Зечевизија – Видовдан као птица Феникс

Како се од оптуженог Слободан Милошевић преобратио у оптужитеља светског силеџије број 1, а хашки процес у светско, јавно судилиште сили и неправди, о чијој злочиначкој природи нобеловци Пинтер и Хандке, с још десетином светских јавних личности, немају никаквих илузија: „Силеџија из комшилука је одлучио да је цео свет његово двориште“

Од оног Видовдана кад је пао шака агентима Албиона до саме своје смрти, Слободан Милошевић није могао да се ишчупа из британског заточеништва нити измакне њиховом надзору. Његову судбину схватили су као свој искључиви плен и нису пропуштали да то свима ставе на знање. Поновило се то у сваком случају до кога им је било нарочито стало (као што је и данас са Радованом Караџићем, кога не пуштају из свог ропства и јуридичке надлежности, директно му угрожавајући безбедност, чак и шансе да преживи). То кад ухвати не пушта. Такву колонијалну политику вежбали су последњих пет столећа и без обзира што им се империја у којој сунце никад не залази истопила или давно отишла на добош. Краљевски авион с Милошевићем није одлетео право у Хаг него се још исте ноћи спустио у НАТО базу у Ајндховену, на легендарни аеродром 322. ескадриле РАФ-а, са кога су деведесетих полетале ратне птице за Сребреницу, а 1999. злогласни авиони-убице за Србију. Ту су двојица агената из београдске филијале МI6 Милошевића предали колегама из Хага. Од тог тренутка био је под искључивом надлежношћу двоје тужилаца Међународног трибунала за ратне злочине у бившој Југославији, од којих је ноторни Џефри Најс, такође негдашњи члан балканског тима МI6, био главни заступник тужбе. Процесним већем против Милошевића руководио је енглески судија Ричард Меј, познатији у круговима Лабуристичке партије него у судству Њеног величанства. И Меј и Најс награђени су племићким титулама, а обојица су добили звање краљичиног правника. Queen’s Counsel те тужи, Queen’s Counsel ти суди. Rule Britannia!

НЕ САМО ПАСТИ НЕГО И УМРЕТИ Њима и искључиво њима поверио је Велики брат главни посао због кога је хашки трибунал и основан. „Схватили смо да је главни разлог формирања суда у Хагу био – Слободан Милошевић, председник државе“, пише адвокат Тома Фила, који је још за време мањих суђења разумео „да је све припрема за завршну сцену“, а то је хапшење Милошевића. Сви други процеси били су само гарнирунг на „хашком менију“, а „главно јело“ је био – он, лично… Другачијим речима, исти утисак потврђује и прворазредни писани извор Ричарда Холбрука, обелодањен тек недавно: „Наш стварни циљ, званично или незванично, мора бити промена на челу Југославије. Инстинкт ми говори да је Милошевић готов, али се не може предвидети како и кад… Наш најважнији циљ треба да буде подстицање промене режима. Ја претпостављам да Милошевић неће преживети ове догађаје и да ће, овако или онако, не само пасти него и умрети као последица тога.“ Управо тако се и догодило. Ове речи написао је Холбрук Белој кући још у току рата, 20. априла 1999, две године пре него што је суђење Милошевићу у Хагу почело, а готово пуних седам година пре него што је српски председник пронађен мртав у ћелији трибунала, 11. марта 2006. Све је, речју, био смртоносни пројекат САД, разлог што је вођен светски рат против једне мале земље, која се усудила не да се не супротстави – него само не сагласи са Империјом. То је Милошевић схватио тек после Дејтона, где му је државни секретар Кристофер, без околишења и сувишне дипломатије, сручио у лице: „Ви изгледа још увек нисте схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати а ви испунити, потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.“ По значају, смислу и тону овај захтев се није разликовао од оног који је кнезу Лазару испоручио Амурат I Орхановић 1389. или оног који је пренераженом др Лази Пачуу 1914. поставио барон Гизл фон Гизлинген. Све је то био један те исти ултиматум: претња уништењем и истребљењем целог српског народа.

ОНДА ЈЕ ЧАСНО ИМЕ ЗАСЛУЖИО Милошевић се појавио у хашкој судници и изјавио да такав суд не признаје. Тиме започиње епска борба за истину и космичку правду, која више нема везе с практичном политиком него стреми врхунској етичкој вертикали. Та борба је започела преломом у души прве ноћи заробљеништва у краљевском авиону суочењем с етиком Видовдана, коју је један од највећих наших умова, писац Историје хеленске етике Милош Ђурић описао овако: „Кад је човек потпуно преживео све што му је дано да види и чује, сазна и осети, кад је до најширих и последњих граница могућности развио своје снаге и способности свога животног тоталитета, оделотворио своју властиту слободну вољу, онда је часно име заслужио. Онда је себи осигурао место у небеском, у духовно-историјском животу своје нације а преко нације и у духовно-историјском смислу човечанства.“ По свему што је у Хагу учинио, Слободан Милошевић одговорио је на овај захтев из Ђурићеве Видовданске етике, објављене исте оне 1914. године када је и започела епопеја наше националне славе и голготе.

СВЕТ ПРОТИВ СИЛЕЏИЈЕ ИЗ КОМШИЛУКА О порукама хашке суданије, где је бранио и сасвим одбранио истину о Србији као часном члану породице европских народа и невиној жртви тог истог Запада, штампаће се томови научне и историјске грађе различитих и укрштених извора, што вишеструко превазилази простор који нам је овде на располагању. Али смисао Милошевићеве победе над Хагом саопштила су loud and proud двојица носилаца Нобелове награде за књижевност, Харолд Пинтер и Петер Хандке, који још за трајања хашке срамоте, објављују на сав глас: „Већ више од две године Слободану Милошевићу суди Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, установа Савета безбедности УН сумњиве легалности, са 66 тачака оптужнице за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Више од 500.000 страница докумената и 5.000 видео-касета уведени су као доказни материјал од стране тужилаштва. Било је више од 300 дана суђења. Сведочило је више од 300 сведока. Стенограм досадашњег суђења има близу 33.000 страница. Ипак, уз све то време и напоре, тужилаштво није успело да прикаже било какав значајан или убедљив доказ било каквог кривичног дела или намере председника Милошевића (курзив Б. З.). Напротив, показало се да су неки сведоци тужилаштва били принуђени да лажу под заклетвом, док су други то чинили добровољно. Бившем команданту НАТО-а Веслију Кларку је дозвољено, кршењем принципа јавног суђења, да сведочи без присуства јавности, док је Вашингтону омогућено да захтева уклањање из записника било којег дела његовог сведочења ако процени да би тај део могао штетити интересима САД. Процес против Слободана Милошевића, као што велики и све већи број светских правника јавно тврди, не поштује ни принципе, па чак ни привид правосуђа. Према речима Ремзија Кларка, ранијег државног тужиоца САД, овај спектакл велике навале безбројног тима тужилаштва са огромним ресурсима (најмање једна милијарда долара! – Б. З.), усмерене против човека који се сам брани, лишеног сваке ефективне помоћи, јер су његове присталице свуда изложене нападима, а он губи здравље од непрекидног напора – то је потпуно одсуство фер-плеја, то је криминални прогон.“ Тако се од оптуженог Милошевић преобратио у оптужитеља светског силеџије број 1, а хашки процес у светско, јавно судилиште сили и неправди, о чијој злочиначкој природи нобеловци Пинтер и Хандке, с још десетином светских јавних личности, немају никаквих илузија: „Силеџија из комшилука је одлучио да је цео свет његово двориште. Импликације ове вапијуће употребе ’политике силе’ иду много даље од неправедног суђења Слободану Милошевићу: ’нови светски поредак’ који се сада примењује је нехуман и неподношљив. Шта се може учинити да се промени ово окрутно и криминално стање ствари?“

ВИДОВДАН КАО СВЕТСКА ЧИЊЕНИЦА И промене су се догодиле. Данас свет изгледа сасвим другачије од оног, унилатералног и предаторског, који је угрожавао опстанак целе људске врсте у првој деценији XXI века. Многи још нису свесни да је својом видовданском жртвом Милошевић променио свет и пројавио нову еру. Пробудио је наду да ће једном неко стати ногом за врат капитолском тирјанству. Као да је све време слушао Његоша, чинио је што бити не може. Приближио се трагичком јунаку косовске мисли. Први је то схватио Владимир Путин и у Минхену 2007. иступио „говором који је променио свет“. Од тада се с „велике шаховске табле“ неопозиво повлачи силеџија из комшлука и све сигурније појављује извесна етичка алтернатива. Иако смо још далеко од правде у светским односима, иако аждаха још бесно млати својим репом и свима кези своје старачко зубало, ми смо већ на другачијем путу, на путу Видовдана, који је постао глобална чињеница.
Шта се, у ствари, догодило? Свети Николај Жички говорио је: „Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се приволели царству небесном, царству вечних вредности. Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет.“ Не вера и религија него снага воље и епифанија свеопште правде водили су Слободана Милошевића у хашки подвиг, без обзира на његова лична или верска уверења (није без значаја, међутим, да је тек у хашком затвору почео да слави славу, коју, срећом, није заборавио). Није ли то повратак Кнежевом аманету, онако како га је схватио Милошевић још на Газиместану 1989? Није ли његова жртва остала да живи онако како јој је славословио покојни митрополит Амфилохије: „Њему су судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божји суд на крају све решава. У имену Божијем је и суд и правда. Време све гласније показује и тек ће показати да се искрено борио за српски народ. Његово име ће у књизи вечних бити уписано неизбрисивим словима.“ Положио је свој живот за правду свог народа, баш онако како је научавао ава Јустин: „Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради правде. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере“ (Јустин Поповић, Видовданска беседа, 1939. године).

ХОМЕРСКА ЕТИКА У крајњој линији, држе се косовске, народне вере у огледање са вечитим злом и Милошевићеви политички супостати, какав је био Добрица Ћосић, чију сумарну оцену вреди на крају цитирати управо зато што нам, без трунке милости и наклоности, враћа у сећање цело Милошевићево наслеђе: „Политичар који је, после Пашића, понео најтеже политичко бреме у 20. веку и сломио се под њим. Државник без иједног савезника. Најпопуларнији и најомраженији политичар Србије. Јесте убијен у Хашком суду. Нису намерно хтели да га лече. Херојски, интелигентно, антологијски је бранио Србију и српску истину и правду пред криминалним Хашким судом. Можда се том одбраном и антиамериканизмом рехабилитовао пред својим савременицима и Историјом…
„Милошевић до Хага – самовољан и кратковид државник, одговоран за многе поразе, а пре свега у спорости демократизовања земље и напуштања титоизма; у Хагу – национални херој у одбрани истине о српском народу. Задивљујућим памћењем догађаја и људи бранио је истину, никог није оптуживао да би смањио своју одговорност. Он је морално срушио хашки суд. Огромна, противречна, трагична фигура српске пропасти. Његовој слави петогодишње одбране од криминалне хашке оптужнице – није равна ниједна судска слава у одбрани правде и истине у Европи. Ја сам му, као председнику Србије и Југославије био политички противник, а поштовалац њега као хашког оптуженика“ (Добрица Ћосић, 2015). Како било, тако је у српској историји почетком XXI столећа поново заживео видовдански родоначелник, она птица Феникс из ванвремене промисли творца Видовданске етике, старог, доброг чика Мише Ђурића, који је и данас наша спона с Хомером и Хегелом: „Филозофија Косова – то је филозофија феникс-птице, филозофија Голготе, подигнута од опште вредности до народне специфичне, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, пунолетна; исто толико национална колико човечанска, може бити врлина и у дизању линије свеживота, врлина у стилизовању светске, екуменске душе, снага у економији духовања свега културнога света.“

Крај


2 коментара

  1. Bravo autoru! Antologijski tekst.

  2. Хвала Богу! Хвала г. Зечевићу што се, на исправан начин, дотакао теме која је тако дуго била својеврстан табу, осим ако би била негативном контексту.
    Да, да… Империја – светски силеџија, творац, налогодавац и платилац хашке правде за Србе, првенствено за Слободана Милошевића чији је неопростив грех био да се УСПРОТИВИО, остао је празних руку, што се осуде тиче. Но све је то планирано: по Србији су сад могли несметано да вршљају и постављају марионете… Срамну улогу одиграли су неки Срби, подједнако заслужни за страдање Милошевића у Хагу колико и непријатељи Србије. И та улога биће упамћена, колико и сјајна држање Милошевића пред злочиначком творевином названом суд. Знао је он да је њему одавно пресуђено, али се исцрпљивао, до саме смрти, БРАЊЕЊЕМ СРБИЈЕ од злочиначког удруживања да се Србија и српски народ учине кривцем, својим бриљантним умом, храброшћу и непогрешивим сећањима. Што год да је, као државник, грешио, за све се откупио у Хагу.
    Страсно су га волели, па понесени руљом, касније, многи, подједнако страсно мрзели. Сведок сам једне претње: “Ко ми дирне Слобу, извадићу му око виљушком!!! После – наратив је исти, али: “Ко се дрзне да брани Слободана…” Страшно!
    Неоспорно је да је био државник великог формата и ПАТРИОТА, какав нико, после њега, није био. Будућност, и неки странци који гледају широм отворених очију (можда и понеки Србин!) обезбедиће му светло место у историји.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *