Rudnika biti neće, garantujemo životima!

PEČAT U MAČVI I JADRU

Zbog čega je narod Rađevine, Jadra i Mačve – kako se tvrdi – „spreman telima da brani zemlju svojih predaka od ekonomskih okupatora Srbije“!

Spremni smo da životima branimo svoja imanja i slobodu da o sudbini zemlje Srbije odlučujemo sami. Prozreli smo sve namere agenture iz multinacionalne kompanije „Rio Tinto“ koja bi ekonomski da porobi Zapadnu Srbiju, eksploatiše našu rudu jadarit i ekstrahuje iz nje litijum, ali i odlučnost najviših aktera i autoriteta srpske vlasti da im, suprotno nacionalnom i državnom interesu, obezbede dozvole za otvaranje rudnika. Tvrdimo da profit koji možemo da ostvarimo od poljoprivrede i pčelarstva u dolini Jadra višestruko prevazilazi mizernu godišnju rentu „Rio Tinta“ od nekoliko miliona evra kojom bi se dopunio budžet Republike Srbije i učinićemo sve što je u našoj moći da odbranimo Zapadnu Srbiju od nesagledive ekološke katastrofe – poruka je „Pečatovih“ sagovornika iz ovoga kraja, koji javnost žele da upoznaju s mnogobrojnim problemima koje bi Srbiji donelo otvaranje rudnika u dolini Jadra. [restrict]

Međutim, dok na terenu traje borba za odbranu od Projekta „Jadar“, akteri užurbano rade na njegovom ostvarenju i pripremaju „Rio Tintu“ kompletnu infrastrukturu – put, prugu, trafostanice, seku šume, otvaraju nove bušotine, prisiljavaju domaćine da im prodaju kuće, jednom rečju bahate se i ćerdaju Srbiju bez trunke savesti i ne mareći za zahteve naroda Jadra i Rađevine.
Verujemo da projekat „Jadar“ gura niko drugi do predsednik Srbije Aleksandar Vučić, s premijerkom Anom Brnabić, ministarkom Zoranom Mihajlović i gradonačelnikom Loznice Vidojem Petrovićem. Zato je Udruženje „Za odbranu Jadra i Rađevine“ fokusiralo svoju borbu za odbranu od propasti Zapadne Srbije na vrhušku u Vladi koja im izdaje dozvole i priprema kompletnu infrastrukturu „Rio Tintu“ da otvori rudnik jadarita i započne proizvodnju litijuma uprkos upozorenjima naučne i stručne elite – kaže za „Pečat“ predsednik Udruženja „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“ Momčilo Alimpić, dipl. pravnik i jedan od najupućenijih u probleme koje bi izazvalo ostvarenje Projekta „Jadar“.
Dok sedimo pod hladom kruške na imanju profesora Ivana Starčevića, povratnika iz Beograda u rodni kraj, posmatramo prelepe predele koji se uzdižu nad dolinom Jadra i pitamo se koji to um ima nameru da rajsku lepotu uništi zbog interesa strane kompanije.

Drina – alfa i omega „Divci kod Valjeva su već istraženi i pripremljeni za površinski kop, a posle planiranih geoloških istraživanja u Ubu, Ljigu, Mionici, Gradcu kod Valjeva, Požegi, Kosjeriću, cela Zapadna Srbija biće ’izbušena’. ’Rio Tinto’ taj litijum ne može da ekstrahuje nigde više u Srbiji, njima je Drina alfa i omega jer iz nje će cevovodom kapaciteta minimum 14 hiljada kubika uzimati vodu potrebnu za prepiranje. Posle će u nju i ispuštati otpadne vode, što će potpuno uništiti smaragdnu reku Zelenku. Ako imamo iole pameti, to ne smemo da dozvolimo“, kaže Alimpić.

Postoji mnogo nejasnoća oko toga ko je prvi napravio aranžman s kompanijom „Rio Tinto“ i potpisao ugovor. „Rio Tinto“ je došao u Srbiju 2004, posle Đinđića u čije vreme su verovatno vođeni pregovori isključivo o geološkim istraživanjima. Ali to nikoga u Srbiji ne obavezuje. Mi smo dobili memorandum koji je 2017. godine, odmah posle geoloških istraživanja, potpisao tadašnji ministar rudarstva Aleksandar Antić, ali ni taj memorandum apsolutno nikoga ne obavezuje. Pozivanje na prethodnike ne pije vodu jer 70 odsto današnje vlasti je došlo iz prethodnih režima. Apsolutno stojim iza ovoga što govorim da bi ljudi shvatili o čemu se radi, jer kao pravnik znam da bez kontinuiteta kao osnovnog načela nema ni države. Mi govorimo imena zato što moramo da označimo ljude koji rade protiv interesa Srbije, a ako nisam u pravu, spreman sam da odgovaram. I odgovorno tvrdim da je „Rio Tinto“ već skrajnut i da će, čim dobije dozvolu za otvaranje rudnika, istu prodati „Behtelu“ iza koga u Srbiji stoji Zorana Mihajlović. Kao ministar za infrastrukturu u prethodnom mandatu ona je pomogla usvajanje Prostornog plana, a onda je postavljena za ministra rudarstva i energetike da dovrši što je započela. I sada ona svoje ljude potura da na terenu rasturaju svaku inicijativu koja pokušava da razobliči ko stoji iza svega. U Loznici je, na primer, po nalogu gradonačelnika osnovan Podrinjski antikorupcijski tim s problematičnim Miroslavom Mijatovićem na čelu, inače optuženim za korupciju, a koji zamajava narod i osniva Udruženje „Ne damo Jadar“. Mislim da je sasvim jasno protiv koga mora da se bori Srbija. Nemamo dilemu da je „Rio Tinto“ strana agentura koja se uvukla u Srbiju jer joj je ovde obećano da će dobiti dozvolu za otvaranje i eksploataciju rudnika i da je to debelo platila. Ako ambasadorka prebogate Velike Britanije saopštava da je za njenu zemlju Projekat „Jadar“ veoma važan, i hoće u Srbiji da zaradi dodatne milijarde, i ako Metju Palmer naređuje opoziciji da više ne napada Projekat „Jadar“ i „Rio Tinto“, samo slepac ne može da vidi o čemu se radi. Sve se ovo zahuktava zato što se njima veoma žuri da što pre obezbede sve dozvole i započnu s radom, ali ja vam evo sada tvrdim da toga rudnika ovde biti neće. I nikakva žurba im neće pomoći jer ceo Jadar i Rađevina na 294 kvadratna kilometra s 17 sela u opštini Loznica i pet sela u opštini Krupanj su na nogama. A prilazi nam i cela uzbunjena Mačva jer sa 528 bušotine oni su već napravili neprocenjivu štetu time što su poremetili podzemne vode u kojima je nađena sumporovita voda. A od nje žive Banja Koviljača i Banja Badanja koje nestaju ako ostanu bez sumporovite vode. Sve su to razlozi da napadamo nalogodavce ovog projekta.

Udruženje „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“, kaže njegov predsednik, još krajem 2019, kada većina ljudi ovde nije ni čula za stranu kompaniju „Rio Tinto“ i njenu firmu ćerku „Sava eksplorejšn“, angažovalo je nauku i struku, profesorku Draganu Đorđević s Hemijskog fakulteta, najpoznatijeg našeg klimatologa Vladimira Đurđevića, te Branku Matić Savićević s „Batuta“, lekarku koja je radila u Zajači magistarski rad na temu prisustva olova u krvi dece.
Angažovali smo i strane stručnjake jer, nažalost, neki naši profesori zastupaju interese „Rio Tinta“ i nemam problem da kažem da su to Aleksandar Jovović s Mašinskog fakulteta i Aleksandar Đukić s Građevinskog fakulteta i još neki kojima sam zaboravio imena. Srećom, postoje i naučnici kao što je akademik Vidojko Jovović, koji je učestvovao u sprečavanju otvaranja rudnika nikla, i drugi kojima s razlogom ne pominjem imena. Posle sastanka u SANU 6. i 7. maja u vezi s održivošću Projekta „Jadar“, dobili smo izveštaj koji su oni pripremili a potpisali su ga i akademici Šolaja i Stevanović. Vlada Srbije je o njemu ćutala neko vreme, a onda je ministarka Mihajlović izašla sa stavom da je nedovoljan broj akademika koji su stali iza ovoga izveštaja. Frapirani njenom smelošću, mi smo otpisali ministarki da „u SANU još uvek ne postoji Odeljenje za izdaju i arčenje narodne imovine, niti će ga ikada biti, a odeljenje koje se oglasilo je Odeljenje za ekologiju i zaštitu životne sredine“.
Alimpić tvrdi da su svi relevantni faktori, sve naučne institucije Srbije rekle – nema rudnika, jer posledice su stravične!
Projekat „Jadar“ treba da bude paradigma za svako rudarenje u Srbiji. Jer Vlada Srbije i resorna ministarstva su pre nekog vremena raspisali oglas za izmenu Prostornog plana kako bi pored deponije već usvojene u Prostornom planu napravili i deponiju u neposrednoj blizini proizvodnog pogona za ekstrakciju litijuma iz rude jadarit koji je planiran na 500 do 600 metara od crkve stare najmanje četiri veka, a odmah ispod crkve su planirali dva kilometra dugu deponiju između reka Korenite i Jadra. U rudi jadarit ima oko 20 teških metala, a najopasniji je arsen koji će ugroziti i Beograd. Vladi je već poslata protestna nota, jer izlivanjem otpadnih voda iz tog pogona u reku Jadar, pa iz Jadra u Drinu, otrovi će stići i u Savu i Dunav i to će postati međunarodni problem za koji će biti odgovoran niko drugi do Srbija – upozorava Alimpić.
Udruženje je, kaže dalje predsednik, dobilo jednu mini-studiju koja je svima otvorila oči i dokazala da akteri Projekta „Jadar“ ne govore istinu o svojim planovima, počev od vađenja rude, preko tehnologija, do katastrofalnih posledica po životnu sredinu.
Rezerve koje su na početku utvrdili na 136 miliona tona rude sada su proširene na 220 do 230 miliona tona, a sva je prilika da se radi o 158 miliona tona. Pričalo se i o bezbednoj tehnologiji, a samo u rejonu pogona planiranog kod crkve u Gornjim Nedeljicama dnevno treba da se koriste ogromne količine raznih opasnih agenasa koji će direktno uticati na zdravlje ovdašnjeg stanovništva, što znači da nam se sprema kataklizma – zaključio je Alimpić.
Vladan Jakovljević je profesionalni pčelar iz Loznice koji je 2018. godine uložio značajna sredstva u košnice i u objekat jer se i treća generacija u njegovoj porodici bavi pčelarstvom.
Mi smo bili ubeđeni da je pčelarstvo naša budućnost i mačvansko-kolubarski region postao je najveći proizvođač potpuno organskog meda, pa smo krenuli u proces sertifikacije kako bismo napravili brend. Tako smo, zahvaljujući i pomoći države, dostigli najviši nivo pčela po košnici po glavi stanovnika u svetu. Ali s dolaskom „Rio Tinta“ sve je dovedeno u pitanje, i mi tražimo da se nadležno ministarstvo odredi prema celoj situaciji, ne samo zbog rizika daljeg investiranja nego pre svega zbog činjenice da su pčele najosetljiviji deo ekosistema i otvaranjem rudnika one bi prve stradale. I upozoravamo da je „Rio Tinto“ pokušao da upriliči sastanak s predsednikom Saveza pčelara u četiri oka kako bi potpisali neki dokument, što znači da posla nisu čista jer je u pitanju državni interes a ne privatni posao i zbog svega ćemo morati da se obratimo i svetskoj pčelarskoj organizaciji – poručuje Jakovljević.
Ivan Starčević, profesor iz Beograda, već pet godina objašnjava ljudima u rodnom kraju šta je „Rio Tinto“.
To je zločinačka organizacija, jer gde god su došli, ostavljali su iza sebe ekološku katastrofu. Ali ljudi me uopšte nisu shvatili sve dok im nož nije stavljen pod grlo. Rudolf Štajner je pre sto godina pisao da narod koji ne poštuje vode izumire. Mi smo već na putu nestanka, o čemu svedoče Bor, Smederevo, sada i Zrenjanin, pa ako još dozvolimo da nas uništava „Rio Tinto“, zaista nam nema spasa. Ljudima je neko vreme bilo dobro jer su lepo naplaćivali izdavanje kuća istraživačima i bušotine na svojim njivama, ali dugoročno gledano, to je samo trenutna korist, a propast zauvek. Mi to ne smemo da dozvolimo ni zbog naših potomaka ni zbog planete Zemlje koja je živo biće kao i mi i sigurno će se pobuniti. Stručnjaci kažu da 10 kilometara u prečniku od centra rudnika „Rio Tinta“ ništa nije živo – ni biljke, ni životinje, ni ljudi. A na 20 i 30 kilometara nema ničeg osim bolesti – konstatuje Starčević.
Meštanina sela Stupnica Petra Petrovića zabrinjava činjenica da se njegova kuća nalazi u zoni rudnika, a deponija koju planiraju biće vazdušnom linijom udaljena od nje dva kilometra.
Mi nismo ni u kakvom planu za iseljenje, međutim, kako su oni to zamislili, doći ćemo u situaciju da ćemo morati sami da se iselimo, bez ikakve nadoknade. Zato se svi pridružujemo organizacijama i pokretima koji se bore protiv rudnika i borićemo se svim silama.
Po vrelini sunčanog podneva krenuli smo put Gornjih Nedeljica, sela najugroženijeg u slučaju otvaranja rudnika. U porti Crkve Svetog velikomučenika Đorđa, jedne od dve istoimene koje sa suprotnih strana čuvaju dolinu Jadra, reportere „Pečata“ dočekali su meštani spremni da pruže otpor dolasku „Rio Tinta“.
Miladin Đurđević, zaposlen u lokalnoj školi kao tehničko lice, ocenjuje da je država s Projektom „Jadar“ napravila niz presedana.
Bukvalno, država je područje srednjeg Jadra podvela stranoj rudarskoj kompaniji čiji je budžet desetostruko veći od budžeta Vlade Srbije. Sada „Rio Tinto“ manipuliše našom vladom, državnim institucijama, SANU i najvećim delom javnosti zahvaljujući ogromnim sumama novca pred čijim naletom je nestalo ljudsko dostojanstvo, a najumniji i najuticajniji akademici zaćutali. Takođe, država Srbija je pod okriljem noći poljoprivredno zemljište pretvorila u građevinsko bez zahteva građana i bez njihovog znanja, te ih tako lišila prva na subvencije, na stimulacije, na nadoknadu štete i čak na život, otimajući svesno hleb iz ruku narodu, što je ravno genocidu. Pored toga, povodom Projekta „Jadar“ nikada nije napravljena uporedna studija koja se u svetu zove „kost benefit“. Iz nje bi se videlo koliki su prihodi od poljoprivrede u ovom kraju i koliko će novca posle eksploatacije rudnika ostati državi Srbiji, da li će ljudi ikada moći da se vrate ovde i obnove poljoprivredu posle zatvaranja rudnika. Bez odgovora na ova pitanja nema dalje priče. Nije EU uzalud odbila pristupne pregovore Srbiji baš u oblasti prava, jer Ustavni sud apsolutno ćuti a bio je dužan da se izjasni na naše žalbe i na krivična dela učinjena povodom Projekta „Jadar“.
Miladin Đurđević dodaje da niko iz Vlade Srbije, ali i niko iz Opštine Loznice nije došao da meštanima saopšti šta ih čeka, niti su prilikom otkupa imanja predočili neizostavnu socioekonomsku studiju šta s ljudima koji u jednom trenutku ostaju bez imovine, s nevidljivim novcem na računima kome se ne zna trag.
Mi pojma nemamo ko i kako taj novac unosi u Srbiju. „Rio Sava“ je osnovana pre više od dve godine sa osnivačkim kapitalom od 117 hiljada dinara, a dosad su otkupili imovinu za više od nekoliko milijardi dinara, pa pitamo odakle se taj novac stvorio i ko ga upumpava u Srbiju. Nije li to isto kao i sve što se događalo na Kosovu unazad 30 godina. I tamo je odnekud ilegalno upumpavan novac kojim su Albanci kupovali kuće od Srba. Neko njime smišljeno pravi disbalans i diskontinuitet trgovine. Recimo, realna cena jednog ara zemljišta porasla je sa 50 evra na 160 evra. Pritom, oni su otkupljivali zemlju ne poštujući pravo međaša na pravo preče kupovine – tvrdi Đurđević.
Prosvetni radnik Marijana Petković ubeđena je da lobisti „Rio Tinta“ nisu dobro razumeli ni shvatili s kim imaju posla, jer da jesu, „Rio Tinto“ bi otišao odavde.
Tu su već 15 godina, a poslednjih pet u našem neposrednom komšiluku. Država nikada nije poslala inspekciju na teren da proveri šta su i gde bušili, kakve su emulzije sipali u bušotine, kojim su to materijama razbijali kalcifikovane delove zemlje. Potpuno su devastirali njive i biljke koje na tim mestima u velikom krugu više ne rastu. Svuda su rupe i vrtače koje su ostale kao potencijalna opasnost jer odgovorne interesuju samo litijum i novac.
Marijana kaže da su svi stručni ljudi isključivo stranci, a za Srbe je rezervisan samo posao ispod zemlje. Na licu mesta pokazuje nam kuće i imanja otkupljene milom ili silom, označene trakama i upozorenjima da se radi o privatnim posedima, i polusrušene, da kao kuće strave i užasa zastrašuju preostale stanovnike koji ne pristaju da odu. Pokazuje nam sprženu zemlju na kojoj trava više ne raste i arheološki lokalitet Paulje star 3.000 godina na kome se trenutno vrše iskopavanja kako bi prostor bio „oslobođen“ za potrebe rudnika. Predočava nam i mapu na kojoj selo Gornje Nedeljice više ne postoji i podseća da je neko broj stanovnika sa 711 iz poslednjeg popisa smanjio na 521, i pita se ko to iz naše države daje podatke strancima.
Gospoda iz Beograda neka se dobro zamisle šta rade, i neka budu sigurni da nijedna mašina „Rio Tinta“ ovde neće stići, niti će jedan jedini njihov ašov zabiti u našu zemlju. Spremi smo za borbu na život ili smrt, jer izbora nemamo. A najveća muka okupatorima je što ne mogu da otkupe svu zemlju. Od 638 parcela oni su dosad otkupili oko 155 a sve dok ne otkupe i poslednju parcelu, oni ne mogu ništa da rade. I zato ne znaju šta će – kaže Marijana Popović.
Potpredsednik Udruženja „Ne damo Jadar“ iz Gornjih Nedeljica Zlatko Kokanović, koji u svojoj šumi do arheološkog nalazišta Paulje ima pet humki, ne dozvoljava arheolozima ni da zakorače u šumu, iako je iz „Rio Tinta“ dobio ponudu da sam napiše cenu.
Mi smo ogorčeni, država Srbija nas je prepustila na milost i nemilost raznim mešetarima, lobistima, nestručnjacima, neprijateljima. Podržavamo profesora Jagoša Raičevića koji je sa skupa u SANU uputio upozorenje Vladi Srbije, kompaniji „Rio Tinto“, ministarstvu, poslanicima i naučnim radnicima da nigde u svetu nije moguće da kompanija naruči studiju od jedne institucije koja onda angažuje ljude da tu studiju urade, a posle isti ti ljudi učestvuju u komisiji za prijem te studije. U Projektu „Jadar“ se radi o takvom sukobu interesa da odmah treba da se osnuje međunarodna komisija koja bi to mogla da kontroliše, jer mi takvu kompetentnu komisiju nemamo i država Srbija na taj način bukvalno pravi ustupke kompaniji „Rio Tinto“.
Zasuti neverovatnim informacijama, pod snažnim utiskom o zdravorazumskim i čvrstim stavovima srpskog naroda koji ovde živi, uz to i naprosto ganuti lepotom ovoga kraja, napustili smo Jadar i Rađevinu. S velikim ogorčenjem i nevericom da nekome moćnom i uticajnom, uopšte, pada na pamet da svu tu neprocenjivu vrednost preda strancima.

[/restrict]