Одјава последње холивудске легенде?

УЗ СМЕХ И БЕЗ СУЗА КЛИНТ ИСТВУД НАЈАВИО СВОЈУ ПЕНЗИЈУ

Човек који је и сам живот одавно надмашио, кога многи озбиљно сматрају бесмртним, чија је невероватна агилност у врло озбиљним годинама запањујућа и за кога се зато сасвим разумљиво сматрало да ће радити још иако је зашао у десету деценију је изгледа ипак одлучио да се повуче. Легендарни синеаста и глумац Клинт Иствуд најавио је да би његов најновији филм, у коме тумачи и главну улогу осим што је режисер и продуцент, „Плачи, мачо”, могао да буде последњи у каријери!

Последњег дана маја Клинт Иствуд је напунио деведесет једну годину. Док је био засипан честиткама са свих страна света, на једном од својих налога на популарној друштвеној мрежи, на себи својствен, духовити и двосмислени начин, најавио је да је дошло време да се повуче! Шокантна вест. Нико није очекивао да ће легендарни синеаста, деценијама успешан на свим фронтовима на којима се доказивао (глумац, режисер, продуцент, музичар…) ипак одлучити да је и њему дошло време за пензију. Обзнанио је да ће филм чија се премијера очекује у октобру, „Плачи, мачо“, а у коме игра и главну улогу осим што је продуцент и режисер, бити његов последњи посао у животу! Симболичан наслов за одлазак мачо легенде? Мада не би се рекло баш и прикладан. Човек који је и сам живот одавно надмашио, кога многи озбиљно сматрају бесмртним, чија је невероватна агилност у врло озбиљним годинама запањујућа и за кога се зато сасвим разумљиво сматрало да ће радити још је, ето, ипак одлучио да се повуче. Уз осмех, без суза. Наравно, та његова одлука, чак и ако је сада озбиљна, може да се промени. Нешто слично је изјавио пре премијере филма „Гран Торино” 2008. године, када је рекао да ће тим филмом завршити глумачку каријеру, па је потом до данас играо у још три остварења. Како год, Иствудова прича је синоним с којим се идентификује Холивуд током претходних 50 година. Он је последња истински велика и значајна активна холивудска суперзвезда, и то у сваком смислу те речи, без обзира ком се жанру окрене, којој причи повери своје умеће и надахнуће, и увек без умишљаја када је реч о комерцијалном ефекту. Радио је за себе, али због других и за друге, и пре свега за уметност. Иствудов опус је зато задивљујући и у сваком смислу комплетан још одавно. Преко 70 улога и 40 режија. Ако је одлучио да више не ради, то ће свакако бити огроман губитак најпре за његове бројне обожаваоце, али и за амерички филм с обзиром на то да се већ дуго налази у безизлазу и неизлечивој кризи коју су спорадично ублажавала управо Иствудова остварења и дела још неколицине активних заслужних ветерана. Један од разлога његове константне присутности, осим, разуме се, доброг здравља и непресушног елана, јесте и чињеница да је од почетка редитељске каријере уједно и власних продуцентске компаније („Малпазо“) уз помоћ које је снимио сваки свој филм. Једноставно, мање-више није одговарао никоме, а с великим холивудским студијом с којим је сарађивао последњих пола века („Ворнер брос“) био је у партнерком односу ангажујући га као дистрибутера. Отуд слобода избора тема, сарадника, тајминга снимања, свега. Отуд и дуговечност, награде, па и велика зарада. Отуд слава и непрекидна полувековна присутност на угледном, чак предводничком месту.

Заинтересован за велике приче малих људи

Иствудов најновији, да се понадамо ипак не последњи, филмски рад, вестерн „Плачи, мачо“ је типичан његов ауторски рад. Заинтересован за велике приче малих људи, за тему искупљења, у углавном суровом и неморалном свету потраге за правим људским вредностима, а што се све налази у ткиву приче овог филма о остарелом каубоју који стицајем околности креће на пут с младићем и на том њиховом путовању се премошћује не само огроман генерацијски јаз између њих већ и то путешествије постаје метафора за духовни пут на којем би у данашњим изгубљеним временима новог ненормалног један младић успео да пронађе праву вредност старог нормалног. Уколико диктатура неолибералне коминтерне неким чудом зажмури над оваквим филмом, Клинт Иствуд би наредну годину могао да сачека најмање с номинацијом за глумачког Оскара, једином наградом која му недостаје пошто је пет Оскара већ освојио као режисер и продуцент.
Поменуте теме, односно поруке овакве врсте могуће је пронаћи у многим филмовима које је снимио. Чак и у чувеном жестоком и прилично насилном такође вестерну од пре две деценије „Неопростиво“, у коме је у позадини приче о борби два зла човека заправо борба за искупљење, па макар и у крви, за превагу макар и некаквог добра у односу на есенцијално зло. Иста потка комплексне приче налази се и у дубини приче „Америчког снајпера“, његовог најкомерцијалнијег филма снимљеног пре пет година (светска зарада преко пола милијарде долара која и даље расте јер се филм добро котира у стриминг понудама) који говори о истинском америчком јунаку из наслова, снајперисти који је у ирачком рату поставио историјски рекорд америчке војске убивши 160 „терориста“. Видели смо и како убија жену и дете, оправдано, покушали су да баце бомбу на „његове момке“. И поред тога он је све време суперхерој, али плаћа цех у душевном кошмару и вапи за искупљењем, а добија га баш на иствудовски начин, циничним обртом судбине – као жртва ветерана из својих редова који је полудео од истог тог рата у коме се он прославио.
Недавно смо писали о 1971. години. Била је то изузетно важна година не само за амерички филм већ и за Иствуда. Дебитовао је као режисер врло необичним и веома квалитетним трилер-хорором у хичкоковском маниру, „Језа у ноћи“, али је и постао чувени инспектор Калахан у култном филму „Прљави Хари“. Тај је Иствудов ултранасилни полицајац постао је лик који је потом бесомучно имитиран од стране бројних мање или више познатих аутора, а лансирао је и каријере најчувенијих акционих звезда Арнолда Шварценегера најпре (отворено је признао да му је Прљави Хари постао узор за све што је радио), те Силвестера Сталонеа, Бруса Вилиса (његов серијал „Умри мушки“ је фотокопија „Прљавог Харија“) и ко зна колико десетина других… копирање се наставља и у нашем времену.
Иствуд је постао звезда као сурови безимени револвераш у чувеним шпагети вестернима Серђа Леонеа током 1960-их година, што је претеча Прљавог Харија. Иако статусни белег у његовој богатој преко 60 година дугој каријери, та два лика су тек делић онога што је Клинт био на екрану или чиме се бавио као аутор иза камере. Његов опус је пребогат и захтева простор вишетомне биографије. Посебно ако се рад на сваком његовом филму коментарише у контексту времена у коме је настао, као и у гореспомињаним прецизним Иствудовим конструкцијама односа човека према греху, злочину, неморалу, неправди и потреби да се због таквих мањкавости у својим делима или оштећењима своје душе бори да се искупи. У таквим је причама Клинт на свом терену и ауторски је најмоћнији. У поменутом „Гран Торину“ одиграо је бившег америчког ратника који је научен да мрзи „жуте“ с којима се борио у рату, али је до краја приче управо због „жутих“ одлучио да жртвује и живот за њихов спас од зла. И тако се искупио.

Најагилнији у позним годинама

Када је озбиљније зашао у године, оне за већину мушкараца увелико пензионерске, пре двадесет година, Иствуд је на почетку осме деценије живота и овог века, постао најагилнији. Од тада до данас је снимио чак 19 филмова! Изузев поменутих међу њима је и његово најнаграђиваније и најчувеније дело „Девојка од милион долара“, али и изузетно моћна породична крими-драма „Мистична река“, два фасцинантна ратна осврта на рат с Јапанцима испричана из супротстављених углова, „Заставе очева“ и „Писма са Иво Џиме“, прича о Хуверу, хероју пилоту Салију („Сали“), о херојима који су се борили с терористима у „Возу у 15 и 17 за Париз“ , о хероју који је био осумњичен да је учествовао у бомбашком нападу на олимпијади „Ричард Џуел“. Занимале су га и приче страдалника у катастрофама, о малтретирању менталних болесника, о расним неправдама у Африци, путовањима у свемир, о грешкама правосуђа, злоупотребама политичке моћи и разним другим, па чак и обичне љубавне теме (његов за поштоваоце Клинта револвераша или детектива шокантан „испад“ сентименталном љубавном драмом „Мостови округа Медисон“). У сваком од ових филмова заједнички чиниоци били су Иствудов препознатљив редитељски рукопис, прецизан рад с глумцима, ангажовање великих звезда и савршених професионалаца на свим местима иза камере. Чувен је и по томе што не да никада није пробио предвиђене рокове за снимање већ је често посао успео да обави раније, тако да то није штетило квалитету његовог и рада ангажоване екипе. Филмови су му отуда били значајно јефтинији од уобичајених остварења великих студија, па су самим тим углавном доносили зараду. Дакле, ни с финансијске стране нису могли да буду сматрани промашајима. Иствуд је 1994. године почашћен најпрестижнијим холивудским признањем које се даје најуспешнијим продуцентима – „Меморијалном наградом Ирвин Талберг“, те је у вечности сврстан међу имена као што су сви оснивачи чувених холивудских студија (Селзник, Дизни, Занук, Голдвин, Ворнер), али и, рецимо, Алфред Хичкок, Вилијем Вајлер, Ингмар Бергман, Сесил Б. Демил, Стенли Крејмер, Франсис Форд Копола (ову награду је добио 16 година после њега!), Дино де Лаурентис, Стивен Спилберг, Норман Џуисон и низ других. Прљави Хари је на посебан начин употпунио најимпозантније и без сумње најмоћније друштво у историји Холивуда. Неко је рекао да у идеалном свету Клинт Иствуд никада не би престао да снима филмове. Ништа од тога није тачније. И од такве констатације не може бити већег комплимента. Нити прикладнијег. Заслуженог свакако. Вишеструко.

Један коментар

  1. Postovani,
    toliko ste napisali lep clanak o Klintu Instvudu, da sam se i sama raznezila:borac za ljudska prava prema svim potlacenima humanista, itd. Molim vas, pronadjite kako je reagovao na bombardovanje Srbije i Crne Gore. Zao mi je sto nisam sacuvala clanak, tako je odmah osudio Srbe i rekao: treba ih bombardovati a da ne trepne. Ako si zaista covek nikada se ne mozes sloziti da je bombardovanje trebalo da bude.Pogotovu nasa zemlja, kakav je to covek? Pored toga ili vi to uopste ne znate a moza vas se i ne tice, nahvaliste ga i podigoste na pijedastal pravde i istine. Tuga
    Olga Ilic
    PS Zao mi je sto nisam ovo stigla ranije da napisem

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *