Srba nastavlja da plete svoju mrežu.

[restrict]

„SRPSKI GENOCIDI“ 1990–2020 Hrvatskom, bošnjačko (muslimanskom) i albanskom optužujućem, lažnom jeziku protiv Srba zajednička je reč genocid. To je zločin pojma. Zločinačka manipulacija sa srpskim genocidom je istorijska i politička fantastika koja se prima u zapadnoevropskoj demokratiji.
Upotreba pojma genocid u procesu nekadašnjem predsedniku RS i srpskim oficirima, generalima, nije slučajna i zaslužuje pažljivu analizu. Podsetimo se osnovnog značenja pojma koji je obišao svet. U svim stručnim rečnicima i teorijskim radovima pojam genocida označava svesno, ciljno (namerno) uništavanje nacije, rase, verske zajednice. Ili, genocid je stavljanje svih pripadnika nacije, vere, rase u uslove života koji dovode do njenog istrebljenja i nestajanja. Dakle, dva osnovna elementa ovog pojma su svesna namera (cilj) i fizičko istrebljenje nacionalne, rasne, verske zajednice.
Rezultat ratnih sukoba u bivšoj državi, s dubokim i presudnim političkim i vojnim mešanjem NATO vlada, bio je izgon Srba iz Hrvatske i s Kosova i Metohije. Šta se tu desilo? Kakav zločin je tu izvršen? Da li je to genocid nad Srbima, ili nešto drugo?
Precizni činjenički izveštaji o izgonu Srba iz Hrvatske govore da su tokom „Oluje“ ubijane sve kategorije stanovništva. NATO je bombardovao i slučajno ubio na stotine civila, a albanski separatisti su posle ulaska NATO trupa na Kosovo pobili nekoliko hiljada Srba i nesrba od kojih za 1.300 nema nikakvih tragova. Dakle, u ovim vojnim akcijama bilo je namere fizičkog iskorenjivanja druge nacije.
U HH veku dogodilo se nekoliko zločina genocida. Rusini u Ukrajini tokom Prvog svetskog rata. Austrijska vojska nad civilnim srpskim stanovništvom 1914. godine. Japanci u oblasti Mandžurije ubili su milione Kineza u Drugom svetskom ratu. Ustaška država je ubila oko milion Srba (800 hiljada), Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata. Velika Britanija pobila je milione Indusa. Amerikanci Indijance i dva miliona Vijetnamaca. Amerikanci su bacili atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki. Turska država ubila je oko milion Jermena tokom Prvog svetskog rata. Nemački nacisti oko šest miliona Jevreja.
Tokom tri godine ratovanja u BiH nijedan ratni sukob nije okarakterisan kao genocidan osim ovog u Srebrenici. Ako je bilo genocidnih namera, kako se nisu ostvarile u prethodnim bitkama? Otkuda da samo u Srebrenici bukne genocid a drugde ga tokom tri godine nije bilo? Odgovor se nalazi u tzv. interpretativnoj strategiji one inostrane politike koja hoće da srpsku borbu (u BiH i drugim republikama) imenuje kao zločinačku, a borbu drugih nacija i vera kao oslobodilačku.

SUDSKE ODLUKE Haške sudije donose odluke većinskim glasovima u sudijskom veću (tri prema dva). To znači da se preglasavaju. Drugim rečima, manjina i većina u presudi ne misli isto o kazni (primer sudije Nijambe u predmetu Ratko Mladić, ili oslobađajuća presuda za Šešelja a potom osuđujuća od deset godina za verbalni delikt u Srbiji (Hrtkovci) u kojoj nije bilo ratnih sukoba.
Ako se ovome doda činjenica da su samo srpski politički i vojni lideri iz Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije (SR Jugoslavije) optuženi za ratne zločine, onda „priča“ o individualizaciji krivice pada, a na površinu izbija simbolika kolektivne krivice srpskog naroda.
Pokušaji da se sudske presude ozakone tako da se ne smeju javno dovoditi u pitanje – neodrživi su. To bi bilo ponižavajuće za naučno znanje o sudu, pravdi, istoriji, kao i za sudijski stalež. Nijedna ozbiljna nauka i naučnik ne mogu pristati na apsolutnu istinu haških presuda. Ako nauka ne teži apsolutnoj istini, to još manje može sudska presuda. Na apsurdnost kažnjavanja „negacije Srebrenice“ ukazali su mnogi naučnici. To bi bio zakon protiv slobode istraživanja i demokratskih principa. Norveški naučnik Šel Magnuson je to precizno izrazio – Srebrenica nije Aušvic. Potrebna je prava interpretacija sukoba na Balkanu, interpretacija koja će ući u istoriju.
Konačno, presude Haškog suda ne prihvata ni najveći deo srpske javnosti. Nema načina da se javnost uguši. Može se zabranjivati osporavanje sudskih presuda, ali usmena javnost ne može da se cenzuriše. A vreme radi svoje. Srpska javnost ima dugo pamćenje, ima jako osećanje pravičnosti, i zna da upoređuje.

ZAPADNJAČKI RASIZAM Gde potražiti glavne uzroke stvaranja demonske slike Srba i Srbije na kraju drugog milenijuma? Odakle izvire slika zlih Srba?
Slika Srba na kraju 20. i početku 21. veka nije utemeljena na činjenicama. Ona je proizvod zapadnog mišljenja u čijem središtu je politička volja. Političkim pojmovima je promenjeno značenje. Faustovska kultura je demonstrirana na Srbima. „Bezgranični prostor je ideal koji je zapadnjačka duša neprestano tražila u svetu oko sebe“ (24-2).
Ovakva slika Srba, čiji je ram unapred skiciran, proizvod je jednog snažnog političkog krila zapadnog i regionalnog mišljenja u čijem središtu nije činjenička istina već voljno-afektivna, interesna definicija srpske nacionalne istorije i stvarnosti.
Drugim rečima, ove struje političkog i javnog mišljenja na Zapadu i regionu nisu zainteresovane za istinu o nacionalnom postojanju Srba, već uz pomoć konstrukcija i stereotipima stvaraju negativnu sliku Srba sa svim posledicama (pojmovi rusofobija, antisemitizam, antisrpstvo, i niz drugih međunacionalnih negativnih karakterizacija su istorijski poznati i aktuelno rašireni).
Jedna tradicija zapadnog mišljenja je rasistička podela naroda na više i niže. Nisu samo crni i žuti ljudi niži u odnosu na bele, što je bio početak rasističkog pogleda na svet, već su se među nižim našli i Sloveni kojima treba da vladaju Arijevci. Car Vilhem II je u Prvom svetskom ratu govorio da Srbi treba da se kazne, a nacistički ideolog Hajnrih Himler je u Drugom svetskom ratu pisao da „Sloveni moraju biti zgaženi“. Nije to bilo tako davno.

LAMENT MILOŠA CRNJANSKOG Na odnos jedne struje političke Evrope prema Srbima u bližoj i daljoj prošlosti treba stalno podsećati kako bismo se racionalno odnosili prema dolazećoj istoriji.
Razmatrajući odnos Evrope prema stvaranju država na Balkanu, Miloš Crnjanski zapisuje 1930-ih: „Za nas ona nikada nije imala te simpatije, naš narod je sve stvarao u kuknjavi, u grozoti, užasnim žrtvama. I skoro nikad nije čuo dobre reči.“ Kada bi se, dodaje pisac, „skupilo sve ono što je govoreno u inostranstvu o našem narodu… to bi bio dokument koji danas ne bi mogao da se sluša bez gađenja“.
Ove reči Crnjanskog mogle bi se napisati i danas. Razlika je samo u obimu i metodu delovanja. „Otrovni pauk“ nije samo germanski faktor već i anglosaksonski vojnopolitički činilac. A od davnina je delovao i osmanlijski faktor na Balkanu protiv pravoslavnih Srba.
Mreža „otrovnog pauka“ posebno se smotala oko Kosova i Metohije, pokrajine identitetski važne za srpsku državnost i kulturu. Handke piše da je u svakom pariskom izlogu 1999. godine bio poziv na davanje dobrovoljnog priloga „za Kosovo“. Zapad nije dopuštao vladi Srbije da suzbije terorizam albanskih separatista. Njihovi miljenici su kosmetski Albanci, oni imaju pravo na silu i bespravlje. Ali pitanje je kako novi pauk legitimiše svoje delovanje? Kako on radi protiv Srbije kao suverene države? Radi tako što je svoj, istorijom izgrađeni faustovski način mišljenja, aktivirao.

JUGOSLOVENSTVO I KOMUNIZAM „Otrovni pauk“ nije delovao samo spolja već i na dva načina unutar SFRJ i u okviru srpskog naroda. Mogao bi se nazvati udruženi antisrpski poduhvat.
Jugoslovenstvo i komunizam su državno i ideološki-politički značajan uzrok srpskog tragizma. Oba društvena entiteta su anacionalna. Ulaskom u jugoslovenstvo Srbi su se odrekli (privremeno, na sreću) svoje nacionalne istorije i svog vekovnog imena. U jugoslovenstvu je bila ugrađena srpska krivica.
Jedna struja srpske političke i intelektualne elite u novoj državi, od 1918. do 1990, uvek je davala prednost državotvornoj ideji jugoslovenstva i bila je spremna da žrtvuje srpstvo za račun nove države. To fatalno izjednačavanje srpstva i jugoslovenstva u najvećoj meri je pogađalo upravo srpske nacionalne i državne interese. Najpre, na srpskoj strani su pale ogromne žrtve za stvaranje prve i druge Jugoslavije. U Prvom i Drugom svetskom ratu Srbi su se herojski borili na strani pobednika, izgubili oko dva miliona ljudi, a 1991. doživeli su da se protiv njihovih prava okrenu i poražene vojne formacije naroda bivše Jugoslavije, i sile pobednice i sile gubitnice u oba prošla rata.
U toj državi, za koju su dati intelektualna energija, političko znanje, materijalna dobra, Srbi su doživeli da se delovi njihovog nacionalnog bića otkidaju i konstituišu kao nove nacije. Taj dvojni identitet, jedan preko vere drugi preko državnosti, „rešen“ je odbacivanjem srpske komponente identiteta. Oni koji su se žrtvovali za novu državu, Kraljevinu Jugoslaviju, nisu ni slutili da će za samo dvadesetak godina započeti genocid hrvatskih ustaša nad Srbima, a neku godinu kasnije tihi, a potom sve očitiji izgon Srba sa Kosova i Metohije.
Etnička pomeranja srpskog naroda nastavljena su i u državi za koju su verovali da je ostvarila san o nacionalnom ujedinjenju i oslobođenju. Srpska kulturna dobra u Jugoslaviji, osobito u socijalističkoj, postala su svojina svih, da bi se u pogodnom trenutku uzimalo koliko treba. Cepa se srpski jezik. Ćirilica, ta desetovekovna kulturna vrednost se s jugoslovenstvom zamenjuje latinicom.
Posle 1991. godine Srbi su doživeli da ih ponižavaju i vređaju, na svetskoj medijskoj sceni, oni koji nisu ni znali kog su identiteta, i da njihove države budu međunarodno priznate, a srpska državnost, najstarija na Balkanu, bude predmet ucena i političkih trgovina. Čak su Srbi oružjem isterani iz Hrvatske, te delova Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije.
Iskustvo jugoslovenske države pokazalo je nedvosmisleno da je srpska krivica bila ugrađena u ovu državu. U međuratnom razdoblju (1918–1941) Srbi su optuživani za hegemonizam, unitarizam i velikosrpstvo. Na talasu srpske krivice stvorena je 1939. godine Banovina Hrvatska na etničkom načelu, dok su druge banovine bile uređene po geografsko-istorijskom. Jasenovac je maljem i nožem dokazivao srpsku krivicu nad ženama, decom, starcima. Socijalistička Jugoslavija je ustavnopravno pocepala srpski narod na federalno-konfederalne delove. A kraj ove države nije mogao da se dogodi bez užasnog optuživanja Srba.
Dok je drugim nacijama pomogla da se osamostale a nekima i da nastanu, jugoslovenska država je svom snagom zapretila srpskom patriotizmu. U tom poslu je učestvovao deo srpske elite. Jugoslovenstvo je jedan od osnovnih izvora brisanja srpskih patriotskih vrednosti u registru od antipatriotizma i samomržnje, do ravnodušnosti i naivne vere u jugoslovenstvo. Pa kakva je to država u kojoj se gubi vekovima izgrađen patriotizam a stvara novi, drugog imena i vrednosnog sadržaja – jugoslovenski? Ako je odgovor bio u maglama postojanja jugoslovenske države, kako objasniti činjenicu da se i posle sahrane te države pomalja duh jugoslovenstva među srpskim intelektualcima?

[/restrict]

Kraj u sledećem broju