Novo normalno, izopačeno – normalno

Kan 2021

Ovo je trebalo da bude postkovid izdanje Kanskog festivala na kome se proslavlja velika pobeda tek otključanog sveta nada opakom pandemijom. Ipak, zahvaljujući fašistoidnim merama „bitke“ protiv bolesti koju nameću primenjivači „novog normalnog“, festival je ličio na distopijski SF u kome se protivljenje neminovnom raspadu civilizacije ogleda u besmislenom vašaru taštine, izveštačenoj političkoj korektnosti i hipokriziji svih učesnika ovog jadnog predaha do sledećeg, „još strašnijeg“ talasa zaraze

Ovo, (post)kovid izdanje Kana drugo po redu takvo, za razliku od prethodnog održano uživo i na svojoj staroj poziciji (ne „onlajn“, mada je zvanično prošlogodišnji festival otkazan), ali u vreme letnje kad mu nikada vreme nije bilo, moglo bi se sažeti u nekoliko reči, sasvim uobičajenih kada su u pitanju ovogodišnji „ugledni“ i čuveni svetski filmski festivali ili slične filmske manifestacije. Dakle, osim kovid histerije i šarade, tu su i svi drugi dokazi da su zahtevi demokratskog liberalnog fašizma prihvaćeni i ispoštovani. Čuveni crni rasista iz Holivuda Spajk Li bio je predsednik žirija, što već samo po sebi govori sve na gornju temu. A koliko je to istorijski važni iskorak u pravom smeru govori i podatak da je veliki mrzitelj belaca prvi crnoputi predsednik žirija od kada je ovog festivala! I kako se ponosni prvi crni predsednik žirija Kana slikao gde god je video neki uređaj za slikanje? Razume se s podignutom pesnicom. Avaj, nisu uveli klečanje pred svaku projekciju ili bar kada se on pojavljivao u kanskim dvoranama.

KOVID KONTROLA POSETILACA Počasnu „Palmu“ je dobila još jedna holivudska diva novog normalnog, lezbejska pionirka u otkrivanju svojih novonormalnih sklonosti Džodi Foster, sve sa svojom suprugom i lezbejskom ponosnom porodicom s kojima je bila i nedavno na dodeli Oskara. Oboje su, inače, od zapadnog establišmenta odavno priznati autori, nagrađivani i politički korektno poštovani, i oboje su zaboravili kada su poslednji put uradili nešto vredno pažnje.
Kovid Kan je, međutim, bio daleko zanimljiviji zbog svega što se dešavalo „na terenu“ upravo zbog „kovid situacije“. Osim gore pominjanih, a kroz nagrade i ostala usputna neoliberalna prenemaganja ispoštovanih načela koja se politički korektno uvek moraju ispoštovati, morala su da budu ispoštovana i besmislena i politički korektna zdravstvena naređenja nadležnih koji se „bore“ protiv pandemije. Dakle, odavno je bilo obznanjeno da će u sale moći da ulaze samo oni koji imaju odgovarajuće dokaze da nisu zaraženi i to ne starije od dva dana, što je značilo da ako ste ostali svih deset dana na festivalu, morali ste da se testirate pet puta. To se odnosilo na sve koji nisu vakcinisani ili su „nedovoljno dobro“ pelcovani prihvatljivo politički nekorektno nepriznatim takozvanim ruskim i kineskim vakcinama. Isto se odnosilo i na sve koji su van EU bez obzira da li su vakcinisani (i kojim vakcinama!) ili ne!? Uz naplatu tih testova i neprestano kontrolisanje posetilaca ovogodišnji je festival uglavnom bio mučenje njegovih gostiju bez obzira u kom su svojstvu bili u Kanu. Distanca između ljudi svuda, kao i u dvoranama, rezervisanje ulaznica dva dana ranije i gomila drugih novotarija novog normalnog bili su deo kolorita ove manifestacije koja se, međutim, i dalje hvalila obiljem ponude, gostiju, obavljenih poslova i svega drugog što je ovaj festival oduvek krasilo. U isto vreme se kod nas održavao maleni ali dugovečni filmski festival u Sopotu, sa svim njegovim prethodnim zaista uobičajenim prigodama, bez fašistoidnog deljenja publike na poreklo njihovo ili njihovih vakcina ili maltretiranje onih koji ih nisu primili. Kao dva sveta.

U trci za kanske laureate bilo je čak 24 filma, fino raspoređena kroz sve neophodne politički obavezne boje i produkcijsko i autorsko njihovo poreklo. Nisu, ipak, potpuno zaobiđeni oni koji ovakve festivale i dalje posećuju i željno očekuju kao najpre ljubitelji velikih autora. Povratak, posle njemu uobičajenih višegodišnjih pauza, italijanskog sineaste Nanija Moretija (evo još jednog dokaza političke širine selektora s obzirom na davnašnje previše crvene političke stavove Moretija) svakako je jedna od poslastica za filmofile. Povratak i Šona Pena s konačno novim rediteljskim delom, takođe, kao i to što su u takmičarskom delu programa bila i ostvarenja cenjenih Vesa Andersona, Joahima Trira, Pola Ferhofena i Fransoa Ozona. U trci za nagrade, inače, ove je godine bilo čak sedam francuskih filmova od kojih su tri potpisale žene, pa je i taj deo političke korektnosti iznesen na odgovarajući način, posebno ako se uzme u obzir da su autorke bile prisutne i u drugim kinematografijama i programima.
I, kada smo već kod žena, po diktatima novog normalnog, politički korektnog i, dakako, izopačenog, Zlatna palma ovogodišnjeg Kanskog festivala otišla je u ruke upravo ženskoj predstavnici svega gorenavedenog. Ako ništa drugo lokalpatrioti (ako takvih još ima ili sme da ima) biće zadovoljni jer je kinematografija domaćina dobila najprestižniju festivalsku nagradu na svetu. A film „Titan“ Francuskinje Žulije Dukorno je upisao novu važnu politički korektnu stavku u čitavoj skoro sedam i po decenija dugoj istoriji. A to je da je prvi put jedna rediteljka samostalno osvojila ovo priznanje. Spajk Li – obučen kao cirkuski pajac, što mu nekako i priliči, a još više je u skladu s prigodom s obzirom na to da je i ovaj, kao i svi drugi „veliki festivali“ i manifestacije na kojima se dodeljuju isto tako važne i velike nagrade, zapravo cirkus upriličen samo da bi se ispunile kvote prilikom prepoznavanja „istinskih vrednosti“ u procesu modernizacije naše civilizacije – greškom je već na početku ceremonije, upisujući sebe još jednom u istoriju ovog festivala, ali u istorijat gafova, otkrio da je trijumfovala rediteljka Dukorno. Njen film „Titan“, gnusno, krvoločno i ultranasilno predstavljanje jedne, krajnje uslovno rečeno, porodične tragedije, eto, seksistički i svakako nepolitički ispravno nazvane autorke „ženski Dejvid Kronenberg“, zbog njene izražene sklonosti prema uvrnutim, nasilnim, krvoločnim i brutalnim scenama, pobedio je u Kanu. Neki su ovaj film počastili epitetom najšokantnijeg ikada prikazanog u Kanu, što ga je učinilo još zanimljivijim. Drugi su rekli da je jedan od najglupljih, što mu uopšte nije smetalo da trijumfuje. Kako god, „Titan“ je nadgradnja u svakom negativnom smislu njenog prvenca od pre pet godina, horora „Žudnja“, u kome je studentkinja veterine boraveći na fakultetu otkrila svoju neutoljivu glad za sirovim mesom.

POHVALE I NAGRADE Omiljena iranska kinematografija svih svetskih festivala i u okviru nje posebno Oskarom ovenčani (čuveni „Razvod“) sineasta Asgar Faradi dobila je zahvaljujući njegovom filmu „Heroj“ (još jedna njegova kritika savremenog iranskog društva kroz priču o dužniku koji pokušava da izbegne zatvor zbog svog duga) Gran-pri festivala, koji je dodeljen i finskom ostvarenju „Kupe broj 6“ Juhe Kuosmanena. Najbolji scenario prepoznat je u japanskom filmu „Vozi moja kola“ (po kratkoj priči čuvenog Harukija Murakamija), a delo je Risukea Hamagučija, koji je i režiser ove neobične i poetične drame o nestanku supruge pozorišnog pisca. Najbolji režiser je takođe Francuz – Leos Karaks dobio je nagradu za mjuzikl „Anet“. Za najboljeg glumca izabran je Amerikanac Kejleb Landri Džouns za ulogu u filmu „Nitram“ koji se bavi čuvenim maskarom u Tasmaniji pre četvrt veka, a najbolja glumica je Norvežanka Renata Rinsve za ulogu u filmu Joakima Trira „Najgora osoba na svetu“.
Ovo je trebalo da bude postkovid izdanje Kanskog festivala na kome se proslavlja velika pobeda tek otključanog sveta nad opakom pandemijom. Ipak, zahvaljujući fašistoidnim merama „bitke“ protiv bolesti koju nameću primenjivači „novog normalnog“, festival je ličio na distopijski SF u kome se protivljenje neminovnom raspadu civilizacije ogleda u besmislenom vašaru taštine, izveštačenoj političkoj korektnosti i hipokriziji svih učesnika ovog jadnog predaha do sledećeg, „još strašnijeg“ talasa zaraze. Do pobede nad pandemijom ćemo, dakle, još sačekati. Nije je pobedio ni ovaj Kan. Čak, avaj, ni Spajk Li.