РУСКО-АМЕРИЧКИ ОДНОСИ СУ ДЕФИНИТИВНО МРТВИ

СТВАРНОСТ ПОСЛЕДЊЕ СВЕТСКЕ СУПЕРСИЛЕ

Андреј Мартјанов, „најистакнутији војни аналитичар у руској сфери“, који тренутно живи и ради у Сједињеним Америчким Државама, у својој новој књизи Дезинтеграција – Знакови надолазећег америчког колапса (2021) „уз обиље минуциозних детаља, тематски анализира империјални пад“. Читаоцу је овде отворен поглед на сложено међусобно деловање сила које покрећу „политички, економски, културни и војни амерички хаос“. Мартјанов је заправо написао својеврсни водич кроз актуелни амерички колапс

Како пише Пепе Ескобар, водећи нас кроз поглавља насловљена као Потрошња, Геоекономија, Енергетика или Губљење трке у наоружању, Мартјанов „саставља поражавајућу оптужницу, посебно за токсичне ходнике (Вашингтон) Ди-Сија и преовлађујућу осредњост широм Белтвеја (Белтвеј – обилазница у Вашингтону, која се користи као метоним за инсајдере и лобисте савезне владе). За почетак, какве елите воде ову земљу? О каквој „токсичности“ и „преовлађујућем медиокритетству“ говори овај аутор? Да ли Америка, последња суперсила, брже или спорије, свеједно, стварно клизи у „незадрживи колапс“? Ми смо се некако, можда и нехотице, последњих деценија навикли на идеју да њоме управљају прави генији, далековиди суперумови којима ништа не промиче и чији се планови, посебно после 1989, испуњавају до најситнијих детаља. Коначно, ситна одступања, уколико до њих баш и дође, исправља сама историја, на чијем моћном таласу јашу амерички ексцепционалисти, који су непогрешиво погодили у ком правцу ће се она развијати. А изнад свих њих, као неки добри дух америчке дипломатије, бдије „реалиста Хенри Кисинџер“, који планирању (и извршавању планова) даје општи тон и смер.

[restrict]

Мартјанов, између осталог, „оштро раскринкава мит о Хенрију Кисинџеру“, том остарелом (97) „гуруу америчке спољне политике“. Он је, за Мартјанова, „само још један амерички ексцепционалиста“, у иначе дугом низу, „погрешно означен као реалиста“: „део банде, која једноставно није научена да мисли вишедимензионално“. То показује читаво његово деловање, још од Вијетнама. Ко сумња у то, нека се присети да „они још нису способни ни да разумеју образложење и импликације Путиновог говора у Минхену 2007. године, који је униполарни тренутак – префињени еуфемизам за хегемонију – прогласио мртвим и сахрањеним“. Путин, уосталом, данас сматра да је била реч само о покушају: покушају који никад заиста није остварен, нити је икад заживео у правом смислу.
Против кога Мартјанов подиже своју „оптужницу“? У првом реду, против америчких политичких елита, које су се предуго утапале у нарцисоидном самозадовољству. Данас је непорецива чињеница да је ова „империјална сила“ – сила која „никад није имала достојног премца у свету“ – дефинитивно изгубила трку у наоружању. Ако је Америка и „добила Хладни рат“, она је изгубила „Хладни мир“. Та чињеница је одлучујуће значајна, а без ње није могуће разумети савремени свет, као што неће бити могуће разумети ни свет у наредних неколико деценија. За то су, у првом реду, одговорне управо америчке политичке елите и кратковидост њиховог планирања; нешто што се најпре испољава у војној сфери. Планирање је уопште узев, поготову на нешто дужи рок, Ахилова пета „модерне суперимперије“. У овом тренутку, међутим, између САД и Русије постоји прави „технолошки јаз“: „Кинџал је потпуно променио игру у геополитичком, стратешком, оперативном, тактичком и психолошком плану.“ Систем Кинџал, „распоређен још 2017. године, има домет од 2.000 километара и није видљив за постојеће америчке противракетне системе“. Систем 3М22 Циркон „у потпуности мења начин поморског и копненог ратовања“. Развој хиперсоничних оружја заправо је „заувек променио појам ратовања уопште“. Што се тиче америчког заостајања за Русијом у системима ПВО, оно је, једном речју, „огромно, и у квантитативном и квалитативном смислу“. То Русији осигурава безбедност и сасвим је измешта ван орбите САД.

Већи део света је непријатељ

Ништа мање значајна нису разматрања Мартјанова о геоекономији. Као поље одвојено од ратовања и геополитике, „геоекономија није ништа друго него замајавање“, и то аутор убедљиво доказује. Одвојена од геополитике, она постаје „добри стари сукоб умотан у танки покров плитког интелектуализма политичких наука – од чега су и саткани снови Хантингтона, Фукујаме и Бжежинског“. Геоекономија је, у суштини, „еуфемизам за америчке непрекидне санкције и покушаје саботаже економије било које нације способне за такмичење са Сједињеним Државама (видети, на пример, текућу сагу о ’Северном току 2’)“. Она је уједно и „’једино средство’ које САД користе у узалудном покушају да зауставе свој пад“. Захваљујући таквој „геоекономији“, САД још држе претежан део човечанства у сиромаштву.
Овде долазимо до кључне тачке: САД, неспорна „суперзвезда“ модерних ратова, у ствари су једина светска сила које није у стању да добије рат: Америка је изгубила све ратове које је покренула у 21. веку. Она је изгубила чак и рат са СР Југославијом (1999, када је била у зениту моћи) – или га, да учинимо уступак домаћим поклоницима америчке војне надмоћи, барем није добила – о чему јасно сведочи и Резолуција 1244, коју је донео Савет безбедности УН и која је још на снази. А тада су се САД, подсетимо се, сукобиле с неупоредиво слабије технички опремљеном армијом, с Војском Југославије.
„Вођење хибридног рата“, додаје Мартјанов, „сасвим је друга ствар“; то је део устаљених операција стварања „много беде широм света, од ефективног изгладњивања људи до њиховог убијања“. Она је део много пута опробаног арсенала „ширења демократије“, који „немају никакве везе са геоекономијом“, али зато имају много везе са „сировим играма моћи створеним за постизање главног ратног циља према Клаузевицу – ’приморати непријатеља да изврши нашу вољу’. А за Америку је већи део света непријатељ“. Један од примера таквог рата у успешној завршници могли смо видети у Београду 5. октобра 2000.

Мешања противна међународном праву

Ако је „геоекономија“, односно ометање развоја већег дела света путем хибридног рата „једино средство“, да ли је игра већ унапред одлучена? „Обојене револуције“ су у последњих неколико година заустављене у Сирији, Венецуели, Боливији, Белорусији… Остају санкције, а проглашавање санкција постало је омиљено средство америчке спољне политике још под Трампом, а данас га, с једнаким „успехом“, користи и Блинкен. После неуспелог покушаја преговора с Кином на Аљасци, а који је већ назван „америчким фијаском“ и „дебаклом“, Америка је, у року од 72 сата, наговестила нове санкције за још четири државе, међу којима су, осим „ноторних непријатеља“ (Русије и Кине), и две „савезничке“ (Немачка и, донекле, Индија). У случају Немачке, оне се правдају „Северним током 2“, као да Америка уопште има право да се меша у пословање других земаља: „САД немају право, дужност или било шта друго да се мешају у редовно пословање страних партнера“, подсећа Бернард, коментатор сајта Мун ов Алабама. „Такво мешање је у ствари незаконито према међународном праву. Бајдена, као и Трампа, треба нападати зато што је чак и помислио да то ’дозволи’“.
Мартјанов коначно руши и последњи преостали амерички мит: онај о „најсјајнијој економији“. Економски колапс Сједињених Дражава сада је известан и неминован. Данас читав свет препознаје да је америчка криза системска и она се више не може скривати: „Земља убрзано губи на тежини и утицају на глобалном нивоу.“ Заправо, она „преживљава још само од штампања гомиле новца, што већ проузрокује озбиљан проблем са инфлацијом“. У поглављу о енергетици, међутим, „Мартјанов показује да је авантура с нафтом из шкриљаца у Сједињеним Државама финансијски неисплатива и да је до америчког пораста извоза нафте у основи дошло због смањења квота за испоруке Русије и Саудијске Арабије унутар ОПЕК плуса, у покушају уравнотежења светског тржишта нафте“. Реч је у ствари о правој пословној и политичкој превари, којом су обманути и инвеститори и потенцијални купци. Данас су изгледи такозване фракинг индустрије врло суморни. Очигледно је и она ушла у кризу из које, по свему судећи, нема излаза. Зато се више не говори много о америчком „гасу слободе“.
Експлозије на берзама и надувани балони раста деоница не говоре ништа о реалној производњи. У основи, овде имамо посла с „рентијерском економијом“ (Мајкл Хадсон), чији главни приходи долазе из сектора „финансијских услуга“, а отуда потиче и углавном пренадувани БДП. Производи се у другим земљама (на пример, у Кини). Азија постаје нови, неоспорни геоекономски центар света.

Лаж која се претвара у истину

Да ли је лаж, и живот у лажи, постала главна и препознатљива особина америчких политичких, па и пословних елита? Лаж, која се претвара у „истину“, односно у „постистину“, која се пропагира као начин живота? Мартјанов користи један сликовит израз: они су „one trick ponies“. Израз означава нешто што по себи нема вредност, али је корисно за одређену сврху, за обављање неке одређене ствари. То је у снажној вези с текућом дезинтеграцијом америчког (западног) друштва: „Дезинтеграција се додатно квалификује као оштра критика еминентно постмодернистичког феномена“, примећује Пепе Ескобар, „глумећи бесконачну културну фрагментацију која одбија да прихвати да је истину могуће спознати…“ О „истини“ (или „постистини“) се договара; она постаје предмет договора или личног избора. Било како било, за истином се више не трага. Она је заправо одбачена као концепт. Све у свему, није ли управо та „пермисивност“, према истини и према лажи, одговорна за тренутни социјални преображај кроз који пролазе САД, с „културом отказивања“, у тандему с олигархијом која „реално није претерано паметна, упркос томе што је богата“?
Мартјанов проблем илуструје следећим примером. У јуну 2015. „популарни амерички таблоид“ Нешенел интерест писао је, уз потпис извесног Салватореа Бабонеса: „Америчка хегемонија је ту да остане. Америчка хегемонија је сада чврста или чвршћа него што је икад била и остаће таква још дуго.“ Ко је овај ауторитет за геополитику? Бабонес је тада био ванредни професор социологије и социјалне политике на Универзитету у Сиднеју и сарадник у Институту за политичке студије. Две године касније Бабонес предвиђа: „Глобализам је жив. Кина неће задуго претећи Америку.“ Где је Бабонес сада? Нико не зна, али то није ни важно. Он је само један од многих који се баве „истраживањем“ – истраживањем које само по себи нема никакву вредност, осим што служи одређеној сврси, нечему што, у датом тренутку, има употребну вредност (а већ у следећем не). Он је, попут многих других, само „one trick pony“.
Другачије речено: америчке политичке елите подлегле су пропагандним триковима које су креирале за друге, а то се десило оног тренутка када су и саме почеле да у њих верују. То је феномен који је већ прозван „самозаглупљивањем“: поверовати у сопствену пропаганду, бркајући је са стварношћу. Обележава га стање слично психози; односно то је дубоко поремећен однос према реалности. Они већ дуго живе у сопственим „еколошким нишама“, без много контаката са стварним светом и без икакве способности за емпатију, у принудној или добровољној самоизолацији.

Америка више нема дипломатију

У то самозаглупљивање без сумње спада и „дивља русофобија“, која нема везе са стварном, већ с Русијом измишљеном за потребе властите пропаганде. Американци се боре с измишљеном Русијом, која постоји само у њиховој машти, а том измишљеном земљом „одувек влада крволочни диктатор“, који је исто што и „руски цар“ (или чак Хитлер, јер је „Путин такође и Хитлер“), окружен подједнако лудим олигарсима и хордом крвожедних мужика-варвара. Мартјанов на овом месту оглашава „црвени аларм“: „Наравно, Сједињене Државе су још способне да започну рат с Русијом, али ако то учине, то ће значити само једно – Сједињене Државе ће престати да постоје, као и већи део људске цивилизације. Стравично је то што постоје неки људи у САД којима је чак и ова цена премала.“
У то хорско понављање „корисних (пост)истина“ претворила се и чувена америчка дипломатија, као и америчка геополитичка мисао. Америка више нема дипломате, она има само преносиоце директива које стално пристижу из Вашингтона: „Знам, данас је тако фрустрирајуће бити амерички дипломата, поготову ако се сусрећеш с Русима. Ти кучкини синови само буље у тебе, са својим самозадовољним лицима и већ знају шта ћеш и како рећи… То изазива прави бес америчких ексцепционалиста и неокона, јер су пред тим дословце немоћни… Не само да америчке ’дипломате’ нису праве дипломате – они само саопштавају диктате из Вашингтона, истинске дипломате Русије и Кине су их одавно надмашиле – већ на својој страни више немају ни оно што су мислили да им одувек припада, када су разговарали са ’рупама из Трећег света’: збуњеном и ослабљеном Русијом из 1990-их, која је патила од рана које је сама себи задала…“
Што се тиче геополитике, она се, наравно, и даље приказује као „научна“ и „стручна“. Ипак, „ова особина (послушности према једном центру) дефинише модерну америчку геополитичку мисао од врха до дна, и нема начина да се то ускоро промени – колотечина америчке изузетности и трулеж америчке академске мисли су толико узнапредовали да Бабонес ту није изузетак него правило“.
Зато не треба да постоје ни илузије о дијалогу Вашингтона и Москве. Овде и није реч о могућности да се Руси и Американци око нечег договоре већ једино о способности вођења дијалога, расправљања и прихватања туђих аргумената, а ту способност Америка је одавно изгубила. Проблем је, дакле, много шири: он се крије „у осећањима америчке елите у кризи“.
Вашингтон, према речима Владимира Путина, једноставно није способан за споразум. Може ли бити договора бар о томе да се сукоб (и с Русијом и с Кином, и с већим делом света) води унутар неких граница и да сасвим не измакне контроли?

Амерички врх живи у прошлости

Русији, укратко, нису потребне данашње САД, за шта постоји много разлога. Један од њих је тај што је Русија „економски независна од САД“, а све што је евентуално изгубила од трговине с „комбинованим Западом“ сада обилато надокнађује својим дефакто савезничким односима с Кином и пријатељским односима с Азијом.
У војном смислу, „Русија има предност над Сједињеним Државама, о чему је и Совјетски Савез могао само сањати“. Такође, Руси веома добро знају да је криза у САД системска и да „можда неће ни имати много посла посматрајући како олупина воза комбинованог Запада силази са глобалне позорнице као одлучујућа сила“. Русија има све време које јој је потребно, поготову ако Руси знају – а то сигурно знају – да ниједан евентуални договор неће вредети чак ни папира нa коме је написан.
Самит Бајдена и Путина је, пре свега, неопходан Америци. Како закључује Мартјанов, пре свега зато да би „САД показале сопствени значај њиховим европским вазалима и можда, али само можда, унеле степен напетости у руско-кинеске односе“. Та је илузија преко потребна Америци, у ствари свима онима који и даље живе у 1980-им, при чему треба имати у виду да су „амерички политички врх и медији напросто препуни патолошких лажова“, а да је лаж постала природан и неопходан састојак америчке спољне политике. „Путинов значај и положај данас су такви да је њему једино дорасла државничка фигура ’његовог друга Сија’ (Ђинпинга)… Да и не помињемо чињеницу да Путин представља силу у успону, док је Бајден епитом и оличење америчког одступања од углавном самопроглашеног положаја хегемона“.
Амерички политички врх данас живи у прошлости (и тек ће се у њу још дубље закопати), а то можемо рећи и за све оне који, упркос очигледној реалности, и даље верују да су „САД једина и неупитна светска суперсила“. То већ представља неку врсту тврдоглавог одбијања да се прихвати стварност, илузије која Америци онемогућава реализам у спољној политици. „Из неког разлога, многи људи у САД који нуде ову бизарну триангулацију с употребом Русије као америчког савезника у њиховој борби против Кине још живе у времену с краја 1980-их или у 1990-им, мислећи да је Русија још заљубљена у САД као у стандард живота и културе. Али то више једноставно нема основа у стварности. Руси, за разлику од периода непосредно након распада Совјетског Савеза, више нису заинтересовани за САД.“

Топло светло патриотизма

Руси данас (углавном) живе сопствени живот, бавећи се својим свакодневним проблемима, а ти су већином животни проблеми, тврди Мартјанов, везани за „хлеб и маслац“. САД нису ни међу првих десет трговинских партнера. То се, међутим, не може рећи за Кину. Тако се посматра и питање гасовода „Северни ток 2“, који за Русију има превасходно геополитички, не и економски значај: „’Северни ток 2’ је спас за Немачку. Ускратите Немачкој ову животно важну линију и – опет добро.“
Можда за све, закључује Мартјанов, треба захвалити Украјини, коју су Американци (само привремено) претворили у „руског непријатеља“, у „анти-Русију“, према речима Путина: „Мислим да су на неки бизаран начин Сједињене Државе учиниле велику услугу Русији и руском народу када су, 2014. године, вођени неспособношћу, кратковидошћу и жеђи за тренутним задовољењем, покренули хаос у Украјини“. Они су у Русима пробудили нешто што је увек било присутно, али тешко видљиво странцима; оно што је Толстој назвао „топлим светлом патриотизма“: „Украјински крвави пуч коначно је отворио очи Русима за сопствену судбину и ослободио их свих заблуда о бившим ’братским народима’“.
Америчко-руски односи практично су уништени пре двадесет пет година, „заклани као жртвено јагње над олтаром америчких самообмана“. Игра се коначно примиче крају и у њој више нема непознатих: „Данас су Сједињене Државе достигле своје апсолутне границе моћи, и испитују их једино како би открили да су те границе заправо масиван бетонски зид који се не може разбити, без обзира колико то покушавали.“ Уколико скоче и ударе главом, неће разбити зид. „То је сада стварност и чини се да појединци у Ди-Сију најзад почињу да је препознају.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *