Zečevizija – Vidovdan u kraljevskom avionu

Zbog čega je Miloševićevo „Znate li, Srbi, da je danas Vidovdan?“, izgovoreno nekoliko sati pre poletanja za Hag, postalo nova istorijska, sada već i mitološka paradigma, kojom se još jednom potvrdilo da je Vidovdan za Srbe oduvek bio izazov u svom izvornom značenju: strašna i kobna neizvesnost

Sva je prilika da Slobodan Milošević u avionu britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva BAE 146 (kojim su, inače, iz Pariza u London 1997. prebačeni zemni ostaci princeze Dajane) na svom putu za haški kazamat nije razmišljao o Jungovoj teoriji arhetipova, koja objašnjava onu silu s kojom se iz dubine kolektivno nesvesnog u stvarnost vraćaju „urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja nastali kao rezultat vekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka“, tj. prvobitne slike, prauzori ili pralikovi iskustva celog naroda, što i jeste naš Vidovdan. Ovaj pojam, međutim, određuje tragizam samog Miloševića, jer upravo u letećoj Haronovoj barci on počinje da shvata da zalihe iskustava, u Srba sasvim neočekivano, a silovito, izbijaju u prelomnim momentima nacionalnih opasnosti. Miloševićevo „Znate li, Srbi, da je danas Vidovdan?“, izgovoreno nekoliko sati pre poletanja za Hag, postaje tako nova istorijska, sada već i mitološka paradigma. Vidovdan je za Srbe, uostalom, oduvek bio izazov u svom izvornom značenju: strašna i kobna neizvesnost. [restrict]

DAN OGLEDANJA S MITSKIM ZLOM Dan Kosovske bitke, 15/28. juni obeležava se u Srba „od pamtiveka kao praznik herojskog pretka celog naroda, herojskog rodonačelnika“, kaže Miodrag Popović u svojoj izuzetnoj i još uvek jedinoj te vrste studiji Vidovdan i časni krst. „Kao prvobitni predak, bog zaštitnik, Vidovdan živi negde u dubini čovekovog bića, kao deo njegove podsvesti i može da neočekivano izroni u sasvim različitim istorijskim momentima. Dan boga Vida postojao je u narodu od starine, mnogo pre pisanih kosovskih izvora i deseteračkih narodnih pesama i padao oko 15/28. juna, dakle na letnji solsticijum, najduži dan u godini, za koji se vezivao Vidov paganski kult“, piše Popović. „Vidovdan je u narodnoj svesti sačuvan kao dan junačkog ogledanja. Srpski preci oživljavali su toga dana u sebi svog herojskog prapretka. Nadahnuti njegovim primerom, oni su na taj dan i sami postojali junaci, heroji, polubogovi spremni na žrtvu preko koje će se trajno sjediniti sa prvobitnim pretkom i tako se po svom mitskom uverenju, ponovo roditi i obnoviti. Beli, jaki, sunčani Vid, koji je činio srž herojskog bića srpskog naroda, oživeo je u lepoti kosovskih pesama. Sasvim je prirodno da je, zajedno sa novom heroikom u narodu oživelo i sećanje na herojski kult Belog Vida. I oživljavanje Vidovog kulta, a ne samo približno podudaranje istorijskog datuma Kosovske bitke sa Vidovim kultnim danom, moglo učiniti da baš Vidovdan bude ovekovečen kao dan trajnog, vanvremenog junačkog ogledanja sa mitskim zlom.“

Svemu ovome prethodi verovanje da ime drevnog rodonačelnika Vida potiče od slovenske glagolske osnove vid (eti), pa je Vid u sukcesiji naraštaja izrastao u svevideće božanstvo koje može da vidi prošlost, sadašnjost i budućnost. Otud njegovo predstavljanje s više glava okrenutih napred, nazad i bočno (božanska polikefalija vedske indoevropske starine i indijske predstave Višnua, Šive i drugih bogova s više glava), kakav je slučaj s arkonskim Svetovidom i Triglavom na ogromnom prostoru slovenske prapostojbine, od Severnog mora do iza Karpata, na jugu uključujući i onog Troglava, koga Vuk Karadžić pronalazi i opisuje na planini Cer, u Podrinju. Glavni obred posvećen Vidu je stoga u vezi s predviđanjem, sposobnošću viđenja i opisivanja zbivanja koja će se tek dogoditi. Vidovdan starih Srba najčešće je bio povezan s proricanjem plodnosti, napretka ili ratne sreće, kao što je to bilo u njihovoj prapostojbini, a sposobnost prizivanja neposredne budućnosti bila je osobina mitskog rodonačelnika, kao što je slučaj u „Kneževoj večeri“ i uopšte, u kosovskoj baštini. (Ova drevna osobina kao da nije mimiošla ni Slobodana Miloševića. Tri dana pred peti oktobar 1999. održao je Srbima svoj poslednji govor u kome im je predskazao neposrednu budućnost. Stvar je u tome što se ovaj opis docnije ispostavio najvećim delom tačnim, štaviše i gorim u stvarnosti nego kako je izgledao njegov proročki narativ!)

VIDOVDANSKA ČESNICA Nema sumnje da je kult Svetog Vida (Svetovida) glavnog paganskog božanstva, koga su Srbi doneli na Balkan najkasnije u VI veku iz svoje prapostojbine, neprekidno živeo u narodu „kao dan herojske žrtve“ i da je, supstituisan drugim imenima, živeo u kolektivnoj svesti srpskog naroda sve do HH veka. „Beli Vid“ je, dakle, trag glavnog božanstva svih starih Srba, onih u severnoj postojbini i onih na Balkanu. Svetovidovo svetilište na Vitovu (Vidovu), u baltičkoj Arkoni, razorio je danski kralj Valdemar (ime mu beše slovensko po dedi Vladimiru Monomahu, kijevskom velikom knezu, čija je kćer Inga pošla za danskog princa Svena – i samog zavetnika Svetovidovog kulta!) 15/28. juna 1168. godine, na ostrvu Rujan (nem. Rügen), nedaleko od luke Šašinci (Sassnitz) i drevnog srpskog svetilišta Korenice (Karenz). Taj događaj detaljno opisuje danski srednjovekovni hroničar Sakso Gramatik (oko 1150 – oko 1220) u svom delu Gesta Danorum, čiji je delimični prevod na savremeni srpski, s dragocenim komentarima, dao tek Beograđanin Rastko Kostić, 2009. Sakso opisuje svetilište četvoroglavog Svetovida, kao i njgovu slavu, kada je vrhovni sveštenik glavnog srpskog kulta iznosio okruglu česnicu visine čoveka u običaju koji se i danas izvodi u Srba („Vidite li me“, viče sveštenik sakriven iza slavskog kolača. „Vidimo malo, a iduće godine nimalo“ odgovara narod). Otud u Srba obred milanja („Vidiš li me“ – „Ne viđu“ u selu Grmljanima kod Trebinja ili u Staroj Srbiji, gde domaćin, sakriven iza česnice, viče ukućanima: „Dabogda ne videli me od velikih klasova.“) Ovaj ritual obavljao se po završetku žetve, kada se iznosila česnica i izvodilo milanje koje opisuje i Vuk u svom „Rječniku“. „Iz svega toga jasno se vidi da je česnica prvobitno predstavljala hleb iz novog žita i da se u običaju milanja pojavljuje u istoj ulozi i u istom značenju kao hleb u Svetovidovom kultu kod Baltičkih Slovena“ (Srpski mitološki rečnik, SKZ, 1998). U krstaškom pohodu kralj Valdemar i njegov biskup Absalom razorili su Svetovidov hram i kult 15/28. juna, na dan letnjeg solsticijuma, koji je odabran namerno sa ciljem simboličnog uništenja srpske zajednice i njene stare vere, jer „utemeljenje danske države počiva na slomu paganske slovenske religije“ (Kostić). Ali najmanje pet vekova pre nego što se to dogodilo Srbi su na Balkan preneli Svetovidov kult i održali ga i posle primanja hrišćanstva. Vidovdanske hramove (sve osim Triglava u paganskoj Dalmaciji) rušio je oko 1000. godine romejski car Vasilije II Bugaroubica širom južnoslovenskog areala ili ih pretvarao u hrišćanske, o čemu i danas svedoče brojni toponimi i predanja. Vremenom, stopio se kult srpskog vrhovnog boga s kultom Svetog Save, kako pokazuje najznačajniji istraživač stare srpske religije Veselin Čajkanović u svom kapitalnom delu O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, te na istom mestu pokazao da je drevni srpski vrhovni bog bio identičan s arkonskim Svetovidom.

ZNAMENJE NACIONALNE SLAVE „Ime je opšteslovensko, ali je ono možda i starije“ veli Čajkanović, na šta upućuje činjenica da su njegovi glavni atributi beli konj (Vid) i vuk (Dabog, docnije Sveti Sava u interpretatio christiana). „Najvažnije funkcije, međutim, jesu naravno one koje Dabog vrši kao najveći nacionalni bog. Kao takav, on je rodonačelnik celoga naroda.“ Sve se to dalje može čitati u svetlu kapitalnog zaključka najznačajnijeg proučavaoca stare slovenske religije Borisa Ribjakova, koji nalazi da je vrhovni bog svih Slovena bio Rod, identičan sa baltičkim Svetovidom (Ribjakov, Paganstvo Starih Slovena, 1981), tj. starosrpskim Vidom (Čajkanović, citirano delo, 1941). Po nizu funkcija i atributa u slovenskoj, germanskoj, tračkoj i grčko-rimskoj religiji, ovaj vrhovni bog je još stariji i potiče iz indoevropske baštine. Taj deus deorum „stajao je na vrhu slovenskog panteona“, zaključuje Čajkanović. Stoga nije čudo što je dan Kosovske bitke, najveće istorijske traume u srpskoj istoriji, poistovećen s kultom nacionalnog opstanka. Svetli, beli Vid više od jednog milenijuma štiti i podiže srpski narod. Vidovdan bio krsno ime kneza Lazara, a „Kneževa večera“ zavetna svečanost uoči bitke 15/28. juna, na kojoj se zastupnik mitskog rodonačelnika i zajedničkog pretka, Miloš Obilić, obavezao na podvig i žrtvu. „Tako se ispoljila privrženost najvećem bogu beskrajnog niza predaka, koja je omogućila pokolenjima potomaka da budu u prisnom dodiru sa svojim prošlim naraštajima do najdaljega pretka, da se osećaju kao nerazdvojni delovi ogromne i moćne zajednice pomrlih i živih sunarodnika“ (Vojislav Đurić, 1991). Sada nam je i Jungov arhetip mnogo jasniji i bliži: Vidovdan kao mitska praslika – arhetip živi i dalje u kolektivnom iskustvu Srba i izuzetnom snagom stupa u stvarnost u časovima velikih nacionalnih kriza.

VIDOVDANSKI HRAM Postao je državni praznik i „crveno slovo“ u pravoslavnom kalendaru, a u balkanskim ratovima doživeo nacionalni apogej. Tako s Principovim pucnjima u Sarajevu, golgotom i trijumfom Srbije u Svetskom ratu 1914–1918. postaje i Dan nacionalne slave, večiti znamen u nacionalnom panteonu. Vajar Ivan Meštrović zamislio je grandiozni Vidovdanski hram (za koji je 1911. godine dobio zlatnu medalju na svetskoj izložbi u Rimu) kao „svetilište jugoslovenske religije“, nikada ostvareno, između ostalog i zahvaljujući Aleksandru od Jugoslavije (koji je imao drugačije, avalske ideje s Meštrovićem) i docnije Moši Pijade, koji ga je, kao školovan slikar, proganjao i zatirao.

Prošle godine opisali smo kako je Vidovdan neočekivano oživeo u danima Informbiroa 1948, kada su zemlja i ljudi ponovo strepeli od masivnog napada protivnika, već nakostrešenog iza gvozdene zavese. Neka vrsta katarze, koja je potom zadesila udarnike novog, Titovog kulta, sasvim neočekivano, pogodila je Milovana Đilasa i okrenula ga protiv novog mitskog zla, u duhu glavne etičke paradigme srpskog naroda, što je, nedugo zatim, ušlo u etiologiju jedne lične i kolektivne tragedije (Đilasov Vidovdan, Pečat br. 621, 18. jun 2020).

Nije nikakvo čudo što se sve ovo preseca u noći drugog Miloševićevog Vidovana, pre sletanja u Hag, 28. juna 2000, u afektivnom doživljaju najvišeg reda, u kome mitski zaštitnik srpskog naroda vaskrsava duh Gazimestana i Kosovskog zaveta. Mi ne znamo da li je baš tada došlo do velikog preokreta u duši zrelog državnika i čoveka Slobodana Miloševića, ali od ovog trenutka slutimo u njegovom mišljenju i delanju sasvim novu snagu, novu odlučnost za ogledanje s mitskim zlom, koje su ovde opisivali poznavaoci srpske starine. Dole, u Hagu, čekala ga je najveća sila sveta oličena u gruboj i arogantnoj Nemezis, mračnoj hipostazi odmazde, veoma nalik čumi ili karakondžuli, dvama utvarama iz srpskog folklornog horora. Zatim je ceo svet mogao da gleda ponovno rađanje tragičkog ritma radnje, gde se u svakoj pojedinoj deonici prožimala laž s istinom. Bio je to dvoboj, arhajski agon, suština jedne naročite tragedije. Bila je to, ako hoćete, aristotelska matrica za neki novi televizijski triler sa skrivenom porukom, u svakom slučaju zanimljivijom nego ova, koju nam je 2021. ponudila TV serija Porodica. Sada ćemo se vratiti toj konstanti, koju je velika Isidora Sekulić sažela ovako: „Nauči svog sina jedinca da je Vidovdan isto što i krsna slava ili rođendan – i to je dosta.“     

Kraj u sledećem broju [/restrict]