Prof. dr Radomir Lukić – Da nema Republike Srpske, ne bi bilo ni Srba

Republika Srpska nije projekat Srbije i Rusije! drugi deo

Ovo nije 1997. ili 1998. kada se uz pomoć stranaca dolazilo na vlast. Ko god pokuša da potpiše dokument o veštačkoj komi Republike Srpske ili njenoj eutanaziji, mora da zna da će narod taj potpis istog časa obrisati…

U nastavku razgovora za „Pečat“ prof. dr Radomir Lukić, jedan od najuglednijih pravnih stručnjaka Republike Srpske, nekadašnji zamenik šefa njene diplomatije i učesnik mirovnih pregovora u Dejtonu, govori o haškim osudama Radovana Karadžića i Ratka Mladića, o ličnom progonu koji je doživeo od strane visokog predstavnika Pedija Ešdauna, o nameravanim ustavnim „reformama“ dejtonske Bosne i Hercegovine…

Da li presude Radovanu Karadžiću i nedavno Ratku Mladiću u Haškom tribunalu mogu – kako jedni priželjkuju, a drugi strahuju – biti pravni osnov za ukidanje RS kao „genocidne tvorevine“?
Ponoviću još jednom: Republika Srpska nije stvorena u Srbiji, u Rusiji, u Kini. Na Marsu ili bilo gde drugde. To je autentična, i instinktivna i podsvesna, i intuitivna i svesna ideja, koncept i sigurna kuća za Srbe na ovim prostorima. Republika Srpska nije nikla iz glave Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ona je 1991. godine rođena, a 1992. pa do danas održana u glavama i podržana od strane barem 95 odsto Srba iz bivše SR Bosne i Hercegovine. Ona je tvorevina srpskog naroda, srpske nacije i nepravedna kazna i nepravedna i nategnuta inkriminacija bilo kome od nas koji smo se za nju borili – ne može da je dovede u pitanje. Nema te sile koja tu vrstu narodne upornosti i samosvesti može da eliminiše, kao ni suda koji to može da uradi.
Bili ste među žrtvama progona sada pokojnog visokog predstavnika iz Velike Britanije Pedija Ešdauna, koji vas je u operaciji seče kadrova SDS-a odstranio s posla predavača na Pravnom fakultetu u Istočnom Sarajevu. Kako ste preživeli taj težak period vašeg života i da li ste pokušali da pred domaćim i stranim sudovima (ma kako to bilo teško izvodljivo) dobijete pravnu i materijalnu satisfakciju za ovako grubo kršenje ljudskih prava od strane „lorda protektora“?
Hvala vam što ste postavili ovo, za mene bolno pitanje. Nas 59 bilo je sasečeno u „seči knezova SDS“ 2004. godine, kako bi bila promenjena personalna i politička karta Republike Srpske. Ostavljajući po strani naše sudbine, kao i sudbine drugih građana Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, moram sa zadovoljstvom da kažem da to u konačnom nije dalo rezultate.
Istina je da je SDS posečen i da se nikada posle toga nije oporavio i došao na politički i istorijski nivo na kome je bio do tada i te 2004. godine.
Koristi od toga imale su njemu konkurentske političke partije i političke ličnosti. Možda se njima činilo da će znati, moći i uspeti da sa stranim namesnicima, guvernerima i guvernerčićima izađu na kraj, a da mi to nismo znali. No ubrzo su shvatili da to nije tako i da će morati da se vrate na trag SDS-a iz 2004. godine i pre. Jedno je gledati drugog kako jaše, a drugo je i sam jahati na konju. Utoliko oni koji su sečom SDS-a došli na vlast u Republici Srpskoj rade ono što je radio onaj SDS koji je nasilno sklonjen s političke scene. Zato naše smene nisu urodile plodom i nisu promenile „politički krajolik“ (political landscape) kako je to u svojim odlukama o smenama pisao nadobudna sveneznalica Pedi Ešdaun.
Odgovarajući na vaše drugo pitanje o ličnoj sudbini, ne mogu ponuditi svetle tonove. Kao i drugi s te liste, ostao sam potpuno sam, prepušten sebi, porodici i pokojem od bivših prijatelja. To je već poznata priča o sudbini ljudi u sličnim situacijama.
Koliko dugo ste imali taj „status“ i da li se, ipak, našao neko da vam pomogne?
Više od osam godina sam bio „s onu stranu zakona i života“. Skoro niko me nije ni zvao ni pitao za junačko zdravlje. Osim akademika Koste Čavoškog, koji je pored izraza saosećanja, jer je i sam bivao u takvim situacijama – pa ih nije zaboravio i znao je kako se osećam i gde sam sateran – napisao i jednu malu studiju pod nazivom „Izgon Radomira Lukića“ i pomogao mi prilikom zaposlenja u Beogradu, posle tri godine bezuspešnog traženja zaposlenja u Republici Srpskoj i Srbiji.
A u pogledu zaštite, opet tamni tonovi. Svi su znali da smo kažnjeni sankcijama koje imaju prirodu i sadržinu krivičnopravnih i građanskopravnih sankcija, da smo optuženi i kažnjeni bez zakona i protivno zakonu (jer visoki predstavnik i OHR nisu ni sudovi ni tužioci), da nismo imali pravo ne samo da se branimo nego i da sa strane gledamo, tačnije „kibicujemo“ navodni, tj. fingirani postupak protiv nas. Da nismo imali pravo da se žalimo, da nismo imali pravo ni na socijalnu pomoć za vreme privremene nezaposlenosti. Znale su to Ujedinjene nacije u čijem su okviru nastali čuveni paktovi o građanskim, političkim, socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima, pa su ćutale na njihovo kršenje. Znale su to i sudije sudova u Republici Srpskoj i BiH, pa su redom odbijali naše tužbene zahteve da se branimo od lažnih optužbi, da nas vrate na naše poslove kod naših poslodavaca, da se vrate poslanički mandati, da nam se da pravo da koristimo svoja politička prava… Taj famozni Evropski sud za ljudska prava nas je odstranio iz područja svoje zaštite, oglasivši se nenadležnim i prepuštajući nas Ujedinjenim nacijama koje su ćutale, pa ćutale.
Onda je sila koja nas je samovlasno i potpuno samovoljno (arbitrarno) kaznila oduzimanjem i ograničavanjem na neodređeni vremenski period više od desetine naših građanskih, političkih, ekonomskih i socijalnih prava, odjednom blagošću svoje velike milosti oslobodila tih kazni i ponovo nam podarila oduzeta i ograničena prava, nekih osam i po godina po njihovom oduzimanju i ograničavanju. Gnev svoj zamenila je milošću svojom. Zgnevila se kada je htela i zbog čega je htela, a smilovala se takođe kada je htela i zbog čega je htela. To je sve bilo veoma, veoma daleko od zahteva vladavine prava i pravne države. Među pravnim savetnicima njegove premudrosti Pedija Ešdauna sedeli su i ljudi s ovih prostora. Neki i kao vrhunski pravni savetnici.

Cilj formiranja Distrikta Brčko je nestanak RS Je li Distrikt Brčko, kako neki smatraju, „tempirna bomba“ postavljena u temelje RS i kako bi – s obzirom na ovaj problem – u slučaju osamostaljivanja Srpske njen istočni i zapadni deo mogli biti teritorijalno povezani? Područje predratne opštine Brčko nije bilo od bilo kakvog drugačijeg i kapitalnog značaja za mirovne pregovore u Dejtonu, osim za vojno-strateško planiranje. To se po svemu post festum sasvim jasno vidi. Možda je tome bio pridodat i jedan laboratorijski interes: da Brčko bude mini-laboratorija za ispitivanje mogućnosti i nalaženje načina za integraciju tri konstitutivna naroda u jednu celinu koja zaboravlja da je nekada bila sastavljena iz tri celine. Ovo drugo nije ostvareno, jer su u Distriktu Brčko odnosi među konstitutivnim narodima identični onima u drugim delovima Bosne i Hercegovine. Prema tome, osnovni je zadatak bio da se razbije ta fama o jedinstvenoj, povezanoj, neprekinutoj, tj. kontinuiranoj teritoriji Republike Srpske, sa zadnjim mislima da se u budućnosti oni međusobno sukobe i odvoje, a tako i oba nestanu. To je pravi smisao ideje o Distriktu Brčko. Ta ideja nema drugog smisla, a nije je nikada ni imala.

Koji su to bili ljudi?
Zašto ne spomenuti poneko od tih imena. Ne vidim razloga da se sramim njihove sramote, da se sramim za njih. Pomenuću jednog od njih, a reč je o Zoranu Pajiću, nekada vanrednom profesoru na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Stručnjak je za međunarodno pravo, koji je posle veoma dugog proučavanja Nirnberškog procesa napisao doktorsku tezu o njegovim međunarodnopravno-krivičnim aspektima. On tada beše među glavnim pravnim savetnicima Pedija Ešdauma, pa tako i bitan saučesnik u svemu tome. I još posle toga htede da postane predstavnik BiH u Venecijanskoj komisiji.
Sa Zapada se može čuti tvrdnja (koju je izneo i uticajni bošnjački lobista Danijel Server) da „međunarodna zajednica“ neće nametnuti „reforme ustava BiH“ (u pravcu njene unitarizacije), već da treba da je sprovedu „domaće snage“. Znači li to da strani „prijatelji Bosne“ računaju na „konstruktivnu opoziciju“ iz RS kao na faktor koji će, kad dođe na vlast, dati „zeleno svetlo“ na, ako ne formalno, onda faktičko ukidanje Republike Srpske?
Danijel Server je jedan zaista opskuran i barem meni ne baš prijatan lik, iako je, kao bošnjački lobista, dosta dobro upućen u planove koji se kuvaju iza scene i kuhinje u kojima se to kuva. Ako u njegovom stavu ima barem nešto pozitivno, onda je to svest da otvorena primena sile, neskrivena, prostački gruba desuverenizacija konstitutivnih naroda i Bosne i Hercegovine kao države više nije pristala ovom vremenu.
Umesto nje, trebalo bi potražiti domaće izvršioce radova. Sigurno je da se poneko željan slave, moći, blaga i zadovoljstava iz postojeće i buduće opozicije možda može naći u toj ulozi. I već se razaznaju takvi. Mislim da ovde ne bi trebalo da govorim o imenima i eventualnim motivima.
Jedino bi trebalo istaći da ovo nije 1997. ili 1998. kada se uz pomoć stranaca dolazilo na vlast. Ko god da se otisne na takav put domaćih izvršilaca neće imati uspeha.
Usput, mada ne i najmanje značajno, meni se ne sviđa odnos između vlasti i opozicije u Republici Srpskoj. Mislim da bi trebalo da u ovim vremenima bude mnogo uglađeniji, uz veće uzajamno uvažavanje i razumevanje i uz jasno omeđavanje crvenih linija koje ne smeju da pređu ni vlast, a ni opozicija, posebno u pitanjima opstanka i nadležnosti Republike Srpske. Ne može se sve što drugi uradi podvrgavati neumesnoj kritici ili pak izvrgavati ruglu kada tome nema mesta.
Ko god pokuša da potpiše dokument o veštačkoj komi Republike Srpske ili njenoj eutanaziji mora da zna da će narod taj potpis istog časa obrisati…

Ne verujem u dogovor tri naroda o budućnosti BiH Verujete li u mogućnost da tri naroda postignu dogovor o budućnosti BiH kojim bi Republici Srpskoj bile vraćene oduzete dejtonske nadležnosti, a Hrvati, umesto dosadašnjeg životarenja u Federaciji BiH, dobili vlastitu (kon)federalnu jedinicu? Iskreno da kažem – ne verujem. Do toga može da dođe samo na drugi način. Bošnjaci su a limine protiv toga, jer je to protivno njihovim snovima koje je potakao njihov vođa Alija Izetbegović u svojoj Islamskoj deklaraciji po kome oni postaju glavni i vladajući deo jedne države kada postanu numerička većina u njenom stanovništvu. Oni će se protiviti svemu što je suprotno nacionalnoj unitarizaciji i državnoj centralizaciji. Hrvati su tu u neprijatnom položaju. Oni su na izričit zahtev Franje Tuđmana i Hrvatske pristali na Federaciju BiH, koja je decenijama nazivana popularno, mada ne i bez osnova, muslimansko-hrvatskom ili bošnjačko-hrvatskom federacijom. Sada ispaštaju zbog toga. No sami su odlučili. Kada se od nas tražilo da odustanemo od Republike Srpske, mi to nismo hteli da učinimo jer smo bili svesni težine istorijskih posledica odustanka od RS. Da nema Republike Srpske, ne bi bilo ni Srba ovde, kao što ih danas nema u Hrvatskoj, odakle su proterani uz blagoslov Zapadne Evrope i SAD. Hrvatska se trudi danas da, kao članica EU i NATO-a, popravi nešto od toga za Hrvate u Bosni i Hercegovini, ali to ipak ide veoma teško. No ne spadam među one koji misle da u tome uopšte neće uspeti. Pitanje je samo kada i s koliko uspeha. Čak i ako do toga dođe, to je stvar koja se tiče Federacije Bosne i Hercegovine, ali ne i Republike Srpske. S nadležnostima je malo drugačije i tu može da bude i drugačijih postupaka organa entiteta kojima se neutralizuju postupci i akti organa BiH. Tim pre što se Ustavni sud Bosne i Hercegovine nekoliko puta teško kompromitovao u sporovima koji su se ticali takvih pitanja.

Predsednik ste vanparlamentarne stranke Prva SDS koja okuplja bivše kadrove i simpatizere SDS-a, nezadovoljne aktuelnom politikom stranke na čijem čelu je Mirko Šarović. Verujete li da vaša partija može postati parlamentarna i kako ocenjujete kurs vrha nekada najjače strane RS za koji neki smatraju da se danas u političkom životu BiH ponaša slično prozapadnoj opoziciji iz Banjaluke nakon okončanja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma?
Prva srpska demokratska stranka nastala je pre nego što je kormilo Srpske demokratske stranke preuzeo Mirko Šarović, moj generacijski kolega i drug sa studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu.
Ideja o njenom nastanku pojavila se još za vreme zlosrećnog vladanja Mladena Bosića Srpskom demokratskom strankom, vremena u kome je ona doživela svoj najveći programski i praktični debakl i srozavanje na istorijskoj lestvici zastupnika srpskih interesa u BiH. Taj pasionirani član Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, koji nije voleo da deluje u organima RS već je više voleo institucije BiH, obezličio je SDS do neprepoznatljivosti, do mere da ona ne liči na onog autentičnog branioca interesa srpske nacije u Bosni i Hercegovini devedesetih godina, na onog predvodnika srpske nacije u borbi za nacionalno postojanje, opstanak, istorijski subjektivitet i nacionalnu slobodu. Taj sunovrat je nastavio njegov pulen, mlađani Govedarica, a ništa neće, niti može da uradi ni moj drugar Mirko Šarović.
Zbog toga smo mi, koje je Srpska demokratska stranka, takva-kakva je, ili odbacila isključivanjem ili zanemarila zaboravljanjem, odlučili da nastavimo tamo gde je pobedonosni niz SDS-a prekinut. Prva srpska demokratska stranka se drži tih ideja, načela, vrednosti i odnosa. Naš je cilj da postanemo parlamentarna stranka, zatim da sarađujemo prvo sa strankama, pokretima i ljudima iz Republike Srpske, a potom i sa svima u Bosni i Hercegovini i okruženju. Da prvo idemo u Banjaluku, Istočno Sarajevo, Bijeljinu, Prijedor, Doboj, Zvornik, Foču i Trebinje, a tek potom u Sarajevo, a ne da o svemu prvo izveštavamo strance i od njih dobijamo uputstva i sredstva. Spremni smo i za plodnu saradnju sa strancima, ali samo pod uslovom međusobnog uvažavanja, poštovanja i ljudske jednakosti. Podanički mentalitet ne negujemo. Srpska demokratska stranka je na svim tim frontovima pala na ispitu. Zato joj i izborna popularnost ubrzano nestaje, a personalna i programska prepoznatljivost joj je nestala još ranije. Kao da je njeno rukovodstvo zainteresovano samo da se vrti na državnim pozicijama u BiH ili RS, a o članstvu i narodu više i ne brine. Mada moram da priznam da je trgovački duh preovladao u političkom organizovanju u Republici Srpskoj, po načelu do ut des (dajem ti da bi mi nešto dao; meni ili mom srodniku) i do ut facias (dajem ti da bi mi nešto učinio). To je sudbina biračkog glasa i partijskog rada danas.

Planiram objavljivanje monografije o pregovorima o BiH Objavili ste brojne naučne radove. Šta sada pišete i kakvi su vam planovi? Moj oficijalni radni vek se približava kraju. Na neki način to me i raduje, a opet i pomalo rastužuje. Ovo potonje zato što sam navikao da radim u organizaciji. Uskoro toga neće više biti na način na koji to biva kada je čovek u radnom odnosu. No to me i raduje. Prvo što ću to, nadam se, doživeti, što nije malo postignuće u ljudskom životu. Drugo, biću oslobođen dnevne radne rutine (česta putovanja u jedinice Pravnog fakulteta Univerziteta u Istočno Sarajevo, prisustvo često ne baš motivišućim sastancima i sl.) pa ću moći da se posvetim neometanom i posvećenom čitanju i pisanju, ako me unuci ne budu ometali u tome. Imam nekoliko projekata, a među njima su i objavljivanje opsežne monografije o svim mirovnim pregovorima koji su vođeni o Bosni i Hercegovini, s potpunom zbirkom dokumenata, koja obuhvata sve radne, zvanične i druge verzije dokumenata, i završetak monografije ustavnog prava BiH, na kojoj sam napustio rad 2005. godine, preumoran od progona kome sam bio izložen i delimično demotivisan neuspehom prava i onih koji pravo tumače i primenjuju da nas zaštite od besne i obesne samovolje Pedija Ešdauna, Zorana Pajića i inih saradnika u OHR, povezane sa samozvanim delovanjem samozvanog Saveta za implementaciju mira i njegovog Upravnog komiteta, pa mi se učinilo da BiH i nema svoje ustavno pravo i svoj ustavni poredak.

Kraj