Zečevizija – Vidovdan kao ptica Feniks

Kako se od optuženog Slobodan Milošević preobratio u optužitelja svetskog siledžije broj 1, a haški proces u svetsko, javno sudilište sili i nepravdi, o čijoj zločinačkoj prirodi nobelovci Pinter i Handke, s još desetinom svetskih javnih ličnosti, nemaju nikakvih iluzija: „Siledžija iz komšiluka je odlučio da je ceo svet njegovo dvorište“

Od onog Vidovdana kad je pao šaka agentima Albiona do same svoje smrti, Slobodan Milošević nije mogao da se iščupa iz britanskog zatočeništva niti izmakne njihovom nadzoru. Njegovu sudbinu shvatili su kao svoj isključivi plen i nisu propuštali da to svima stave na znanje. Ponovilo se to u svakom slučaju do koga im je bilo naročito stalo (kao što je i danas sa Radovanom Karadžićem, koga ne puštaju iz svog ropstva i juridičke nadležnosti, direktno mu ugrožavajući bezbednost, čak i šanse da preživi). To kad uhvati ne pušta. Takvu kolonijalnu politiku vežbali su poslednjih pet stoleća i bez obzira što im se imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi istopila ili davno otišla na doboš. Kraljevski avion s Miloševićem nije odleteo pravo u Hag nego se još iste noći spustio u NATO bazu u Ajndhovenu, na legendarni aerodrom 322. eskadrile RAF-a, sa koga su devedesetih poletale ratne ptice za Srebrenicu, a 1999. zloglasni avioni-ubice za Srbiju. Tu su dvojica agenata iz beogradske filijale MI6 Miloševića predali kolegama iz Haga. Od tog trenutka bio je pod isključivom nadležnošću dvoje tužilaca Međunarodnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, od kojih je notorni Džefri Najs, takođe negdašnji član balkanskog tima MI6, bio glavni zastupnik tužbe. Procesnim većem protiv Miloševića rukovodio je engleski sudija Ričard Mej, poznatiji u krugovima Laburističke partije nego u sudstvu Njenog veličanstva. I Mej i Najs nagrađeni su plemićkim titulama, a obojica su dobili zvanje kraljičinog pravnika. Queen’s Counsel te tuži, Queen’s Counsel ti sudi. Rule Britannia!

NE SAMO PASTI NEGO I UMRETI Njima i isključivo njima poverio je Veliki brat glavni posao zbog koga je haški tribunal i osnovan. „Shvatili smo da je glavni razlog formiranja suda u Hagu bio – Slobodan Milošević, predsednik države“, piše advokat Toma Fila, koji je još za vreme manjih suđenja razumeo „da je sve priprema za završnu scenu“, a to je hapšenje Miloševića. Svi drugi procesi bili su samo garnirung na „haškom meniju“, a „glavno jelo“ je bio – on, lično… Drugačijim rečima, isti utisak potvrđuje i prvorazredni pisani izvor Ričarda Holbruka, obelodanjen tek nedavno: „Naš stvarni cilj, zvanično ili nezvanično, mora biti promena na čelu Jugoslavije. Instinkt mi govori da je Milošević gotov, ali se ne može predvideti kako i kad… Naš najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima. Ja pretpostavljam da Milošević neće preživeti ove događaje i da će, ovako ili onako, ne samo pasti nego i umreti kao posledica toga.“ Upravo tako se i dogodilo. Ove reči napisao je Holbruk Beloj kući još u toku rata, 20. aprila 1999, dve godine pre nego što je suđenje Miloševiću u Hagu počelo, a gotovo punih sedam godina pre nego što je srpski predsednik pronađen mrtav u ćeliji tribunala, 11. marta 2006. Sve je, rečju, bio smrtonosni projekat SAD, razlog što je vođen svetski rat protiv jedne male zemlje, koja se usudila ne da se ne suprotstavi – nego samo ne saglasi sa Imperijom. To je Milošević shvatio tek posle Dejtona, gde mu je državni sekretar Kristofer, bez okolišenja i suvišne diplomatije, sručio u lice: „Vi izgleda još uvek niste shvatili. Nema posebnih uslova koje ćemo vam zadati a vi ispuniti, potrebno je da uvek, na svakom mestu i svakim povodom uradite ono što se od vas očekuje.“ Po značaju, smislu i tonu ovaj zahtev se nije razlikovao od onog koji je knezu Lazaru isporučio Amurat I Orhanović 1389. ili onog koji je preneraženom dr Lazi Pačuu 1914. postavio baron Gizl fon Gizlingen. Sve je to bio jedan te isti ultimatum: pretnja uništenjem i istrebljenjem celog srpskog naroda.

ONDA JE ČASNO IME ZASLUŽIO Milošević se pojavio u haškoj sudnici i izjavio da takav sud ne priznaje. Time započinje epska borba za istinu i kosmičku pravdu, koja više nema veze s praktičnom politikom nego stremi vrhunskoj etičkoj vertikali. Ta borba je započela prelomom u duši prve noći zarobljeništva u kraljevskom avionu suočenjem s etikom Vidovdana, koju je jedan od najvećih naših umova, pisac Istorije helenske etike Miloš Đurić opisao ovako: „Kad je čovek potpuno preživeo sve što mu je dano da vidi i čuje, sazna i oseti, kad je do najširih i poslednjih granica mogućnosti razvio svoje snage i sposobnosti svoga životnog totaliteta, odelotvorio svoju vlastitu slobodnu volju, onda je časno ime zaslužio. Onda je sebi osigurao mesto u nebeskom, u duhovno-istorijskom životu svoje nacije a preko nacije i u duhovno-istorijskom smislu čovečanstva.“ Po svemu što je u Hagu učinio, Slobodan Milošević odgovorio je na ovaj zahtev iz Đurićeve Vidovdanske etike, objavljene iste one 1914. godine kada je i započela epopeja naše nacionalne slave i golgote.

SVET PROTIV SILEDŽIJE IZ KOMŠILUKA O porukama haške sudanije, gde je branio i sasvim odbranio istinu o Srbiji kao časnom članu porodice evropskih naroda i nevinoj žrtvi tog istog Zapada, štampaće se tomovi naučne i istorijske građe različitih i ukrštenih izvora, što višestruko prevazilazi prostor koji nam je ovde na raspolaganju. Ali smisao Miloševićeve pobede nad Hagom saopštila su loud and proud dvojica nosilaca Nobelove nagrade za književnost, Harold Pinter i Peter Handke, koji još za trajanja haške sramote, objavljuju na sav glas: „Već više od dve godine Slobodanu Miloševiću sudi Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, ustanova Saveta bezbednosti UN sumnjive legalnosti, sa 66 tačaka optužnice za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Više od 500.000 stranica dokumenata i 5.000 video-kaseta uvedeni su kao dokazni materijal od strane tužilaštva. Bilo je više od 300 dana suđenja. Svedočilo je više od 300 svedoka. Stenogram dosadašnjeg suđenja ima blizu 33.000 stranica. Ipak, uz sve to vreme i napore, tužilaštvo nije uspelo da prikaže bilo kakav značajan ili ubedljiv dokaz bilo kakvog krivičnog dela ili namere predsednika Miloševića (kurziv B. Z.). Naprotiv, pokazalo se da su neki svedoci tužilaštva bili prinuđeni da lažu pod zakletvom, dok su drugi to činili dobrovoljno. Bivšem komandantu NATO-a Vesliju Klarku je dozvoljeno, kršenjem principa javnog suđenja, da svedoči bez prisustva javnosti, dok je Vašingtonu omogućeno da zahteva uklanjanje iz zapisnika bilo kojeg dela njegovog svedočenja ako proceni da bi taj deo mogao štetiti interesima SAD. Proces protiv Slobodana Miloševića, kao što veliki i sve veći broj svetskih pravnika javno tvrdi, ne poštuje ni principe, pa čak ni privid pravosuđa. Prema rečima Remzija Klarka, ranijeg državnog tužioca SAD, ovaj spektakl velike navale bezbrojnog tima tužilaštva sa ogromnim resursima (najmanje jedna milijarda dolara! – B. Z.), usmerene protiv čoveka koji se sam brani, lišenog svake efektivne pomoći, jer su njegove pristalice svuda izložene napadima, a on gubi zdravlje od neprekidnog napora – to je potpuno odsustvo fer-pleja, to je kriminalni progon.“ Tako se od optuženog Milošević preobratio u optužitelja svetskog siledžije broj 1, a haški proces u svetsko, javno sudilište sili i nepravdi, o čijoj zločinačkoj prirodi nobelovci Pinter i Handke, s još desetinom svetskih javnih ličnosti, nemaju nikakvih iluzija: „Siledžija iz komšiluka je odlučio da je ceo svet njegovo dvorište. Implikacije ove vapijuće upotrebe ’politike sile’ idu mnogo dalje od nepravednog suđenja Slobodanu Miloševiću: ’novi svetski poredak’ koji se sada primenjuje je nehuman i nepodnošljiv. Šta se može učiniti da se promeni ovo okrutno i kriminalno stanje stvari?“

VIDOVDAN KAO SVETSKA ČINJENICA I promene su se dogodile. Danas svet izgleda sasvim drugačije od onog, unilateralnog i predatorskog, koji je ugrožavao opstanak cele ljudske vrste u prvoj deceniji XXI veka. Mnogi još nisu svesni da je svojom vidovdanskom žrtvom Milošević promenio svet i projavio novu eru. Probudio je nadu da će jednom neko stati nogom za vrat kapitolskom tirjanstvu. Kao da je sve vreme slušao Njegoša, činio je što biti ne može. Približio se tragičkom junaku kosovske misli. Prvi je to shvatio Vladimir Putin i u Minhenu 2007. istupio „govorom koji je promenio svet“. Od tada se s „velike šahovske table“ neopozivo povlači siledžija iz komšluka i sve sigurnije pojavljuje izvesna etička alternativa. Iako smo još daleko od pravde u svetskim odnosima, iako aždaha još besno mlati svojim repom i svima kezi svoje staračko zubalo, mi smo već na drugačijem putu, na putu Vidovdana, koji je postao globalna činjenica.
Šta se, u stvari, dogodilo? Sveti Nikolaj Žički govorio je: „Kad opšti i narodni interes stavimo ispred ličnog i sebičnog, mi smo se privoleli carstvu nebesnom, carstvu večnih vrednosti. Kad naš celokupni društveni i državni, kulturni i politički život prožme ideja o nadmoćnosti nebeskog prema zemaljskom, mi smo ispunili Knežev amanet.“ Ne vera i religija nego snaga volje i epifanija sveopšte pravde vodili su Slobodana Miloševića u haški podvig, bez obzira na njegova lična ili verska uverenja (nije bez značaja, međutim, da je tek u haškom zatvoru počeo da slavi slavu, koju, srećom, nije zaboravio). Nije li to povratak Kneževom amanetu, onako kako ga je shvatio Milošević još na Gazimestanu 1989? Nije li njegova žrtva ostala da živi onako kako joj je slavoslovio pokojni mitropolit Amfilohije: „Njemu su sudili oni kojima je trebalo da se sudi. Nisu mu presudili, nevin se preselio u Carstvo nebesko. Božji sud na kraju sve rešava. U imenu Božijem je i sud i pravda. Vreme sve glasnije pokazuje i tek će pokazati da se iskreno borio za srpski narod. Njegovo ime će u knjizi večnih biti upisano neizbrisivim slovima.“ Položio je svoj život za pravdu svog naroda, baš onako kako je naučavao ava Justin: „Svaki pravi sin roda našeg davao je ono što je najdragocenije na zemlji, radi onoga što je najdragocenije na nebu – radi pravde. Živeti radi večnih vrednosti nebeskog Carstva i umirati za njih jeste suština naše lazarevske, naše kosovske, naše narodne vere“ (Justin Popović, Vidovdanska beseda, 1939. godine).

HOMERSKA ETIKA U krajnjoj liniji, drže se kosovske, narodne vere u ogledanje sa večitim zlom i Miloševićevi politički supostati, kakav je bio Dobrica Ćosić, čiju sumarnu ocenu vredi na kraju citirati upravo zato što nam, bez trunke milosti i naklonosti, vraća u sećanje celo Miloševićevo nasleđe: „Političar koji je, posle Pašića, poneo najteže političko breme u 20. veku i slomio se pod njim. Državnik bez ijednog saveznika. Najpopularniji i najomraženiji političar Srbije. Jeste ubijen u Haškom sudu. Nisu namerno hteli da ga leče. Herojski, inteligentno, antologijski je branio Srbiju i srpsku istinu i pravdu pred kriminalnim Haškim sudom. Možda se tom odbranom i antiamerikanizmom rehabilitovao pred svojim savremenicima i Istorijom…
„Milošević do Haga – samovoljan i kratkovid državnik, odgovoran za mnoge poraze, a pre svega u sporosti demokratizovanja zemlje i napuštanja titoizma; u Hagu – nacionalni heroj u odbrani istine o srpskom narodu. Zadivljujućim pamćenjem događaja i ljudi branio je istinu, nikog nije optuživao da bi smanjio svoju odgovornost. On je moralno srušio haški sud. Ogromna, protivrečna, tragična figura srpske propasti. Njegovoj slavi petogodišnje odbrane od kriminalne haške optužnice – nije ravna nijedna sudska slava u odbrani pravde i istine u Evropi. Ja sam mu, kao predsedniku Srbije i Jugoslavije bio politički protivnik, a poštovalac njega kao haškog optuženika“ (Dobrica Ćosić, 2015). Kako bilo, tako je u srpskoj istoriji početkom XXI stoleća ponovo zaživeo vidovdanski rodonačelnik, ona ptica Feniks iz vanvremene promisli tvorca Vidovdanske etike, starog, dobrog čika Miše Đurića, koji je i danas naša spona s Homerom i Hegelom: „Filozofija Kosova – to je filozofija feniks-ptice, filozofija Golgote, podignuta od opšte vrednosti do narodne specifične, filozofija visoko kulturna, etika vedra, nesebična, punoletna; isto toliko nacionalna koliko čovečanska, može biti vrlina i u dizanju linije sveživota, vrlina u stilizovanju svetske, ekumenske duše, snaga u ekonomiji duhovanja svega kulturnoga sveta.“

Kraj