Кан 2021
Ово је требало да буде постковид издање Канског фестивала на коме се прославља велика победа тек откључаног света нада опаком пандемијом. Ипак, захваљујући фашистоидним мерама „битке“ против болести коју намећу примењивачи „новог нормалног“, фестивал је личио на дистопијски СФ у коме се противљење неминовном распаду цивилизације огледа у бесмисленом вашару таштине, извештаченој политичкој коректности и хипокризији свих учесника овог јадног предаха до следећег, „још страшнијег“ таласа заразе
Ово, (пост)ковид издање Кана друго по реду такво, за разлику од претходног одржано уживо и на својој старој позицији (не „онлајн“, мада је званично прошлогодишњи фестивал отказан), али у време летње кад му никада време није било, могло би се сажети у неколико речи, сасвим уобичајених када су у питању овогодишњи „угледни“ и чувени светски филмски фестивали или сличне филмске манифестације. Дакле, осим ковид хистерије и шараде, ту су и сви други докази да су захтеви демократског либералног фашизма прихваћени и испоштовани. Чувени црни расиста из Холивуда Спајк Ли био је председник жирија, што већ само по себи говори све на горњу тему. А колико је то историјски важни искорак у правом смеру говори и податак да је велики мрзитељ белаца први црнопути председник жирија од када је овог фестивала! И како се поносни први црни председник жирија Кана сликао где год је видео неки уређај за сликање? Разуме се с подигнутом песницом. Авај, нису увели клечање пред сваку пројекцију или бар када се он појављивао у канским дворанама.КОВИД КОНТРОЛА ПОСЕТИЛАЦА Почасну „Палму“ је добила још једна холивудска дива новог нормалног, лезбејска пионирка у откривању својих новонормалних склоности Џоди Фостер, све са својом супругом и лезбејском поносном породицом с којима је била и недавно на додели Оскара. Обоје су, иначе, од западног естаблишмента одавно признати аутори, награђивани и политички коректно поштовани, и обоје су заборавили када су последњи пут урадили нешто вредно пажње.
Ковид Кан је, међутим, био далеко занимљивији због свега што се дешавало „на терену“ управо због „ковид ситуације“. Осим горе помињаних, а кроз награде и остала успутна неолиберална пренемагања испоштованих начела која се политички коректно увек морају испоштовати, морала су да буду испоштована и бесмислена и политички коректна здравствена наређења надлежних који се „боре“ против пандемије. Дакле, одавно је било обзнањено да ће у сале моћи да улазе само они који имају одговарајуће доказе да нису заражени и то не старије од два дана, што је значило да ако сте остали свих десет дана на фестивалу, морали сте да се тестирате пет пута. То се односило на све који нису вакцинисани или су „недовољно добро“ пелцовани прихватљиво политички некоректно непризнатим такозваним руским и кинеским вакцинама. Исто се односило и на све који су ван ЕУ без обзира да ли су вакцинисани (и којим вакцинама!) или не!? Уз наплату тих тестова и непрестано контролисање посетилаца овогодишњи је фестивал углавном био мучење његових гостију без обзира у ком су својству били у Кану. Дистанца између људи свуда, као и у дворанама, резервисање улазница два дана раније и гомила других новотарија новог нормалног били су део колорита ове манифестације која се, међутим, и даље хвалила обиљем понуде, гостију, обављених послова и свега другог што је овај фестивал одувек красило. У исто време се код нас одржавао малени али дуговечни филмски фестивал у Сопоту, са свим његовим претходним заиста уобичајеним пригодама, без фашистоидног дељења публике на порекло њихово или њихових вакцина или малтретирање оних који их нису примили. Као два света.
У трци за канске лауреате било је чак 24 филма, фино распоређена кроз све неопходне политички обавезне боје и продукцијско и ауторско њихово порекло. Нису, ипак, потпуно заобиђени они који овакве фестивале и даље посећују и жељно очекују као најпре љубитељи великих аутора. Повратак, после њему уобичајених вишегодишњих пауза, италијанског синеасте Нанија Моретија (ево још једног доказа политичке ширине селектора с обзиром на давнашње превише црвене политичке ставове Моретија) свакако је једна од посластица за филмофиле. Повратак и Шона Пена с коначно новим редитељским делом, такође, као и то што су у такмичарском делу програма била и остварења цењених Веса Андерсона, Јоахима Трира, Пола Ферхофена и Франсоа Озона. У трци за награде, иначе, ове је године било чак седам француских филмова од којих су три потписале жене, па је и тај део политичке коректности изнесен на одговарајући начин, посебно ако се узме у обзир да су ауторке биле присутне и у другим кинематографијама и програмима.
И, када смо већ код жена, по диктатима новог нормалног, политички коректног и, дакако, изопаченог, Златна палма овогодишњег Канског фестивала отишла је у руке управо женској представници свега горенаведеног. Ако ништа друго локалпатриоти (ако таквих још има или сме да има) биће задовољни јер је кинематографија домаћина добила најпрестижнију фестивалску награду на свету. А филм „Титан“ Францускиње Жулије Дукорно је уписао нову важну политички коректну ставку у читавој скоро седам и по деценија дугој историји. А то је да је први пут једна редитељка самостално освојила ово признање. Спајк Ли – обучен као циркуски пајац, што му некако и приличи, а још више је у складу с пригодом с обзиром на то да је и овај, као и сви други „велики фестивали“ и манифестације на којима се додељују исто тако важне и велике награде, заправо циркус уприличен само да би се испуниле квоте приликом препознавања „истинских вредности“ у процесу модернизације наше цивилизације – грешком је већ на почетку церемоније, уписујући себе још једном у историју овог фестивала, али у историјат гафова, открио да је тријумфовала редитељка Дукорно. Њен филм „Титан“, гнусно, крволочно и ултранасилно представљање једне, крајње условно речено, породичне трагедије, ето, сексистички и свакако неполитички исправно назване ауторке „женски Дејвид Кроненберг“, због њене изражене склоности према уврнутим, насилним, крволочним и бруталним сценама, победио је у Кану. Неки су овај филм почастили епитетом најшокантнијег икада приказаног у Кану, што га је учинило још занимљивијим. Други су рекли да је један од најглупљих, што му уопште није сметало да тријумфује. Како год, „Титан“ је надградња у сваком негативном смислу њеног првенца од пре пет година, хорора „Жудња“, у коме је студенткиња ветерине боравећи на факултету открила своју неутољиву глад за сировим месом.
ПОХВАЛЕ И НАГРАДЕ Омиљена иранска кинематографија свих светских фестивала и у оквиру ње посебно Оскаром овенчани (чувени „Развод“) синеаста Асгар Фаради добила је захваљујући његовом филму „Херој“ (још једна његова критика савременог иранског друштва кроз причу о дужнику који покушава да избегне затвор због свог дуга) Гран-при фестивала, који је додељен и финском остварењу „Купе број 6“ Јухе Куосманена. Најбољи сценарио препознат је у јапанском филму „Вози моја кола“ (по краткој причи чувеног Харукија Муракамија), а дело је Рисукеа Хамагучија, који је и режисер ове необичне и поетичне драме о нестанку супруге позоришног писца. Најбољи режисер је такође Француз – Леос Каракс добио је награду за мјузикл „Анет“. За најбољег глумца изабран је Американац Кејлеб Ландри Џоунс за улогу у филму „Нитрам“ који се бави чувеним маскаром у Тасманији пре четврт века, а најбоља глумица је Норвежанка Рената Ринсве за улогу у филму Јоакима Трира „Најгора особа на свету“.
Ово је требало да буде постковид издање Канског фестивала на коме се прославља велика победа тек откључаног света над опаком пандемијом. Ипак, захваљујући фашистоидним мерама „битке“ против болести коју намећу примењивачи „новог нормалног“, фестивал је личио на дистопијски СФ у коме се противљење неминовном распаду цивилизације огледа у бесмисленом вашару таштине, извештаченој политичкој коректности и хипокризији свих учесника овог јадног предаха до следећег, „још страшнијег“ таласа заразе. До победе над пандемијом ћемо, дакле, још сачекати. Није је победио ни овај Кан. Чак, авај, ни Спајк Ли.