Ima li ovde kompromisa?

Izlaganje predsednika Vučića o Kosovu i Metohiji

Svestan da se dijalog s Prištinom nalazi u ćorsokaku i da kompromisa za koji se zalaže nema, te da je Srbija u situaciji kada treba da bira između „poniženja“ i zamrznutog konflikta, Vučić je okupio i parlamentarne i vanparlamentarne stranke i izložio im situaciju. Od Boška Obradovića je dobio uslovnu podršku, od Šaipa Kamberija bezuslovnu osudu

Verovatno najvažnije od svega što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izrekao pred poslanicima Skupštine Srbije u utorak, 22. juna, jeste to da ni u našoj, a ni u međunarodnoj javnosti ne postoji nikakva ideja o tome kako bi kompromis Beograda i Prištine, proistekao iz dijaloga pod pokroviteljstvom Evropske unije, mogao i trebalo da izgleda. „Kompromisno rešenje je jedino moguće, ali ne vidim kako bi to kompromisno rešenje izgledalo. Ipak, moramo zajedno da dođemo do kompromisnog rešenja“, naveo je Vučić i dodatno obrazložio: „Kada čujem političare kada kažu – ponudićemo Albancima široku autonomiju. Pa nijedan Albanac to neće da čuje, nemojte sebe da zavaravamo i lažemo, jer ne postoji nijedan Albanac koji to hoće da prihvati. Čujem onda kako mi to možemo da im damo… Mali smo mi da možemo nešto da određujemo Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama, ali smo dovoljno veliki da možemo da sebe štitimo od poniženja.“
U dugoj potrazi za kompromisom, ili „inovativnim rešenjem“, kako je to nazvao tokom posete Parizu i razgovora s predsednikom Francuske Emanuelom Makronom početkom februara ove godine, Vučić se, po svemu sudeći, serijski nalazio u situaciji da udara glavom u zid i toga je postao svestan. Ili je samo konačno odlučio da to otvoreno iznese u javnost. Krivica teško da može biti njegova. Verujemo čak da on u svemu tome i nema trunku krivice, osim što je, možda, bio previše dobronameran, ali drugu opciju (do sada) nije ni imao, ako ćemo pošteno. Iluzorno je bilo, na primer, nadati se nekom „inovativnom rešenju“ postignutom u saradnji s francuskim predsednikom, koji predstavlja najdublji mulj globalne duboke države i koji je izdanak istih onih sila što stoje i iza bombardovanja naše zemlje i iza secesije i „nezavisnosti“ Kosova i Metohije. To sada i Vučić priznaje kada kaže da mi ne možemo nešto da „određujemo Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama“. Jer, zaista, ne može se ništa očekivati ni od Francuske, a još manje od Nemačke, koja ne samo da čvrsto stoji iza najekstremnijih ambicija kosovskih Albanaca nego ih i aktivno podržava, što je bilo očito u vreme dok su na snazi bile one sumanute takse od 100 odsto na „srpsku robu“. Dok su Sjedinjene Države predvođene Donaldom Trampom, u naporu da se ta prepreka dijalogu prevaziđe, srušile čak dve „kosovske vlade“, Nemačka je nad tim potezima izražavala najdublje zgražavanje i upotrebila svoj uticaj kako Brisel nikada jednostrani potez Prištine ne bi otvoreno, jasno i glasno osudio.

Pokret za odbranu KiM zatražio donošenje ustavnog zakona „o suštinskoj autonomiji KiM“ Trinaest godina posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije Srbija nema osmišljenu strategiju rešavanja statusa svoje južne pokrajine, jer političke vlasti Srbije od 2008. godine do danas nisu ni pristupile ovom poslu, navodi se na početku Koncepta posebnog (ustavnog) zakona o suštinskoj autonomiji KiM, koji je Pokret za odbranu Kosova i Metohije objavio u okviru svog Projekta reintegracije KiM u ustavnopravni poredak Srbije. U dokumentu koji se sastoji iz tri dela – Polazne pretpostavke, Ustavni koncept suštinske autonomije za Kosovo i Metohiju i Međunarodni okvir rešenja – daje se pregled trenutnog odnosa Beograda prema statusu svoje južne pokrajine od 2008, a posebno od 2013. godine; odnos kosovskih vlasti prema samom Kosovu, opis trenutnog stanja, odnosno aktuelni „dinamički presek“ kako to ovaj pokret vidi; šta predstavlja ustavni koncept suštinske autonomije za KiM, te međunarodni okvir rešenja prema analizi Pokreta. Razlog za nedostatak srpske strategije, za ovaj pokret koji okuplja više desetina političkih mislilaca, leži u prećutnom skretanju s puta ustavnog rešenja, ali i u oportunističkom prihvatanju naloga zapadnih sila o postepenom povlačenju prava i obaveza Srbije sa KiM, prenosi „Kossev“. Ovaj pravac delovanja srpske vlasti naročito je bio ubrzan potpisivanjem Briselskog sporazuma 2013. godine. Na osnovu toka dešavanju u Briselskom procesu u proteklih osam godina mogao se steći utisak da je taj proces „nezaustavljiv i nepovratan“, a da je „nerealno svako nastojanje da se on zakoči i preusmeri na neku drugu stranu“, navodi se u prvom delu dokumenta. „Lako se mogu uočiti slabe tačke ovog projekta svoje južne pokrajine“, tvrde, te bi se uz drugačiju srpsku politiku „razgolitila“ i neodrživost Kosova. Upravo je to tema ovog dokumenta. Pobrojano je ono što se vide kao slabe tačke. Neke od njih su da je Kosovo postalo „sinonim za propalu državu“, „i dalje najnerazvijeniji region u Evropi“, da je to dovelo do velike depopulacije i Albanaca, te da je dominacija zapadnog faktora na svetskom planu u vreme nasilnog proglašenja nezavisnosti (2008) evoluirala u pravcu konkurentskih odnosa sa drugim globalnim akterima. „U protekle dve decenije, računajući i vreme od jednostranog proglašenja nezavisnosti, ‘Kosovo’ je postalo sinonim propale države, dakle, političke tvorevine koju, pored ostalog, odlikuje sistematsko nasilje nad pripadnicima srpskog naroda, ali i nad pripadnicima drugih etnosa i manjinskih grupa izvan albanskog korpusa“, navodi Pokret. Jedna je od slabih tački je i to da zapadna sintagma o Kosovu kao pitanju „sui generis“ ne važi jer se u međuvremenu desilo više slučajeva otcepljenja. „Realno dinamički gledano, Srbija danas pa nadalje ima dobru priliku da, kada je reč o Kosovu i Metohiji, stekne pouzdane svetski relevantne saveznike. Iako sve izglednija, ova prilika do sada nije strateški korišćena.“ Slaba tačka je i to što i pored i posle ovako dugog proteka vremena, te „prividno slabih izgleda da Srbija sačuva KiM“, sva istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da ubedljiva većina nije saglasna s priznanjem Kosova i Metohije. „Ovo stanje svesti održava se i pored dominirajuće kampanje zvanične politike i instruisanog prozapadnog nevladinog sektora u pravcu izazivanja malodušnosti i podsticanja gubitničkog mentaliteta kod građana. Sve to izražava se u defetističkom stavu da Srbija, navodno, na Kosovu nema ništa i da je ’Kosovo’ za Srbiju izgubljeno.“ U drugom i trećem delu dat je okvir za ustavni koncept suštinske autonomije za KiM i međunarodni okvir rešenja: „Uobličiti ustavni pojam suštinske autonomije za KiM i dati mu normativni sadržaj“. „S obzirom na date okolnosti, Srbija ne bi smela da prihvati bilo kakvu ponudu koja nije u skladu sa ključnim odredbama Rezolucije 1244. Takođe, Srbija bi morala ovo pitanje, i pregovarački i sadržinski, da prenese/vrati sa krajnje nepovoljnog terena zapadnih sila – SAD i EU na forume Svetske organizacije, pre svega na njen Savet bezbednosti“, navodi Pokret. Prema dokumentu, postoji mogućnost zamene ove rezolucije u slučaju da se u SB UN usvoji opšti sporazum o statusu Kosova i Metohije na osnovu predstavljenog sadržaja, odnosno koncepta autonomije, i to bi bilo učinjeno „u formi nove rezolucije“. Deo dokumenta čini i pet Aneksa među kojima i o autonomnom položaju Srpske pravoslavne crkve, o ustavno-pravnom statusu KiM, imovinsko-pravnim pitanjima, o nadzornoj ulozi UN i opštoj bezbednosti.

PRIŠTINSKA KURAŽ Ispravno je predsednik Srbije primetio da ni „veliki“, a ni kosovski Albanci nisu razumeli neophodnost postizanja nekakvog kompromisa koji bi proizašao iz dijaloga. Ta spremnost očigledno ni kod jednih, ni kod drugih (trenutno?) ne postoji. Utoliko pre što su pobedom Srbiji krajnje nenaklonjenog i klintonističkoj politici prema Balkanu do srži odanog Džozefa Bajdena osokoljeni protivnici bilo kakvog drugačijeg rešenja, osim međusobnog priznanja (šta god „međusobno“ tu značilo). U prvom redu upravo Nemačka i „Kosovo“. Koliko se Aljbin Kurti ohrabrio najbolje govori činjenica, koju je poslanicima i javnosti preneo Vučić, da mu je tokom susreta u Briselu „deset puta“ ponovio da je Bajden rekao da mora da dođe do međusobnog priznanja. Predsednik Srbije je naglasio da je izdržao pritisak dok je bio u Beloj kući (septembra prošle godine, kada je potpisan Vašingtonski sporazum) i imao hrabrosti da odbije „međusobno priznanje“ kada su mu to tada tražili, a da sada Kurti misli da može na to da ga natera. Zašto bi sada mogao Kurti da ga natera, ako je onomad to bilo nemoguće? Zbog smene u Beloj kući, veruje Priština.
Ako i sam Vučić primećuje, a takav je utisak i spoljašnjih posmatrača „briselskog dijaloga“, da ne postoji namera „suprotne strane“ da uopšte razmišlja o kompromisnom rešenju i da se kod njih sve svelo na „najbrutalniju kampanju protiv Srbije“, jasno je da problem s kompromisom nije samo u tome što ni predsednik Srbije ne zna kako bi to trebalo da izgleda nego što očito s druge strane (ili s druge dve strane, zavisi kako računamo) za pregovaračkim stolom ne postoji ni trunka volje za tako nečim. Sasvim je ispravan i Vučićev zaključak da ako ne dođemo do kompromisnog rešenja, onda će problem Kosova i Metohije naslediti i buduće generacije. Nije nam potreban zamrznuti konflikt na KiM, rekao je Vučić dodajući da ako ne dođe do kompromisnog rešenja, možemo se naći u situaciji da neko odmrzne taj konflikt. I ovo je, nažalost, živa istina, ali šta je onda rešenje? Jedino moguće u toj situaciji je da „suprotna strana“ doživi neko preumljenje, ili da mi odustanemo od toga da se, kako je rekao predsednik, „štitimo od poniženja“ i ponizimo se pristajući na „međusobno priznanje“. Potpuno je razumljivo da predsednik ne želi „zamrzavanje konflikta“ (ili makar to ne može javno da saopšti), ali je isto tako jasno da nema izbora, osim ako ne pristane na to poniženje o kojem je govorio.
Iako su mu se mnogi podsmevali onomad kada je upozoravao da Srbiji preti „Ukrajinski scenario“, mora se priznati da je opasnost od toga sasvim realna i da je smešna samo onima koji ili pojma nemaju o načinu na koji kolektivni Zapad vodi svoju politiku, ili im je ona sasvim prihvatljiva i dobrodošla. Setite se kako je izbila kriza u Ukrajini. Do nje je došlo pošto je predsednik Viktor Janukovič u poznu jesen 2013, suočen s ozbiljnom krizom u zemlji izazvanoj surovim uslovljavanjem Evropske unije oko potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u vezi s trgovinskim vezama sa Zajednicom nezavisnih država, pre svega s Rusijom, umesto ponuđenih 610 miliona evra (uslovljene) pomoći EU prihvatio 15 milijardi dolara (neuslovljene) pomoći iz Rusije, zbog čega se moralo odustati od SSP-a. Onda je nastao pakao. Dakle, ako bi Vučić povukao neki potez koji bi ga otvoreno prikazao kao osobu koja ne želi da sarađuje s EU, Zapad bi učinio sve da ga zadesi sudbina slična Janukovičevoj, a nas sve bi, možda, zadesila sudbina Ukrajinaca.
Zbog toga Vučić (sve ako želi) nikada neće moći, za razliku od Kurtija, Hotija, Haradinaja, Tačija ili Osmanijeve, da otvoreno kaže da od dijaloga nema ništa i da treba prekinuti pregovore i zamrznuti konflikt. Ali mu ovi gorepomenuti i narod čiji su oni predstavnici u tom smislu idu naruku. Iako se autor ovih redova protivio Briselskom sporazumu od 19. aprila 2013. i smatrao ga kapitulacijom, pokazalo se da je on pored svih svojih mana imao i dobru stranu – to što je formiranje Zajednice srpskih opština Prištini toliko neprihvatljivo da su kosovski Albanci sami počeli da blokiraju dijalog i odugovlače, što, čini se iz današnje perspektive sa sve osetnijim promenama snaga na globalnom nivou, više naruku ide Srbiji nego njima. Na neki način kao što je Rezolucija 1244 juna 1999. godine delovala kao poražavajući akt za srpske interese, a danas je kamen temeljac za koji se Beograd hvata kada god je neophodno.
„Ima onih koji tvrde da, kako vreme prolazi, mi smo sve jači a oni sve slabiji. Ekonomski da, ali politički je pitanje. Jer zapadne sile svoj stav o Kosovu i Metohiji neće promeniti. Šta god da se dogodi, oni će se zalagati za nezavisno Kosovo i secesiju od Srbije po svaku cenu“, rekao je Vučić poslanicima Skupštine Srbije smetnuvši s uma da postoji mogućnost (negde manja, negde veća) da i u tim zemljama na vlast dođu snage koje se protive secesiji Kosova i Metohije.
Mora se, međutim, u Vučićevom nastupu primetiti i jedan „drugosrbijanski“ argument kada je reč o odnosu srpskih intelektualaca spram politike o Kosovu i Metohiji. Nerealni su, rekao je, neki u Beogradu, koji se, kad govore o Kosovu, kafanski busaju u prsa svakog dana, „a kad bi im rekli da žive sedam dana u Kačaniku, niko ne bi prihvatio“. To je upravo argument koji „drugosrbijanski mislioci“ redovno koriste kada govore o nužnosti da se prizna „realnost“, pa su išli čak dotle da su pokojnog patrijarha Irineja prozivali da se preseli u Peć ako mu je već toliko stalo do Kosova i Metohije, a ne da se „baškari“ u Beogradu.

SRBI NA OKUPU U kontekstu Vučićevog izlaganja pred Skupštinom Srbije mora se analizirati i njegov sjajni potez da okupi predstavnike opozicionih partija koje ne učestvuju u međustranačkom dijalogu uz posredovanje stranaca i njima posebno predstavi svoj izveštaj. Sastanku su prisustvovali predsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović, predsednik Dosta je bilo Saša Radulović, predsednik Dveri Boško Obradović, predstavnica Srpske stranke Zavetnici Milica Đurđević Stamenkovski, kao i zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Aleksandar Šešelj i predsednik Zdrave Srbije Milan Stamatović. Radi se o odličnom potezu jer je uspeo da na jednom mestu, u zajedničkom interesu, okupi i neke od najžešćih opozicionih prvaka (kakav je bez sumnje, na primer, Boško Obradović) i s njima postigne saglasje kada se radi o ovom za Srbiju najvažnijem pitanju. U trenutku kada se na patriotskoj opozicionoj sceni Srbije javlja sve više glasova za koje je jasno da uprkos svom „patriotizmu“ više mrze Vučića nego što vole Srbiju, a kakvih je doskora bilo i u Obradovićevim Dverima, veoma je značajno da se i od ovog (ali i drugih) opozicionog lidera čuje da je „žestoka opozicija vlasti, ali da nije opozicija državi“. „Imali smo konstruktivan i ozbiljan razgovor. Od predsednika smo dobili informacije koje nismo mogli da znamo kao vanparlamentarna opozicija i imali smo mogućnost da predstavimo svoje stavove za koje očekujemo da će ih vlast imati u vidu“, rekao je Obradović posle sastanka, dodajući da će Dveri biti uz državu ako će braniti KiM, odnosno suprotstaviće se svakoj vlasti koja hoće da prizna secesiju Kosova i Metohije. „Ako je zaključak da se ne prizna Kosovo, onda je ovo bio značajan sastanak i Dveri će ostati verne tom zaključku“, poručio je Obradović.