Odjava poslednje holivudske legende?

UZ SMEH I BEZ SUZA KLINT ISTVUD NAJAVIO SVOJU PENZIJU

Čovek koji je i sam život odavno nadmašio, koga mnogi ozbiljno smatraju besmrtnim, čija je neverovatna agilnost u vrlo ozbiljnim godinama zapanjujuća i za koga se zato sasvim razumljivo smatralo da će raditi još iako je zašao u desetu deceniju je izgleda ipak odlučio da se povuče. Legendarni sineasta i glumac Klint Istvud najavio je da bi njegov najnoviji film, u kome tumači i glavnu ulogu osim što je režiser i producent, „Plači, mačo”, mogao da bude poslednji u karijeri!

Poslednjeg dana maja Klint Istvud je napunio devedeset jednu godinu. Dok je bio zasipan čestitkama sa svih strana sveta, na jednom od svojih naloga na popularnoj društvenoj mreži, na sebi svojstven, duhoviti i dvosmisleni način, najavio je da je došlo vreme da se povuče! Šokantna vest. Niko nije očekivao da će legendarni sineasta, decenijama uspešan na svim frontovima na kojima se dokazivao (glumac, režiser, producent, muzičar…) ipak odlučiti da je i njemu došlo vreme za penziju. Obznanio je da će film čija se premijera očekuje u oktobru, „Plači, mačo“, a u kome igra i glavnu ulogu osim što je producent i režiser, biti njegov poslednji posao u životu! Simboličan naslov za odlazak mačo legende? Mada ne bi se reklo baš i prikladan. Čovek koji je i sam život odavno nadmašio, koga mnogi ozbiljno smatraju besmrtnim, čija je neverovatna agilnost u vrlo ozbiljnim godinama zapanjujuća i za koga se zato sasvim razumljivo smatralo da će raditi još je, eto, ipak odlučio da se povuče. Uz osmeh, bez suza. Naravno, ta njegova odluka, čak i ako je sada ozbiljna, može da se promeni. Nešto slično je izjavio pre premijere filma „Gran Torino” 2008. godine, kada je rekao da će tim filmom završiti glumačku karijeru, pa je potom do danas igrao u još tri ostvarenja. Kako god, Istvudova priča je sinonim s kojim se identifikuje Holivud tokom prethodnih 50 godina. On je poslednja istinski velika i značajna aktivna holivudska superzvezda, i to u svakom smislu te reči, bez obzira kom se žanru okrene, kojoj priči poveri svoje umeće i nadahnuće, i uvek bez umišljaja kada je reč o komercijalnom efektu. Radio je za sebe, ali zbog drugih i za druge, i pre svega za umetnost. Istvudov opus je zato zadivljujući i u svakom smislu kompletan još odavno. Preko 70 uloga i 40 režija. Ako je odlučio da više ne radi, to će svakako biti ogroman gubitak najpre za njegove brojne obožavaoce, ali i za američki film s obzirom na to da se već dugo nalazi u bezizlazu i neizlečivoj krizi koju su sporadično ublažavala upravo Istvudova ostvarenja i dela još nekolicine aktivnih zaslužnih veterana. Jedan od razloga njegove konstantne prisutnosti, osim, razume se, dobrog zdravlja i nepresušnog elana, jeste i činjenica da je od početka rediteljske karijere ujedno i vlasnih producentske kompanije („Malpazo“) uz pomoć koje je snimio svaki svoj film. Jednostavno, manje-više nije odgovarao nikome, a s velikim holivudskim studijom s kojim je sarađivao poslednjih pola veka („Vorner bros“) bio je u partnerkom odnosu angažujući ga kao distributera. Otud sloboda izbora tema, saradnika, tajminga snimanja, svega. Otud i dugovečnost, nagrade, pa i velika zarada. Otud slava i neprekidna poluvekovna prisutnost na uglednom, čak predvodničkom mestu.

Zainteresovan za velike priče malih ljudi

Istvudov najnoviji, da se ponadamo ipak ne poslednji, filmski rad, vestern „Plači, mačo“ je tipičan njegov autorski rad. Zainteresovan za velike priče malih ljudi, za temu iskupljenja, u uglavnom surovom i nemoralnom svetu potrage za pravim ljudskim vrednostima, a što se sve nalazi u tkivu priče ovog filma o ostarelom kauboju koji sticajem okolnosti kreće na put s mladićem i na tom njihovom putovanju se premošćuje ne samo ogroman generacijski jaz između njih već i to putešestvije postaje metafora za duhovni put na kojem bi u današnjim izgubljenim vremenima novog nenormalnog jedan mladić uspeo da pronađe pravu vrednost starog normalnog. Ukoliko diktatura neoliberalne kominterne nekim čudom zažmuri nad ovakvim filmom, Klint Istvud bi narednu godinu mogao da sačeka najmanje s nominacijom za glumačkog Oskara, jedinom nagradom koja mu nedostaje pošto je pet Oskara već osvojio kao režiser i producent.
Pomenute teme, odnosno poruke ovakve vrste moguće je pronaći u mnogim filmovima koje je snimio. Čak i u čuvenom žestokom i prilično nasilnom takođe vesternu od pre dve decenije „Neoprostivo“, u kome je u pozadini priče o borbi dva zla čoveka zapravo borba za iskupljenje, pa makar i u krvi, za prevagu makar i nekakvog dobra u odnosu na esencijalno zlo. Ista potka kompleksne priče nalazi se i u dubini priče „Američkog snajpera“, njegovog najkomercijalnijeg filma snimljenog pre pet godina (svetska zarada preko pola milijarde dolara koja i dalje raste jer se film dobro kotira u striming ponudama) koji govori o istinskom američkom junaku iz naslova, snajperisti koji je u iračkom ratu postavio istorijski rekord američke vojske ubivši 160 „terorista“. Videli smo i kako ubija ženu i dete, opravdano, pokušali su da bace bombu na „njegove momke“. I pored toga on je sve vreme superheroj, ali plaća ceh u duševnom košmaru i vapi za iskupljenjem, a dobija ga baš na istvudovski način, ciničnim obrtom sudbine – kao žrtva veterana iz svojih redova koji je poludeo od istog tog rata u kome se on proslavio.
Nedavno smo pisali o 1971. godini. Bila je to izuzetno važna godina ne samo za američki film već i za Istvuda. Debitovao je kao režiser vrlo neobičnim i veoma kvalitetnim triler-hororom u hičkokovskom maniru, „Jeza u noći“, ali je i postao čuveni inspektor Kalahan u kultnom filmu „Prljavi Hari“. Taj je Istvudov ultranasilni policajac postao je lik koji je potom besomučno imitiran od strane brojnih manje ili više poznatih autora, a lansirao je i karijere najčuvenijih akcionih zvezda Arnolda Švarcenegera najpre (otvoreno je priznao da mu je Prljavi Hari postao uzor za sve što je radio), te Silvestera Stalonea, Brusa Vilisa (njegov serijal „Umri muški“ je fotokopija „Prljavog Harija“) i ko zna koliko desetina drugih… kopiranje se nastavlja i u našem vremenu.
Istvud je postao zvezda kao surovi bezimeni revolveraš u čuvenim špageti vesternima Serđa Leonea tokom 1960-ih godina, što je preteča Prljavog Harija. Iako statusni beleg u njegovoj bogatoj preko 60 godina dugoj karijeri, ta dva lika su tek delić onoga što je Klint bio na ekranu ili čime se bavio kao autor iza kamere. Njegov opus je prebogat i zahteva prostor višetomne biografije. Posebno ako se rad na svakom njegovom filmu komentariše u kontekstu vremena u kome je nastao, kao i u gorespominjanim preciznim Istvudovim konstrukcijama odnosa čoveka prema grehu, zločinu, nemoralu, nepravdi i potrebi da se zbog takvih manjkavosti u svojim delima ili oštećenjima svoje duše bori da se iskupi. U takvim je pričama Klint na svom terenu i autorski je najmoćniji. U pomenutom „Gran Torinu“ odigrao je bivšeg američkog ratnika koji je naučen da mrzi „žute“ s kojima se borio u ratu, ali je do kraja priče upravo zbog „žutih“ odlučio da žrtvuje i život za njihov spas od zla. I tako se iskupio.

Najagilniji u poznim godinama

Kada je ozbiljnije zašao u godine, one za većinu muškaraca uveliko penzionerske, pre dvadeset godina, Istvud je na početku osme decenije života i ovog veka, postao najagilniji. Od tada do danas je snimio čak 19 filmova! Izuzev pomenutih među njima je i njegovo najnagrađivanije i najčuvenije delo „Devojka od milion dolara“, ali i izuzetno moćna porodična krimi-drama „Mistična reka“, dva fascinantna ratna osvrta na rat s Japancima ispričana iz suprotstavljenih uglova, „Zastave očeva“ i „Pisma sa Ivo Džime“, priča o Huveru, heroju pilotu Saliju („Sali“), o herojima koji su se borili s teroristima u „Vozu u 15 i 17 za Pariz“ , o heroju koji je bio osumnjičen da je učestvovao u bombaškom napadu na olimpijadi „Ričard Džuel“. Zanimale su ga i priče stradalnika u katastrofama, o maltretiranju mentalnih bolesnika, o rasnim nepravdama u Africi, putovanjima u svemir, o greškama pravosuđa, zloupotrebama političke moći i raznim drugim, pa čak i obične ljubavne teme (njegov za poštovaoce Klinta revolveraša ili detektiva šokantan „ispad“ sentimentalnom ljubavnom dramom „Mostovi okruga Medison“). U svakom od ovih filmova zajednički činioci bili su Istvudov prepoznatljiv rediteljski rukopis, precizan rad s glumcima, angažovanje velikih zvezda i savršenih profesionalaca na svim mestima iza kamere. Čuven je i po tome što ne da nikada nije probio predviđene rokove za snimanje već je često posao uspeo da obavi ranije, tako da to nije štetilo kvalitetu njegovog i rada angažovane ekipe. Filmovi su mu otuda bili značajno jeftiniji od uobičajenih ostvarenja velikih studija, pa su samim tim uglavnom donosili zaradu. Dakle, ni s finansijske strane nisu mogli da budu smatrani promašajima. Istvud je 1994. godine počašćen najprestižnijim holivudskim priznanjem koje se daje najuspešnijim producentima – „Memorijalnom nagradom Irvin Talberg“, te je u večnosti svrstan među imena kao što su svi osnivači čuvenih holivudskih studija (Selznik, Dizni, Zanuk, Goldvin, Vorner), ali i, recimo, Alfred Hičkok, Vilijem Vajler, Ingmar Bergman, Sesil B. Demil, Stenli Krejmer, Fransis Ford Kopola (ovu nagradu je dobio 16 godina posle njega!), Dino de Laurentis, Stiven Spilberg, Norman Džuison i niz drugih. Prljavi Hari je na poseban način upotpunio najimpozantnije i bez sumnje najmoćnije društvo u istoriji Holivuda. Neko je rekao da u idealnom svetu Klint Istvud nikada ne bi prestao da snima filmove. Ništa od toga nije tačnije. I od takve konstatacije ne može biti većeg komplimenta. Niti prikladnijeg. Zasluženog svakako. Višestruko.