RUSKO-AMERIČKI ODNOSI SU DEFINITIVNO MRTVI

STVARNOST POSLEDNJE SVETSKE SUPERSILE

Andrej Martjanov, „najistaknutiji vojni analitičar u ruskoj sferi“, koji trenutno živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama, u svojoj novoj knjizi Dezintegracija – Znakovi nadolazećeg američkog kolapsa (2021) „uz obilje minucioznih detalja, tematski analizira imperijalni pad“. Čitaocu je ovde otvoren pogled na složeno međusobno delovanje sila koje pokreću „politički, ekonomski, kulturni i vojni američki haos“. Martjanov je zapravo napisao svojevrsni vodič kroz aktuelni američki kolaps

Kako piše Pepe Eskobar, vodeći nas kroz poglavlja naslovljena kao Potrošnja, Geoekonomija, Energetika ili Gubljenje trke u naoružanju, Martjanov „sastavlja poražavajuću optužnicu, posebno za toksične hodnike (Vašington) Di-Sija i preovlađujuću osrednjost širom Beltveja (Beltvej – obilaznica u Vašingtonu, koja se koristi kao metonim za insajdere i lobiste savezne vlade). Za početak, kakve elite vode ovu zemlju? O kakvoj „toksičnosti“ i „preovlađujućem mediokritetstvu“ govori ovaj autor? Da li Amerika, poslednja supersila, brže ili sporije, svejedno, stvarno klizi u „nezadrživi kolaps“? Mi smo se nekako, možda i nehotice, poslednjih decenija navikli na ideju da njome upravljaju pravi geniji, dalekovidi superumovi kojima ništa ne promiče i čiji se planovi, posebno posle 1989, ispunjavaju do najsitnijih detalja. Konačno, sitna odstupanja, ukoliko do njih baš i dođe, ispravlja sama istorija, na čijem moćnom talasu jašu američki ekscepcionalisti, koji su nepogrešivo pogodili u kom pravcu će se ona razvijati. A iznad svih njih, kao neki dobri duh američke diplomatije, bdije „realista Henri Kisindžer“, koji planiranju (i izvršavanju planova) daje opšti ton i smer. [restrict]

Martjanov, između ostalog, „oštro raskrinkava mit o Henriju Kisindžeru“, tom ostarelom (97) „guruu američke spoljne politike“. On je, za Martjanova, „samo još jedan američki ekscepcionalista“, u inače dugom nizu, „pogrešno označen kao realista“: „deo bande, koja jednostavno nije naučena da misli višedimenzionalno“. To pokazuje čitavo njegovo delovanje, još od Vijetnama. Ko sumnja u to, neka se priseti da „oni još nisu sposobni ni da razumeju obrazloženje i implikacije Putinovog govora u Minhenu 2007. godine, koji je unipolarni trenutak – prefinjeni eufemizam za hegemoniju – proglasio mrtvim i sahranjenim“. Putin, uostalom, danas smatra da je bila reč samo o pokušaju: pokušaju koji nikad zaista nije ostvaren, niti je ikad zaživeo u pravom smislu.
Protiv koga Martjanov podiže svoju „optužnicu“? U prvom redu, protiv američkih političkih elita, koje su se predugo utapale u narcisoidnom samozadovoljstvu. Danas je neporeciva činjenica da je ova „imperijalna sila“ – sila koja „nikad nije imala dostojnog premca u svetu“ – definitivno izgubila trku u naoružanju. Ako je Amerika i „dobila Hladni rat“, ona je izgubila „Hladni mir“. Ta činjenica je odlučujuće značajna, a bez nje nije moguće razumeti savremeni svet, kao što neće biti moguće razumeti ni svet u narednih nekoliko decenija. Za to su, u prvom redu, odgovorne upravo američke političke elite i kratkovidost njihovog planiranja; nešto što se najpre ispoljava u vojnoj sferi. Planiranje je uopšte uzev, pogotovu na nešto duži rok, Ahilova peta „moderne superimperije“. U ovom trenutku, međutim, između SAD i Rusije postoji pravi „tehnološki jaz“: „Kindžal je potpuno promenio igru u geopolitičkom, strateškom, operativnom, taktičkom i psihološkom planu.“ Sistem Kindžal, „raspoređen još 2017. godine, ima domet od 2.000 kilometara i nije vidljiv za postojeće američke protivraketne sisteme“. Sistem 3M22 Cirkon „u potpunosti menja način pomorskog i kopnenog ratovanja“. Razvoj hipersoničnih oružja zapravo je „zauvek promenio pojam ratovanja uopšte“. Što se tiče američkog zaostajanja za Rusijom u sistemima PVO, ono je, jednom rečju, „ogromno, i u kvantitativnom i kvalitativnom smislu“. To Rusiji osigurava bezbednost i sasvim je izmešta van orbite SAD.

Veći deo sveta je neprijatelj

Ništa manje značajna nisu razmatranja Martjanova o geoekonomiji. Kao polje odvojeno od ratovanja i geopolitike, „geoekonomija nije ništa drugo nego zamajavanje“, i to autor ubedljivo dokazuje. Odvojena od geopolitike, ona postaje „dobri stari sukob umotan u tanki pokrov plitkog intelektualizma političkih nauka – od čega su i satkani snovi Hantingtona, Fukujame i Bžežinskog“. Geoekonomija je, u suštini, „eufemizam za američke neprekidne sankcije i pokušaje sabotaže ekonomije bilo koje nacije sposobne za takmičenje sa Sjedinjenim Državama (videti, na primer, tekuću sagu o ’Severnom toku 2’)“. Ona je ujedno i „’jedino sredstvo’ koje SAD koriste u uzaludnom pokušaju da zaustave svoj pad“. Zahvaljujući takvoj „geoekonomiji“, SAD još drže pretežan deo čovečanstva u siromaštvu.
Ovde dolazimo do ključne tačke: SAD, nesporna „superzvezda“ modernih ratova, u stvari su jedina svetska sila koje nije u stanju da dobije rat: Amerika je izgubila sve ratove koje je pokrenula u 21. veku. Ona je izgubila čak i rat sa SR Jugoslavijom (1999, kada je bila u zenitu moći) – ili ga, da učinimo ustupak domaćim poklonicima američke vojne nadmoći, barem nije dobila – o čemu jasno svedoči i Rezolucija 1244, koju je doneo Savet bezbednosti UN i koja je još na snazi. A tada su se SAD, podsetimo se, sukobile s neuporedivo slabije tehnički opremljenom armijom, s Vojskom Jugoslavije.
„Vođenje hibridnog rata“, dodaje Martjanov, „sasvim je druga stvar“; to je deo ustaljenih operacija stvaranja „mnogo bede širom sveta, od efektivnog izgladnjivanja ljudi do njihovog ubijanja“. Ona je deo mnogo puta oprobanog arsenala „širenja demokratije“, koji „nemaju nikakve veze sa geoekonomijom“, ali zato imaju mnogo veze sa „sirovim igrama moći stvorenim za postizanje glavnog ratnog cilja prema Klauzevicu – ’primorati neprijatelja da izvrši našu volju’. A za Ameriku je veći deo sveta neprijatelj“. Jedan od primera takvog rata u uspešnoj završnici mogli smo videti u Beogradu 5. oktobra 2000.

Mešanja protivna međunarodnom pravu

Ako je „geoekonomija“, odnosno ometanje razvoja većeg dela sveta putem hibridnog rata „jedino sredstvo“, da li je igra već unapred odlučena? „Obojene revolucije“ su u poslednjih nekoliko godina zaustavljene u Siriji, Venecueli, Boliviji, Belorusiji… Ostaju sankcije, a proglašavanje sankcija postalo je omiljeno sredstvo američke spoljne politike još pod Trampom, a danas ga, s jednakim „uspehom“, koristi i Blinken. Posle neuspelog pokušaja pregovora s Kinom na Aljasci, a koji je već nazvan „američkim fijaskom“ i „debaklom“, Amerika je, u roku od 72 sata, nagovestila nove sankcije za još četiri države, među kojima su, osim „notornih neprijatelja“ (Rusije i Kine), i dve „savezničke“ (Nemačka i, donekle, Indija). U slučaju Nemačke, one se pravdaju „Severnim tokom 2“, kao da Amerika uopšte ima pravo da se meša u poslovanje drugih zemalja: „SAD nemaju pravo, dužnost ili bilo šta drugo da se mešaju u redovno poslovanje stranih partnera“, podseća Bernard, komentator sajta Mun ov Alabama. „Takvo mešanje je u stvari nezakonito prema međunarodnom pravu. Bajdena, kao i Trampa, treba napadati zato što je čak i pomislio da to ’dozvoli’“.
Martjanov konačno ruši i poslednji preostali američki mit: onaj o „najsjajnijoj ekonomiji“. Ekonomski kolaps Sjedinjenih Dražava sada je izvestan i neminovan. Danas čitav svet prepoznaje da je američka kriza sistemska i ona se više ne može skrivati: „Zemlja ubrzano gubi na težini i uticaju na globalnom nivou.“ Zapravo, ona „preživljava još samo od štampanja gomile novca, što već prouzrokuje ozbiljan problem sa inflacijom“. U poglavlju o energetici, međutim, „Martjanov pokazuje da je avantura s naftom iz škriljaca u Sjedinjenim Državama finansijski neisplativa i da je do američkog porasta izvoza nafte u osnovi došlo zbog smanjenja kvota za isporuke Rusije i Saudijske Arabije unutar OPEK plusa, u pokušaju uravnoteženja svetskog tržišta nafte“. Reč je u stvari o pravoj poslovnoj i političkoj prevari, kojom su obmanuti i investitori i potencijalni kupci. Danas su izgledi takozvane fraking industrije vrlo sumorni. Očigledno je i ona ušla u krizu iz koje, po svemu sudeći, nema izlaza. Zato se više ne govori mnogo o američkom „gasu slobode“.
Eksplozije na berzama i naduvani baloni rasta deonica ne govore ništa o realnoj proizvodnji. U osnovi, ovde imamo posla s „rentijerskom ekonomijom“ (Majkl Hadson), čiji glavni prihodi dolaze iz sektora „finansijskih usluga“, a otuda potiče i uglavnom prenaduvani BDP. Proizvodi se u drugim zemljama (na primer, u Kini). Azija postaje novi, neosporni geoekonomski centar sveta.

Laž koja se pretvara u istinu

Da li je laž, i život u laži, postala glavna i prepoznatljiva osobina američkih političkih, pa i poslovnih elita? Laž, koja se pretvara u „istinu“, odnosno u „postistinu“, koja se propagira kao način života? Martjanov koristi jedan slikovit izraz: oni su „one trick ponies“. Izraz označava nešto što po sebi nema vrednost, ali je korisno za određenu svrhu, za obavljanje neke određene stvari. To je u snažnoj vezi s tekućom dezintegracijom američkog (zapadnog) društva: „Dezintegracija se dodatno kvalifikuje kao oštra kritika eminentno postmodernističkog fenomena“, primećuje Pepe Eskobar, „glumeći beskonačnu kulturnu fragmentaciju koja odbija da prihvati da je istinu moguće spoznati…“ O „istini“ (ili „postistini“) se dogovara; ona postaje predmet dogovora ili ličnog izbora. Bilo kako bilo, za istinom se više ne traga. Ona je zapravo odbačena kao koncept. Sve u svemu, nije li upravo ta „permisivnost“, prema istini i prema laži, odgovorna za trenutni socijalni preobražaj kroz koji prolaze SAD, s „kulturom otkazivanja“, u tandemu s oligarhijom koja „realno nije preterano pametna, uprkos tome što je bogata“?
Martjanov problem ilustruje sledećim primerom. U junu 2015. „popularni američki tabloid“ Nešenel interest pisao je, uz potpis izvesnog Salvatorea Babonesa: „Američka hegemonija je tu da ostane. Američka hegemonija je sada čvrsta ili čvršća nego što je ikad bila i ostaće takva još dugo.“ Ko je ovaj autoritet za geopolitiku? Babones je tada bio vanredni profesor sociologije i socijalne politike na Univerzitetu u Sidneju i saradnik u Institutu za političke studije. Dve godine kasnije Babones predviđa: „Globalizam je živ. Kina neće zadugo preteći Ameriku.“ Gde je Babones sada? Niko ne zna, ali to nije ni važno. On je samo jedan od mnogih koji se bave „istraživanjem“ – istraživanjem koje samo po sebi nema nikakvu vrednost, osim što služi određenoj svrsi, nečemu što, u datom trenutku, ima upotrebnu vrednost (a već u sledećem ne). On je, poput mnogih drugih, samo „one trick pony“.
Drugačije rečeno: američke političke elite podlegle su propagandnim trikovima koje su kreirale za druge, a to se desilo onog trenutka kada su i same počele da u njih veruju. To je fenomen koji je već prozvan „samozaglupljivanjem“: poverovati u sopstvenu propagandu, brkajući je sa stvarnošću. Obeležava ga stanje slično psihozi; odnosno to je duboko poremećen odnos prema realnosti. Oni već dugo žive u sopstvenim „ekološkim nišama“, bez mnogo kontakata sa stvarnim svetom i bez ikakve sposobnosti za empatiju, u prinudnoj ili dobrovoljnoj samoizolaciji.

Amerika više nema diplomatiju

U to samozaglupljivanje bez sumnje spada i „divlja rusofobija“, koja nema veze sa stvarnom, već s Rusijom izmišljenom za potrebe vlastite propagande. Amerikanci se bore s izmišljenom Rusijom, koja postoji samo u njihovoj mašti, a tom izmišljenom zemljom „oduvek vlada krvoločni diktator“, koji je isto što i „ruski car“ (ili čak Hitler, jer je „Putin takođe i Hitler“), okružen podjednako ludim oligarsima i hordom krvožednih mužika-varvara. Martjanov na ovom mestu oglašava „crveni alarm“: „Naravno, Sjedinjene Države su još sposobne da započnu rat s Rusijom, ali ako to učine, to će značiti samo jedno – Sjedinjene Države će prestati da postoje, kao i veći deo ljudske civilizacije. Stravično je to što postoje neki ljudi u SAD kojima je čak i ova cena premala.“
U to horsko ponavljanje „korisnih (post)istina“ pretvorila se i čuvena američka diplomatija, kao i američka geopolitička misao. Amerika više nema diplomate, ona ima samo prenosioce direktiva koje stalno pristižu iz Vašingtona: „Znam, danas je tako frustrirajuće biti američki diplomata, pogotovu ako se susrećeš s Rusima. Ti kučkini sinovi samo bulje u tebe, sa svojim samozadovoljnim licima i već znaju šta ćeš i kako reći… To izaziva pravi bes američkih ekscepcionalista i neokona, jer su pred tim doslovce nemoćni… Ne samo da američke ’diplomate’ nisu prave diplomate – oni samo saopštavaju diktate iz Vašingtona, istinske diplomate Rusije i Kine su ih odavno nadmašile – već na svojoj strani više nemaju ni ono što su mislili da im oduvek pripada, kada su razgovarali sa ’rupama iz Trećeg sveta’: zbunjenom i oslabljenom Rusijom iz 1990-ih, koja je patila od rana koje je sama sebi zadala…“
Što se tiče geopolitike, ona se, naravno, i dalje prikazuje kao „naučna“ i „stručna“. Ipak, „ova osobina (poslušnosti prema jednom centru) definiše modernu američku geopolitičku misao od vrha do dna, i nema načina da se to uskoro promeni – kolotečina američke izuzetnosti i trulež američke akademske misli su toliko uznapredovali da Babones tu nije izuzetak nego pravilo“.
Zato ne treba da postoje ni iluzije o dijalogu Vašingtona i Moskve. Ovde i nije reč o mogućnosti da se Rusi i Amerikanci oko nečeg dogovore već jedino o sposobnosti vođenja dijaloga, raspravljanja i prihvatanja tuđih argumenata, a tu sposobnost Amerika je odavno izgubila. Problem je, dakle, mnogo širi: on se krije „u osećanjima američke elite u krizi“.
Vašington, prema rečima Vladimira Putina, jednostavno nije sposoban za sporazum. Može li biti dogovora bar o tome da se sukob (i s Rusijom i s Kinom, i s većim delom sveta) vodi unutar nekih granica i da sasvim ne izmakne kontroli?

Američki vrh živi u prošlosti

Rusiji, ukratko, nisu potrebne današnje SAD, za šta postoji mnogo razloga. Jedan od njih je taj što je Rusija „ekonomski nezavisna od SAD“, a sve što je eventualno izgubila od trgovine s „kombinovanim Zapadom“ sada obilato nadoknađuje svojim defakto savezničkim odnosima s Kinom i prijateljskim odnosima s Azijom.
U vojnom smislu, „Rusija ima prednost nad Sjedinjenim Državama, o čemu je i Sovjetski Savez mogao samo sanjati“. Takođe, Rusi veoma dobro znaju da je kriza u SAD sistemska i da „možda neće ni imati mnogo posla posmatrajući kako olupina voza kombinovanog Zapada silazi sa globalne pozornice kao odlučujuća sila“. Rusija ima sve vreme koje joj je potrebno, pogotovu ako Rusi znaju – a to sigurno znaju – da nijedan eventualni dogovor neće vredeti čak ni papira na kome je napisan.
Samit Bajdena i Putina je, pre svega, neophodan Americi. Kako zaključuje Martjanov, pre svega zato da bi „SAD pokazale sopstveni značaj njihovim evropskim vazalima i možda, ali samo možda, unele stepen napetosti u rusko-kineske odnose“. Ta je iluzija preko potrebna Americi, u stvari svima onima koji i dalje žive u 1980-im, pri čemu treba imati u vidu da su „američki politički vrh i mediji naprosto prepuni patoloških lažova“, a da je laž postala prirodan i neophodan sastojak američke spoljne politike. „Putinov značaj i položaj danas su takvi da je njemu jedino dorasla državnička figura ’njegovog druga Sija’ (Đinpinga)… Da i ne pominjemo činjenicu da Putin predstavlja silu u usponu, dok je Bajden epitom i oličenje američkog odstupanja od uglavnom samoproglašenog položaja hegemona“.
Američki politički vrh danas živi u prošlosti (i tek će se u nju još dublje zakopati), a to možemo reći i za sve one koji, uprkos očiglednoj realnosti, i dalje veruju da su „SAD jedina i neupitna svetska supersila“. To već predstavlja neku vrstu tvrdoglavog odbijanja da se prihvati stvarnost, iluzije koja Americi onemogućava realizam u spoljnoj politici. „Iz nekog razloga, mnogi ljudi u SAD koji nude ovu bizarnu triangulaciju s upotrebom Rusije kao američkog saveznika u njihovoj borbi protiv Kine još žive u vremenu s kraja 1980-ih ili u 1990-im, misleći da je Rusija još zaljubljena u SAD kao u standard života i kulture. Ali to više jednostavno nema osnova u stvarnosti. Rusi, za razliku od perioda neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza, više nisu zainteresovani za SAD.“

Toplo svetlo patriotizma

Rusi danas (uglavnom) žive sopstveni život, baveći se svojim svakodnevnim problemima, a ti su većinom životni problemi, tvrdi Martjanov, vezani za „hleb i maslac“. SAD nisu ni među prvih deset trgovinskih partnera. To se, međutim, ne može reći za Kinu. Tako se posmatra i pitanje gasovoda „Severni tok 2“, koji za Rusiju ima prevashodno geopolitički, ne i ekonomski značaj: „’Severni tok 2’ je spas za Nemačku. Uskratite Nemačkoj ovu životno važnu liniju i – opet dobro.“
Možda za sve, zaključuje Martjanov, treba zahvaliti Ukrajini, koju su Amerikanci (samo privremeno) pretvorili u „ruskog neprijatelja“, u „anti-Rusiju“, prema rečima Putina: „Mislim da su na neki bizaran način Sjedinjene Države učinile veliku uslugu Rusiji i ruskom narodu kada su, 2014. godine, vođeni nesposobnošću, kratkovidošću i žeđi za trenutnim zadovoljenjem, pokrenuli haos u Ukrajini“. Oni su u Rusima probudili nešto što je uvek bilo prisutno, ali teško vidljivo strancima; ono što je Tolstoj nazvao „toplim svetlom patriotizma“: „Ukrajinski krvavi puč konačno je otvorio oči Rusima za sopstvenu sudbinu i oslobodio ih svih zabluda o bivšim ’bratskim narodima’“.
Američko-ruski odnosi praktično su uništeni pre dvadeset pet godina, „zaklani kao žrtveno jagnje nad oltarom američkih samoobmana“. Igra se konačno primiče kraju i u njoj više nema nepoznatih: „Danas su Sjedinjene Države dostigle svoje apsolutne granice moći, i ispituju ih jedino kako bi otkrili da su te granice zapravo masivan betonski zid koji se ne može razbiti, bez obzira koliko to pokušavali.“ Ukoliko skoče i udare glavom, neće razbiti zid. „To je sada stvarnost i čini se da pojedinci u Di-Siju najzad počinju da je prepoznaju.“

[/restrict]