Због чега је Милошевићево „Знате ли, Срби, да је данас Видовдан?“, изговорено неколико сати пре полетања за Хаг, постало нова историјска, сада већ и митолошка парадигма, којом се још једном потврдило да је Видовдан за Србе одувек био изазов у свом изворном значењу: страшна и кобна неизвесност
Сва је прилика да Слободан Милошевић у авиону британског Краљевског ратног ваздухопловства БАЕ 146 (којим су, иначе, из Париза у Лондон 1997. пребачени земни остаци принцезе Дајане) на свом путу за хашки казамат није размишљао о Јунговој теорији архетипова, која објашњава ону силу с којом се из дубине колективно несвесног у стварност враћају „урођени обрасци мишљења, осећања и делања настали као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака“, тј. првобитне слике, праузори или праликови искуства целог народа, што и јесте наш Видовдан. Овај појам, међутим, одређује трагизам самог Милошевића, јер управо у летећој Хароновој барци он почиње да схвата да залихе искустава, у Срба сасвим неочекивано, а силовито, избијају у преломним моментима националних опасности. Милошевићево „Знате ли, Срби, да је данас Видовдан?“, изговорено неколико сати пре полетања за Хаг, постаје тако нова историјска, сада већ и митолошка парадигма. Видовдан је за Србе, уосталом, одувек био изазов у свом изворном значењу: страшна и кобна неизвесност. [restrict]
ДАН ОГЛЕДАЊА С МИТСКИМ ЗЛОМ Дан Косовске битке, 15/28. јуни обележава се у Срба „од памтивека као празник херојског претка целог народа, херојског родоначелника“, каже Миодраг Поповић у својој изузетној и још увек јединој те врсте студији Видовдан и часни крст. „Као првобитни предак, бог заштитник, Видовдан живи негде у дубини човековог бића, као део његове подсвести и може да неочекивано изрони у сасвим различитим историјским моментима. Дан бога Вида постојао је у народу од старине, много пре писаних косовских извора и десетерачких народних песама и падао око 15/28. јуна, дакле на летњи солстицијум, најдужи дан у години, за који се везивао Видов пагански култ“, пише Поповић. „Видовдан је у народној свести сачуван као дан јуначког огледања. Српски преци оживљавали су тога дана у себи свог херојског прапретка. Надахнути његовим примером, они су на тај дан и сами постојали јунаци, хероји, полубогови спремни на жртву преко које ће се трајно сјединити са првобитним претком и тако се по свом митском уверењу, поново родити и обновити. Бели, јаки, сунчани Вид, који је чинио срж херојског бића српског народа, оживео је у лепоти косовских песама. Сасвим је природно да је, заједно са новом хероиком у народу оживело и сећање на херојски култ Белог Вида. И оживљавање Видовог култа, а не само приближно подударање историјског датума Косовске битке са Видовим култним даном, могло учинити да баш Видовдан буде овековечен као дан трајног, ванвременог јуначког огледања са митским злом.“
Свему овоме претходи веровање да име древног родоначелника Вида потиче од словенске глаголске основе вид (ети), па је Вид у сукцесији нараштаја израстао у свевидеће божанство које може да види прошлост, садашњост и будућност. Отуд његово представљање с више глава окренутих напред, назад и бочно (божанска поликефалија ведске индоевропске старине и индијске представе Вишнуа, Шиве и других богова с више глава), какав је случај с арконским Световидом и Триглавом на огромном простору словенске прапостојбине, од Северног мора до иза Карпата, на југу укључујући и оног Троглава, кога Вук Караџић проналази и описује на планини Цер, у Подрињу. Главни обред посвећен Виду је стога у вези с предвиђањем, способношћу виђења и описивања збивања која ће се тек догодити. Видовдан старих Срба најчешће је био повезан с прорицањем плодности, напретка или ратне среће, као што је то било у њиховој прапостојбини, а способност призивања непосредне будућности била је особина митског родоначелника, као што је случај у „Кнежевој вечери“ и уопште, у косовској баштини. (Ова древна особина као да није мимиошла ни Слободана Милошевића. Три дана пред пети октобар 1999. одржао је Србима свој последњи говор у коме им је предсказао непосредну будућност. Ствар је у томе што се овај опис доцније испоставио највећим делом тачним, штавише и горим у стварности него како је изгледао његов пророчки наратив!)
ВИДОВДАНСКА ЧЕСНИЦА Нема сумње да је култ Светог Вида (Световида) главног паганског божанства, кога су Срби донели на Балкан најкасније у VI веку из своје прапостојбине, непрекидно живео у народу „као дан херојске жртве“ и да је, супституисан другим именима, живео у колективној свести српског народа све до ХХ века. „Бели Вид“ је, дакле, траг главног божанства свих старих Срба, оних у северној постојбини и оних на Балкану. Световидово светилиште на Витову (Видову), у балтичкој Аркони, разорио је дански краљ Валдемар (име му беше словенско по деди Владимиру Мономаху, кијевском великом кнезу, чија је кћер Инга пошла за данског принца Свена – и самог заветника Световидовог култа!) 15/28. јуна 1168. године, на острву Рујан (нем. Rügen), недалеко од луке Шашинци (Sassnitz) и древног српског светилишта Коренице (Karenz). Тај догађај детаљно описује дански средњовековни хроничар Саксо Граматик (око 1150 – око 1220) у свом делу Gesta Danorum, чији је делимични превод на савремени српски, с драгоценим коментарима, дао тек Београђанин Растко Костић, 2009. Саксо описује светилиште четвороглавог Световида, као и њгову славу, када је врховни свештеник главног српског култа износио округлу чесницу висине човека у обичају који се и данас изводи у Срба („Видите ли ме“, виче свештеник сакривен иза славског колача. „Видимо мало, а идуће године нимало“ одговара народ). Отуд у Срба обред милања („Видиш ли ме“ – „Не виђу“ у селу Грмљанима код Требиња или у Старој Србији, где домаћин, сакривен иза чеснице, виче укућанима: „Дабогда не видели ме од великих класова.“) Овај ритуал обављао се по завршетку жетве, када се износила чесница и изводило милање које описује и Вук у свом „Рјечнику“. „Из свега тога јасно се види да је чесница првобитно представљала хлеб из новог жита и да се у обичају милања појављује у истој улози и у истом значењу као хлеб у Световидовом култу код Балтичких Словена“ (Српски митолошки речник, СКЗ, 1998). У крсташком походу краљ Валдемар и његов бискуп Абсалом разорили су Световидов храм и култ 15/28. јуна, на дан летњег солстицијума, који је одабран намерно са циљем симболичног уништења српске заједнице и њене старе вере, јер „утемељење данске државе почива на слому паганске словенске религије“ (Костић). Али најмање пет векова пре него што се то догодило Срби су на Балкан пренели Световидов култ и одржали га и после примања хришћанства. Видовданске храмове (све осим Триглава у паганској Далмацији) рушио је око 1000. године ромејски цар Василије II Бугароубица широм јужнословенског ареала или их претварао у хришћанске, о чему и данас сведоче бројни топоними и предања. Временом, стопио се култ српског врховног бога с култом Светог Саве, како показује најзначајнији истраживач старе српске религије Веселин Чајкановић у свом капиталном делу О врховном богу у старој српској религији, те на истом месту показао да је древни српски врховни бог био идентичан с арконским Световидом.
ЗНАМЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ СЛАВЕ „Име је општесловенско, али је оно можда и старије“ вели Чајкановић, на шта упућује чињеница да су његови главни атрибути бели коњ (Вид) и вук (Дабог, доцније Свети Сава у interpretatio christiana). „Најважније функције, међутим, јесу наравно оне које Дабог врши као највећи национални бог. Као такав, он је родоначелник целога народа.“ Све се то даље може читати у светлу капиталног закључка најзначајнијег проучаваоца старе словенске религије Бориса Рибјакова, који налази да је врховни бог свих Словена био Род, идентичан са балтичким Световидом (Рибјаков, Паганство Старих Словена, 1981), тј. старосрпским Видом (Чајкановић, цитирано дело, 1941). По низу функција и атрибута у словенској, германској, трачкој и грчко-римској религији, овај врховни бог је још старији и потиче из индоевропске баштине. Тај deus deorum „стајао је на врху словенског пантеона“, закључује Чајкановић. Стога није чудо што је дан Косовске битке, највеће историјске трауме у српској историји, поистовећен с култом националног опстанка. Светли, бели Вид више од једног миленијума штити и подиже српски народ. Видовдан био крсно име кнеза Лазара, а „Кнежева вечера“ заветна свечаност уочи битке 15/28. јуна, на којој се заступник митског родоначелника и заједничког претка, Милош Обилић, обавезао на подвиг и жртву. „Тако се испољила приврженост највећем богу бескрајног низа предака, која је омогућила поколењима потомака да буду у присном додиру са својим прошлим нараштајима до најдаљега претка, да се осећају као нераздвојни делови огромне и моћне заједнице помрлих и живих сународника“ (Војислав Ђурић, 1991). Сада нам је и Јунгов архетип много јаснији и ближи: Видовдан као митска праслика – архетип живи и даље у колективном искуству Срба и изузетном снагом ступа у стварност у часовима великих националних криза.
ВИДОВДАНСКИ ХРАМ Постао је државни празник и „црвено слово“ у православном календару, а у балканским ратовима доживео национални апогеј. Тако с Принциповим пуцњима у Сарајеву, голготом и тријумфом Србије у Светском рату 1914–1918. постаје и Дан националне славе, вечити знамен у националном пантеону. Вајар Иван Мештровић замислио је грандиозни Видовдански храм (за који је 1911. године добио златну медаљу на светској изложби у Риму) као „светилиште југословенске религије“, никада остварено, између осталог и захваљујући Александру од Југославије (који је имао другачије, авалске идеје с Мештровићем) и доцније Моши Пијаде, који га је, као школован сликар, прогањао и затирао.
Прошле године описали смо како је Видовдан неочекивано оживео у данима Информбироа 1948, када су земља и људи поново стрепели од масивног напада противника, већ накострешеног иза гвоздене завесе. Нека врста катарзе, која је потом задесила ударнике новог, Титовог култа, сасвим неочекивано, погодила је Милована Ђиласа и окренула га против новог митског зла, у духу главне етичке парадигме српског народа, што је, недуго затим, ушло у етиологију једне личне и колективне трагедије (Ђиласов Видовдан, Печат бр. 621, 18. јун 2020).
Није никакво чудо што се све ово пресеца у ноћи другог Милошевићевог Видована, пре слетања у Хаг, 28. јуна 2000, у афективном доживљају највишег реда, у коме митски заштитник српског народа васкрсава дух Газиместана и Косовског завета. Ми не знамо да ли је баш тада дошло до великог преокрета у души зрелог државника и човека Слободана Милошевића, али од овог тренутка слутимо у његовом мишљењу и делању сасвим нову снагу, нову одлучност за огледање с митским злом, које су овде описивали познаваоци српске старине. Доле, у Хагу, чекала га је највећа сила света оличена у грубој и арогантној Немезис, мрачној хипостази одмазде, веома налик чуми или караконџули, двама утварама из српског фолклорног хорора. Затим је цео свет могао да гледа поновно рађање трагичког ритма радње, где се у свакој појединој деоници прожимала лаж с истином. Био је то двобој, архајски агон, суштина једне нарочите трагедије. Била је то, ако хоћете, аристотелска матрица за неки нови телевизијски трилер са скривеном поруком, у сваком случају занимљивијом него ова, коју нам је 2021. понудила ТВ серија Породица. Сада ћемо се вратити тој константи, коју је велика Исидора Секулић сажела овако: „Научи свог сина јединца да је Видовдан исто што и крсна слава или рођендан – и то је доста.“
Крај у следећем броју [/restrict]