Светионик – Бокешки хумор

Бокељизујући најбоље међу 20.000 вицева колико сам их чуо или прочитао – а као некадашњи студент који је за семинарски рад „Народна еротска проза“ из предмета Народна књижевност добио десетку – опазио сам да добри вицеви никад не ишчезавају

Који је највећи сан једног полицајца из Црне Горе? – Да закупи дио Јадранске магистрале и почне да ради приватно!
Кварат вијека нисам причао вицеве, осим једног: вица о роди и жаби. Тај је био савршен за доказивање Аристотелове дефиниције по којој је виц увијек изневјерено очекивање.
Вицеви формом нису ауторско дјело. Они припадају народу.
Бокељизујући најбоље међу 20.000 вицева колико сам их чуо или прочитао – а као некадашњи студент који је за семинарски рад „Народна еротска проза“ из предмета Народна књижевност добио десетку – опазио сам да добри вицеви никад не ишчезавају.

Плаво-бијели хумор, у слици С петка на суботу догодила се у обалном мјесту саобраћајна несрећа. Ништа озбиљно, срећом, и без жртава. Али је свако могао да препозна како до јуче скупоцјени аутомобил младог поморског официра од тог јутра не вриједи много: закуцао се на равном путу у парапет – обални зидић, наоко из чиста мира… О томе како се и зашто догодио удес, повела се међу мјештанима расправа. – Младост нема своје законе у памети, него у крви! – казао је професор у пензији, окружен женама с борсама пуним блитве и фрешких сардуна са пјаце. – Ма, што ли је то могло бити? – питала се једна жена. И питали су се сви. – Ма, што би друго било, него ово… – проспекулисао је најбољи карташ у мјесту. – Петак вече, лудовало се, и попило! Враћали су се аутом из Котора. И сад: Да она није имала у руци аша баштуна, а он да у руци током вожње није имао дују шпади – до ове несреће не би ни дошло!

Да би виц био урнебесан, мора да задовољи низове строгих правила: да буде савршен медаљон усмене књижевности.
Виц мора да има добар сценарио, чудесне појединце, ликове израсле из народа, или група, или ситуација, да колико је год то могуће буде у границама пристојности, да не глорификује опачине него да их исмијава, да буде слика времена, огледало менталитета, критика тлачитеља, убица глупости, а изневјерено очекивање мора да буде изведено из параметара који су логични, понекад чак и упркос логици (јер постоји чак и виц о лудом ћелавцу с дугом косом)…
Веома је важно да виц не вријеђа интелигенцију, чак ни у медаљонима у којима су плавуше главни ликови – већ да интелигенцију разиграва чак и када питалица гласи: Како плавуша фарба јаја?, а одговор – Кармином.
Пажљив читалац опазиће менталитетска нијансирања, опазиће море туриста унутар шаљивих сценарија ако ништа друго, опазиће специфичан контекст Боке Которске. Само у том је смислу ова књига Антологија бокељског хумора, при чему прва виц-питалица (Гдје је граница између Боке Которске и Црне Горе? – На 25. серпентини изнад Котора, гдје престају да ти псују матер, и почињу да ти коитирају с оцем) – није случајна већ готово програмска. Ако уопште треба да се брани – став је да има ослонац у „Медитеранском бревијару“, награђиваном дјелу Предрага Матвејевића, гдје се каже: „Већ су Помпејани, по Страбону, с подсмијехом говорили о сусједима иза првих брежуљака.“
„Бокешки хумор“ ослања се на вишевјековну традицију свих врста обалних пошалица, које се дијеле на, гле: вицеве, афоризме, анегдоте, колпе и ботунаде. Заиста држим да ако постоји уџбеник за специјализацију из вица, или за узнапредовале стендап комичаре, онда је „Бокешки хумор“ та књига.
У књизи проналазимо многе менталитетске особине Бокеља, али и мноштво типизираних, свевременских ликова: туристе, свештенике; Србе, Хрвате, Босанце и Црногорце; плавуше, лудаке, полицајце, политичаре и проститутке, конобаре, љубавнике, пијанце, криминалце, супружнике, царинике, болеснике, студенте, поморце, капетане… но и змије, ајкуле, златне рибице, бакаларе, и староградске мачке…
Као писац и књижар држим да не постоји гушћи концентрат писаног хумора.
Искључива намјера „Бокешког хумора“ је да насмије и забави, те се у друге сврхе не смије читати наглас нити препричавати.

Поријекло врста Под сунцобраном на препуној плажи усред сезоне сједе синчић и мајка. – Мама, како су настали људи? – Бог нас је све створио. – Али тата ми је рекао да потичемо од мајмуна? – Сине, ја ти причам о мојима, а тата о својима. * Квалификација – Ти си оно завршио Факултет за менаџмент у туризму? – Јесам, просјек 9,9! – Е, па свака част! Него, пошто су ти ови краставци? * Сајбер терористи Једне ноћи сви конектовани Бокељи добили су застрашујућу поруку: „Угасите вашу wеб страницу, Фејсбук и Инстраграм профил у року од 24 сата да ми не бисмо морали.“ У потпису: Anonimous Montenegro. * Мали Мато Мали Мато каже полицајцу: – 50% полицијота из Црне Горе је неписмено! Овај га повуче за уво. – Пардон, 50% полицијота из Црне Горе је писмено! – Е, тако може! – каза полицајац. * Јутарње разгибавање Прича водитељ јутарњег програма на неком црногорском радију чије фреквенције допиру до Боке: – Добро јутро, соколови, идемо на јутарње разгибавање: један-два, један-два, један-два… А сада други очни капак, идемо: један-два, један-два… * Зубатац Испраћа Маре свога Трипа који иде на рибање. – Можда данас уловим каквог зубаца? – спекулише Трипо. – Никад се не зна. – Види – каже му жена – ако зубатац буде скуп, а ти купи каквог ципола… * Да ли бисте поновили? Како сезонски конобар из Црне Горе на обали каже госту: – Опростите, молим вас, да ли бисте били толико љубазни да поновите посљедњу реченицу, нисам сигуран да сам вас најбоље разумио? Каже: – Аа?!

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море