Вандалско рушење уместо спектакуларног преноса цркве

Поводом рушења цркве у Коњевић Пољу

Чињеница да је само у 21. веку срушено преко 30 православних српских цркава, а да Срби нису уништили ниједан постојећи регуларно изграђен храм, јасно означава агресоре и њихове жртве

У историји српског народа једно од најцрњих и најтужнијих поглавља говори о страдању и разарању његових храмова. Геноцид над њим у Независној Држави Хрватској био је тотални јер је план ове монструозне нацистичке творевине био да на својој територији уништи не само Србе већ да искорени и њихово вековно културно присуство и затре сва њихова културна обележја. На посебном удару су били православне српске сакралне грађевине и храмови који су током Другог светског рата страдали и од стране других окупатора. Са завршетком рата започео је период комунистичког девастирања српских цркава да би њихово систематско рушење и паљење, које је добило размере културоцида, наставили Албанци на Косову и Метохији интензивирајући га крајем 20. века и у првој деценији новог миленијума. Чињеница да је само у 21. веку срушено преко 30 православних српских цркава, а да Срби нису уништили ниједан постојећи регуларно изграђен храм, јасно означава агресоре и њихове жртве.
Ово негативно искуство чини посебно осетљивим српски народ на уништавање његових сакралних објеката, па је утолико више догађај рушења цркве у Коњевић Пољу у општини Братунац 5. јуна изазвао велику пажњу наше јавности. Иако је ово урађено на основу пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру, донете још 1. октобра 2019, крајњи рок њеног извршења био је 1. април ове године. Међутим, због пандемије оно је одложено, да би ненајављено рушење цркве почело рано ујутру прве јунске суботе.

ПРКОС И ЉУБАВ Цркву су саградили Срби 1998. године, после свог великог страдања од стране Муслимана у Подрињу, потврђујући њоме свој опстанак на том страшном и светом месту натопљеном предачком крвљу у време вековног ропства, а на темељима куле у којој су Турци мучили и убијали Србе чије кости сакрализују шири простор на којем је она и подигнута. Посвећена усековању главе Светог Јована, црква није саграђена у инат било коме, нити с намером да се повреди нечији посед и узурпира нечије власништво, већ је само материјализовала и учинила видљивим историјски утемељено свето место српског постојања.
Међутим, без обзира на неоспорне племените намере, она је названа „инат црква“. Уколико је можда и разумљиво што су је овако називали Муслимани/Бошњаци, потпуно је неоправдано што су овај назив прихватили и Срби. Инат је пркошење некоме или нечему због самог супротстављања које има за оног који то чини негативне последице, због чега се и каже да „од ината нема горег заната“. За разлику од ината, пркос је супротстављање у неповољним околностима које има за циљ њихово превладавање и успешно самодоказивање. Зато се истим именом и назива биљка која растући на каменитом и непогодном тлу има изузетно лепе цветове. Битна разлика између пркоса и ината чини их супротностима у психолошком и моралном смислу, што омогућује сагледавање исправности њихове употребе у конкретном случају. Иако се због отуђења од сопственог језика његово непознавање манифестује и тиме што се негативним значењем ината настоји да се искажу позитивне одлике у самопотврђивању, када се на пример успех на спортском терену тумачи мотивом „српског ината“, погрешно је и непримерено новоизграђени храм називати „инат црквом“. Подигнут првенствено као потврда основног хришћанског принципа љубави, он може бити само „пркос црква“.
С обзиром на непрецизност тадашњих земљишних књига, црква се својим капелним делом налази и на малом простору, од три метра, поседа Фате Орловић, која је у почетку била спремна да прихвати понуђену нагодбу и добије одговарајуће материјално обештећење за своје земљиште. Нажалост, под утицајем других који су видели могућност политизације овог случаја, она мења свој став, одбија све предлоге за откуп спорне парцеле и све понуде за обештећење те своје имовине, инсистирајући искључиво на уклањању подигнуте цркве. Наговорена да не прихвати ниједан компромис, постала је уз снажну политичку и медијску подршку и својеврстан симбол муслиманске/бошњачке борбе за правду.
Одлуком да одбије сваку нагодбу у Фати Орловић је поражен онај аспект њеног латентног идентитета оличен презименом и симболисан називом птице са српског грба чији узлет означава победу духовног над материјалним и значај етичког у човековом самопотврђивању. У госпођи Орловић је победила Фата, оличење њеног манифестног идентитета стављеног у функцију прагматизма, политичког интереса и манипулације. Коначни епилог дугогодишњег процеса који је вођен у њено име је извршење судске одлуке да се с њеног поседа уклони новоизграђена православна црква. Рушење цркве су њени сународници пропратили аплаузом, одушевљењем и радошћу, отворено показујући шта мисле о могућности заједничке будућности с припадницима српског народа на чијим су поседима изграђене бројне џамије у Босни и Херцеговини, а које никада нису биле предмет спора и тежње власника да се оне уклоне с њиховог земљишта. Иако је изјављивала после уклањања цркве из њеног дворишта да никада у животу није попила слађу кафу него тог јутра када српске светиње више није било у њеном видокругу, већ наредног дана несрећна Фата је хоспитализована уз осећање горчине своје сласти. У тој горчини осетили су задовољство сласти они који су на друштвеним мрежама лансирали и ширили лажну вест о њеној смрти.
Било како било, нико се није усрећио и није имао корист од рушења сопствених или туђих храмова, јер многи који су то учинили зажалили су потом због својих поступака. Страх од негативних последица таквог чина има значење проклетства које, према народном веровању, уколико не стигне починиоца, онда ће се показати на потомцима. Старозаветна опомена да ће због једења киселог грожђа потомцима трнути зуби, требало би да опомене и забрине сваког, јер учињено лоше дело показаће своје негативно и конкретизовано значење у животу починиоца и његових наследника. Иако је хришћанство индивидуализовало кривицу сводећи је само на починиоца, ослобађајући тиме одговорности његове потомке, показује се да они нису могли да избегну испаштање, окајавање грехова због предачких злодела. Свест о негативним последицама дела које није непосредно починио, снажна је порука појединцу да контролише своје поступке јер тиме управља њиховим позитивним и негативним импликацијама.

УБИЈАЊЕ ХРАМА Као што се некритички прихватило њено негативно одређење у називу „инат црква“, тако се и подлегло великом искушењу њеног рушења и убијања. Уколико је човек хришћански храм, онда и храм има човеколико обележје, па је његово вандалско разарање злочин о којем ћуте институције Републике Српске, а који ће имати своје одговарајуће последице. За багером који је срушио цркву у Коњевић Пољу препознаје се инкарнација легендарног Џоа, који је симболисао у петооктобарским демонстрацијама 2000. године бунтовно рушење претходног режима и успостављање нове демократске пљачкашке власти у Србији, или багеристе који је разарањем здања у Шилеровој уклањао трагове непосредне повезаности тадашњих демократских наредбодаваца овог злодела с криминалцима земунског клана. Извршено у епархији митрополита дабробосанског Хризостома, уз његову прећутну сагласност као подразумевајући благослов, недолично рушење храма је оставило за собом, у виду гомиле шута, масакрирано тело цркве за коју није било милосрђа да остане у животу као обележје његовог сакралног средишта. Овај вандализам је подигао не само физичку већ и велику медијску прашину која је учинила невидљивом потребу да се том телу, макар на крају, одржи заслужено опело.
Пре него се запитамо о поступцима других према нама, требало би да се запитамо шта себи и другима чинимо изневеравајући сопствене етичке принципе. Пристајање да се коришћењем лоше методе на варварски начин изврши пресуда је парадигматичан чин самонеразумевања који отвара и питање одговорности за немили догађај. Будући да је извршилац судског налога изабрао брутално рушење, а сходно том избору и ангажовао фирму која је то учинила, подлежући искушењу деструкције показао је свој однос према могућности да тај исти посао обави на другачији начин. С обзиром на чињеницу да мирнодопско време омогућује слободу избора, утолико је зачуђујуће да се посегло пре за разарањем него за стварањем. Зато у суочавању с оваквим догађајем не треба говорити како се он збио, попут елементарне непогоде и судбинске неминовности, већ да је резултат дуге припреме да се свесно учини с одређеном намером и циљем. Тај важан аспект овог збивања указује на суспензију културе и њених правила како би до изражаја дошла некултура варварског и вандалског рушења сакралног објекта. Када се тако нешто учини, онда се показује немоћ културе пред стихијом која се не може зауставити, јер је пропуштено време њене моћи да спречи да до нежељеног дође.
Као што се према културноисторијским споменицима, световним и сакралним грађевинама, може испољити различит однос и зависно од провокације реаговати заштитнички или деструктивно, тако је и судску одлуку, као налог више силе, попут агресије којом су у турско време или у време под окупацијом Аустроугара и Немаца, а потом и комуниста, неоспорно требало извршити, а то је било могуће учинити или бруталним рушењем или премештањем, преносом храма на безбедније место. Ова два начина оцртавају, у ствари, две животне парадигме, могућности које не постоје само као модели у нашој историји и култури већ првенствено у нама самима.

РУШЕЊЕ И ПРЕНОШЕЊЕ ЦРКАВА Иако се инерцијом свакодневног живота, вођеном прагматичном потребом за непосредним опстанком, привремено потискују и заборављају принципијелне духовне вредности, показује се на примеру наших порушених цркава да се на рационално необјашњиве начине оне поново откривају. На местима која су вековима испод земље чувала тајну некадашњих храмова појединци су у време неке своје животне кризе добијали у сну налоге натприродних бића да ће превазићи актуелне животне невоље уколико на означеној локацији открију затрпане темеље некадашњих цркава. Откривање тих места показује се као потврда феномена необичног нестајања цркава тематизованог у нашем народном предању. Наиме, у бројним народним причама говори се како је земља прогутала цркве, како су се оне пред опасношћу узнеле на небо или успеле да умакну агресору одлетевши на неку безбеднију дестинацију.
Необичност и фантастичност ових садржаја, које је наш велики сликар Милић од Мачве успео да транспонује у аутентичне визије и од летећих балвана сачини свој препознатљив ауторски симбол, постаје разумљивија у контексту реалности и историјског искуства везаног за пресељење цркава. Наиме, пред турским зулумом и наговештеном опасношћу, народ је бежећи са својих огњишта односио са собом и своје цркве брвнаре, а балвани који лете на платнима нашег сликара нису само грађа некадашњих храмова већ и оних будућих. Цркве су летеле, али су за тај њихов подвиг заслужни првенствено људи који су их преносили. У том преносу метафоризована је и суштина људског постојања изражена у ослобађању ограничења материјалног зарад духовног узлета и потврђивања свог генеричког одређења моћи трансцендирања.
Порука тих прича указује на живу српску традицију која постоји као супротност и алтернатива остављању и рушењу храмова. Откривање порушених и заборављених цркава показује духовну супериорност у односу на некултуру вандализма, а предања о узлетелим црквама су приче о тој премоћи духовног над материјалним. И управо та традицији пресељења цркава, опатворена у српском предању у наративу о летећим црквама, обавезивала је световне и црквене власти у Републици Српској да поводом извршења судске одлуке о уклањању храма са Фатиног поседа поступе другачије. Заборављену народну традицију требало је обновити и потврдити управо када се и црква у Коњевић Пољу нашла у опасности. Она је била огледало искушења којем смо подлегли.
Није, дакле, први пут да пропуштамо изузетну прилику да на изузетно деликатну и упитну ситуацију одговоримо у складу с етичким порукама наше традиције која представља алтернативу вандалском рушењу. Потребно је било само сетити се те традиције и организовати с места деликатног разиђивања храма дугу колону људи који би из руке у руку, циглу по циглу, пренели њену грађу до одредишта на којем би се она поново градила. Тим чудом могло се кренути у сусрет новим и већим чудима и открићима која се очекују на пољу нематеријалног света.
Као што је пркосно изграђена, тако је требало и спасти ову цркву. Њен спектакуларни пренос био би свакако и медијски атрактивнији од слика њеног рушења и пада њеног звоника, а евентуални филм снимљен тим поводом, руком правог мајстора, по својој духовној снази могао би се мерити с антологијском секвенцом „Звона“ из „Рубљова“ Тарковског. Иако вандалски порушена, црква у Коњевић Пољу део је шире сакралне реалности у којој смо се само ми смањили ускраћујући себи могућност да чујемо њено оглашавање. Утолико би њено занемело звоно требало јаче да се огласи у нама и својим одјеком опомене нас познатим стихом Џона Дона: „И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *