Проф. др Радомир Лукић – Да нема Републике Српске, не би било ни Срба

Република Српска није пројекат Србије и Русије! други део

Ово није 1997. или 1998. када се уз помоћ странаца долазило на власт. Ко год покуша да потпише документ о вештачкој коми Републике Српске или њеној еутаназији, мора да зна да ће народ тај потпис истог часа обрисати…

У наставку разговора за „Печат“ проф. др Радомир Лукић, један од најугледнијих правних стручњака Републике Српске, некадашњи заменик шефа њене дипломатије и учесник мировних преговора у Дејтону, говори о хашким осудама Радована Караџића и Ратка Младића, о личном прогону који је доживео од стране високог представника Педија Ешдауна, о намераваним уставним „реформама“ дејтонске Босне и Херцеговине…

Да ли пресуде Радовану Караџићу и недавно Ратку Младићу у Хашком трибуналу могу – како једни прижељкују, а други страхују – бити правни основ за укидање РС као „геноцидне творевине“?
Поновићу још једном: Република Српска није створена у Србији, у Русији, у Кини. На Марсу или било где другде. То је аутентична, и инстинктивна и подсвесна, и интуитивна и свесна идеја, концепт и сигурна кућа за Србе на овим просторима. Република Српска није никла из главе Радована Караџића и Ратка Младића. Она је 1991. године рођена, а 1992. па до данас одржана у главама и подржана од стране барем 95 одсто Срба из бивше СР Босне и Херцеговине. Она је творевина српског народа, српске нације и неправедна казна и неправедна и натегнута инкриминација било коме од нас који смо се за њу борили – не може да је доведе у питање. Нема те силе која ту врсту народне упорности и самосвести може да елиминише, као ни суда који то може да уради.
Били сте међу жртвама прогона сада покојног високог представника из Велике Британије Педија Ешдауна, који вас је у операцији сече кадрова СДС-а одстранио с посла предавача на Правном факултету у Источном Сарајеву. Како сте преживели тај тежак период вашег живота и да ли сте покушали да пред домаћим и страним судовима (ма како то било тешко изводљиво) добијете правну и материјалну сатисфакцију за овако грубо кршење људских права од стране „лорда протектора“?
Хвала вам што сте поставили ово, за мене болно питање. Нас 59 било је сасечено у „сечи кнезова СДС“ 2004. године, како би била промењена персонална и политичка карта Републике Српске. Остављајући по страни наше судбине, као и судбине других грађана Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, морам са задовољством да кажем да то у коначном није дало резултате.
Истина је да је СДС посечен и да се никада после тога није опоравио и дошао на политички и историјски ниво на коме је био до тада и те 2004. године.
Користи од тога имале су њему конкурентске политичке партије и политичке личности. Можда се њима чинило да ће знати, моћи и успети да са страним намесницима, гувернерима и гувернерчићима изађу на крај, а да ми то нисмо знали. Но убрзо су схватили да то није тако и да ће морати да се врате на траг СДС-а из 2004. године и пре. Једно је гледати другог како јаше, а друго је и сам јахати на коњу. Утолико они који су сечом СДС-а дошли на власт у Републици Српској раде оно што је радио онај СДС који је насилно склоњен с политичке сцене. Зато наше смене нису уродиле плодом и нису промениле „политички крајолик“ (political landscape) како је то у својим одлукама о сменама писао надобудна свенезналица Педи Ешдаун.
Одговарајући на ваше друго питање о личној судбини, не могу понудити светле тонове. Као и други с те листе, остао сам потпуно сам, препуштен себи, породици и покојем од бивших пријатеља. То је већ позната прича о судбини људи у сличним ситуацијама.
Колико дуго сте имали тај „статус“ и да ли се, ипак, нашао неко да вам помогне?
Више од осам година сам био „с ону страну закона и живота“. Скоро нико ме није ни звао ни питао за јуначко здравље. Осим академика Косте Чавошког, који је поред израза саосећања, јер је и сам бивао у таквим ситуацијама – па их није заборавио и знао је како се осећам и где сам сатеран – написао и једну малу студију под називом „Изгон Радомира Лукића“ и помогао ми приликом запослења у Београду, после три године безуспешног тражења запослења у Републици Српској и Србији.
А у погледу заштите, опет тамни тонови. Сви су знали да смо кажњени санкцијама које имају природу и садржину кривичноправних и грађанскоправних санкција, да смо оптужени и кажњени без закона и противно закону (јер високи представник и ОХР нису ни судови ни тужиоци), да нисмо имали право не само да се бранимо него и да са стране гледамо, тачније „кибицујемо“ наводни, тј. фингирани поступак против нас. Да нисмо имали право да се жалимо, да нисмо имали право ни на социјалну помоћ за време привремене незапослености. Знале су то Уједињене нације у чијем су оквиру настали чувени пактови о грађанским, политичким, социјалним, економским и културним правима, па су ћутале на њихово кршење. Знале су то и судије судова у Републици Српској и БиХ, па су редом одбијали наше тужбене захтеве да се бранимо од лажних оптужби, да нас врате на наше послове код наших послодаваца, да се врате посланички мандати, да нам се да право да користимо своја политичка права… Тај фамозни Европски суд за људска права нас је одстранио из подручја своје заштите, огласивши се ненадлежним и препуштајући нас Уједињеним нацијама које су ћутале, па ћутале.
Онда је сила која нас је самовласно и потпуно самовољно (арбитрарно) казнила одузимањем и ограничавањем на неодређени временски период више од десетине наших грађанских, политичких, економских и социјалних права, одједном благошћу своје велике милости ослободила тих казни и поново нам подарила одузета и ограничена права, неких осам и по година по њиховом одузимању и ограничавању. Гнев свој заменила је милошћу својом. Згневила се када је хтела и због чега је хтела, а смиловала се такође када је хтела и због чега је хтела. То је све било веома, веома далеко од захтева владавине права и правне државе. Међу правним саветницима његове премудрости Педија Ешдауна седели су и људи с ових простора. Неки и као врхунски правни саветници.

Циљ формирања Дистрикта Брчко је нестанак РС

Је ли Дистрикт Брчко, како неки сматрају, „темпирна бомба“ постављена у темеље РС и како би – с обзиром на овај проблем – у случају осамостаљивања Српске њен источни и западни део могли бити територијално повезани?

Подручје предратне општине Брчко није било од било каквог другачијег и капиталног значаја за мировне преговоре у Дејтону, осим за војно-стратешко планирање. То се по свему post festum сасвим јасно види.
Можда је томе био придодат и један лабораторијски интерес: да Брчко буде мини-лабораторија за испитивање могућности и налажење начина за интеграцију три конститутивна народа у једну целину која заборавља да је некада била састављена из три целине.
Ово друго није остварено, јер су у Дистрикту Брчко односи међу конститутивним народима идентични онима у другим деловима Босне и Херцеговине. Према томе, основни је задатак био да се разбије та фама о јединственој, повезаној, непрекинутој, тј. континуираној територији Републике Српске, са задњим мислима да се у будућности они међусобно сукобе и одвоје, а тако и оба нестану. То је прави смисао идеје о Дистрикту Брчко. Та идеја нема другог смисла, а није је никада ни имала.

Који су то били људи?
Зашто не споменути понеко од тих имена. Не видим разлога да се срамим њихове срамоте, да се срамим за њих. Поменућу једног од њих, а реч је о Зорану Пајићу, некада ванредном професору на Правном факултету Универзитета у Сарајеву. Стручњак је за међународно право, који је после веома дугог проучавања Нирнбершког процеса написао докторску тезу о његовим међународноправно-кривичним аспектима. Он тада беше међу главним правним саветницима Педија Ешдаума, па тако и битан саучесник у свему томе. И још после тога хтеде да постане представник БиХ у Венецијанској комисији.
Са Запада се може чути тврдња (коју је изнео и утицајни бошњачки лобиста Данијел Сервер) да „међународна заједница“ неће наметнути „реформе устава БиХ“ (у правцу њене унитаризације), већ да треба да је спроведу „домаће снаге“. Значи ли то да страни „пријатељи Босне“ рачунају на „конструктивну опозицију“ из РС као на фактор који ће, кад дође на власт, дати „зелено светло“ на, ако не формално, онда фактичко укидање Републике Српске?
Данијел Сервер је један заиста опскуран и барем мени не баш пријатан лик, иако је, као бошњачки лобиста, доста добро упућен у планове који се кувају иза сцене и кухиње у којима се то кува. Ако у његовом ставу има барем нешто позитивно, онда је то свест да отворена примена силе, нескривена, простачки груба десуверенизација конститутивних народа и Босне и Херцеговине као државе више није пристала овом времену.
Уместо ње, требало би потражити домаће извршиоце радова. Сигурно је да се понеко жељан славе, моћи, блага и задовољстава из постојеће и будуће опозиције можда може наћи у тој улози. И већ се разазнају такви. Мислим да овде не би требало да говорим о именима и евентуалним мотивима.
Једино би требало истаћи да ово није 1997. или 1998. када се уз помоћ странаца долазило на власт. Ко год да се отисне на такав пут домаћих извршилаца неће имати успеха.
Успут, мада не и најмање значајно, мени се не свиђа однос између власти и опозиције у Републици Српској. Мислим да би требало да у овим временима буде много углађенији, уз веће узајамно уважавање и разумевање и уз јасно омеђавање црвених линија које не смеју да пређу ни власт, а ни опозиција, посебно у питањима опстанка и надлежности Републике Српске. Не може се све што други уради подвргавати неумесној критици или пак извргавати руглу када томе нема места.
Ко год покуша да потпише документ о вештачкој коми Републике Српске или њеној еутаназији мора да зна да ће народ тај потпис истог часа обрисати…

Не верујем у договор три народа о будућности БиХ

Верујете ли у могућност да три народа постигну договор о будућности БиХ којим би Републици Српској биле враћене одузете дејтонске надлежности, а Хрвати, уместо досадашњег животарења у Федерацији БиХ, добили властиту (кон)федералну јединицу?

Искрено да кажем – не верујем. До тога може да дође само на други начин. Бошњаци су a limine против тога, јер је то противно њиховим сновима које је потакао њихов вођа Алија Изетбеговић у својој Исламској декларацији по коме они постају главни и владајући део једне државе када постану нумеричка већина у њеном становништву. Они ће се противити свему што је супротно националној унитаризацији и државној централизацији.
Хрвати су ту у непријатном положају. Они су на изричит захтев Фрање Туђмана и Хрватске пристали на Федерацију БиХ, која је деценијама називана популарно, мада не и без основа, муслиманско-хрватском или бошњачко-хрватском федерацијом. Сада испаштају због тога. Но сами су одлучили.
Када се од нас тражило да одустанемо од Републике Српске, ми то нисмо хтели да учинимо јер смо били свесни тежине историјских последица одустанка од РС. Да нема Републике Српске, не би било ни Срба овде, као што их данас нема у Хрватској, одакле су протерани уз благослов Западне Европе и САД.
Хрватска се труди данас да, као чланица ЕУ и НАТО-а, поправи нешто од тога за Хрвате у Босни и Херцеговини, али то ипак иде веома тешко. Но не спадам међу оне који мисле да у томе уопште неће успети. Питање је само када и с колико успеха.
Чак и ако до тога дође, то је ствар која се тиче Федерације Босне и Херцеговине, али не и Републике Српске. С надлежностима је мало другачије и ту може да буде и другачијих поступака органа ентитета којима се неутрализују поступци и акти органа БиХ. Тим пре што се Уставни суд Босне и Херцеговине неколико пута тешко компромитовао у споровима који су се тицали таквих питања.

Председник сте ванпарламентарне странке Прва СДС која окупља бивше кадрове и симпатизере СДС-а, незадовољне актуелном политиком странке на чијем челу је Мирко Шаровић. Верујете ли да ваша партија може постати парламентарна и како оцењујете курс врха некада најјаче стране РС за који неки сматрају да се данас у политичком животу БиХ понаша слично прозападној опозицији из Бањалуке након окончања рата и потписивања Дејтонског споразума?
Прва српска демократска странка настала је пре него што је кормило Српске демократске странке преузео Мирко Шаровић, мој генерацијски колега и друг са студија на Правном факултету Универзитета у Сарајеву.
Идеја о њеном настанку појавила се још за време злосрећног владања Младена Босића Српском демократском странком, времена у коме је она доживела свој највећи програмски и практични дебакл и срозавање на историјској лествици заступника српских интереса у БиХ. Тај пасионирани члан Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, који није волео да делује у органима РС већ је више волео институције БиХ, обезличио је СДС до непрепознатљивости, до мере да она не личи на оног аутентичног браниоца интереса српске нације у Босни и Херцеговини деведесетих година, на оног предводника српске нације у борби за национално постојање, опстанак, историјски субјективитет и националну слободу. Тај суноврат је наставио његов пулен, млађани Говедарица, а ништа неће, нити може да уради ни мој другар Мирко Шаровић.
Због тога смо ми, које је Српска демократска странка, таква-каква је, или одбацила искључивањем или занемарила заборављањем, одлучили да наставимо тамо где је победоносни низ СДС-а прекинут. Прва српска демократска странка се држи тих идеја, начела, вредности и односа. Наш је циљ да постанемо парламентарна странка, затим да сарађујемо прво са странкама, покретима и људима из Републике Српске, а потом и са свима у Босни и Херцеговини и окружењу. Да прво идемо у Бањалуку, Источно Сарајево, Бијељину, Приједор, Добој, Зворник, Фочу и Требиње, а тек потом у Сарајево, а не да о свему прво извештавамо странце и од њих добијамо упутства и средства. Спремни смо и за плодну сарадњу са странцима, али само под условом међусобног уважавања, поштовања и људске једнакости. Поданички менталитет не негујемо. Српска демократска странка је на свим тим фронтовима пала на испиту. Зато јој и изборна популарност убрзано нестаје, а персонална и програмска препознатљивост јој је нестала још раније. Као да је њено руководство заинтересовано само да се врти на државним позицијама у БиХ или РС, а о чланству и народу више и не брине. Мада морам да признам да је трговачки дух преовладао у политичком организовању у Републици Српској, по начелу do ut des (дајем ти да би ми нешто дао; мени или мом сроднику) и do ut facias (дајем ти да би ми нешто учинио). То је судбина бирачког гласа и партијског рада данас.

Планирам објављивање монографије о преговорима о БиХ

Објавили сте бројне научне радове. Шта сада пишете и какви су вам планови?
Мој официјални радни век се приближава крају. На неки начин то ме и радује, а опет и помало растужује. Ово потоње зато што сам навикао да радим у организацији. Ускоро тога неће више бити на начин на који то бива када је човек у радном односу. Но то ме и радује. Прво што ћу то, надам се, доживети, што није мало постигнуће у људском животу. Друго, бићу ослобођен дневне радне рутине (честа путовања у јединице Правног факултета Универзитета у Источно Сарајево, присуство често не баш мотивишућим састанцима и сл.) па ћу моћи да се посветим неометаном и посвећеном читању и писању, ако ме унуци не буду ометали у томе.
Имам неколико пројеката, а међу њима су и објављивање опсежне монографије о свим мировним преговорима који су вођени о Босни и Херцеговини, с потпуном збирком докумената, која обухвата све радне, званичне и друге верзије докумената, и завршетак монографије уставног права БиХ, на којој сам напустио рад 2005. године, преуморан од прогона коме сам био изложен и делимично демотивисан неуспехом права и оних који право тумаче и примењују да нас заштите од бесне и обесне самовоље Педија Ешдауна, Зорана Пајића и иних сарадника у ОХР, повезане са самозваним деловањем самозваног Савета за имплементацију мира и његовог Управног комитета, па ми се учинило да БиХ и нема своје уставно право и свој уставни поредак.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *