Има ли овде компромиса?

Излагање председника Вучића о Косову и Метохији

Свестан да се дијалог с Приштином налази у ћорсокаку и да компромиса за који се залаже нема, те да је Србија у ситуацији када треба да бира између „понижења“ и замрзнутог конфликта, Вучић је окупио и парламентарне и ванпарламентарне странке и изложио им ситуацију. Од Бошка Обрадовића је добио условну подршку, од Шаипа Камберија безусловну осуду

Вероватно најважније од свега што је председник Србије Александар Вучић изрекао пред посланицима Скупштине Србије у уторак, 22. јуна, јесте то да ни у нашој, а ни у међународној јавности не постоји никаква идеја о томе како би компромис Београда и Приштине, проистекао из дијалога под покровитељством Европске уније, могао и требало да изгледа. „Компромисно решење је једино могуће, али не видим како би то компромисно решење изгледало. Ипак, морамо заједно да дођемо до компромисног решења“, навео је Вучић и додатно образложио: „Када чујем политичаре када кажу – понудићемо Албанцима широку аутономију. Па ниједан Албанац то неће да чује, немојте себе да заваравамо и лажемо, јер не постоји ниједан Албанац који то хоће да прихвати. Чујем онда како ми то можемо да им дамо… Мали смо ми да можемо нешто да одређујемо Француској, Немачкој и другим земљама, али смо довољно велики да можемо да себе штитимо од понижења.“
У дугој потрази за компромисом, или „иновативним решењем“, како је то назвао током посете Паризу и разговора с председником Француске Емануелом Макроном почетком фебруара ове године, Вучић се, по свему судећи, серијски налазио у ситуацији да удара главом у зид и тога је постао свестан. Или је само коначно одлучио да то отворено изнесе у јавност. Кривица тешко да може бити његова. Верујемо чак да он у свему томе и нема трунку кривице, осим што је, можда, био превише добронамеран, али другу опцију (до сада) није ни имао, ако ћемо поштено. Илузорно је било, на пример, надати се неком „иновативном решењу“ постигнутом у сарадњи с француским председником, који представља најдубљи муљ глобалне дубоке државе и који је изданак истих оних сила што стоје и иза бомбардовања наше земље и иза сецесије и „независности“ Косова и Метохије. То сада и Вучић признаје када каже да ми не можемо нешто да „одређујемо Француској, Немачкој и другим земљама“. Јер, заиста, не може се ништа очекивати ни од Француске, а још мање од Немачке, која не само да чврсто стоји иза најекстремнијих амбиција косовских Албанаца него их и активно подржава, што је било очито у време док су на снази биле оне сумануте таксе од 100 одсто на „српску робу“. Док су Сједињене Државе предвођене Доналдом Трампом, у напору да се та препрека дијалогу превазиђе, срушиле чак две „косовске владе“, Немачка је над тим потезима изражавала најдубље згражавање и употребила свој утицај како Брисел никада једнострани потез Приштине не би отворено, јасно и гласно осудио.

Фото: Медија центар Београд

Покрет за одбрану КиМ затражио доношење уставног закона „о суштинској аутономији КиМ“

Тринаест година после једностраног проглашења независности Косова и Метохије Србија нема осмишљену стратегију решавања статуса своје јужне покрајине, јер политичке власти Србије од 2008. године до данас нису ни приступиле овом послу, наводи се на почетку Концепта посебног (уставног) закона о суштинској аутономији КиМ, који је Покрет за одбрану Косова и Метохије објавио у оквиру свог Пројекта реинтеграције КиМ у уставноправни поредак Србије.
У документу који се састоји из три дела – Полазне претпоставке, Уставни концепт суштинске аутономије за Косово и Метохију и Међународни оквир решења – даје се преглед тренутног односа Београда према статусу своје јужне покрајине од 2008, а посебно од 2013. године; однос косовских власти према самом Косову, опис тренутног стања, односно актуелни „динамички пресек“ како то овај покрет види; шта представља уставни концепт суштинске аутономије за КиМ, те међународни оквир решења према анализи Покрета.
Разлог за недостатак српске стратегије, за овај покрет који окупља више десетина политичких мислилаца, лежи у прећутном скретању с пута уставног решења, али и у опортунистичком прихватању налога западних сила о постепеном повлачењу права и обавеза Србије са КиМ, преноси „Коссев“.
Овај правац деловања српске власти нарочито је био убрзан потписивањем Бриселског споразума 2013. године. На основу тока дешавању у Бриселском процесу у протеклих осам година могао се стећи утисак да је тај процес „незаустављив и неповратан“, а да је „нереално свако настојање да се он закочи и преусмери на неку другу страну“, наводи се у првом делу документа.
„Лако се могу уочити слабе тачке овог пројекта своје јужне покрајине“, тврде, те би се уз другачију српску политику „разголитила“ и неодрживост Косова. Управо је то тема овог документа.
Побројано је оно што се виде као слабе тачке. Неке од њих су да је Косово постало „синоним за пропалу државу“, „и даље најнеразвијенији регион у Европи“, да је то довело до велике депопулације и Албанаца, те да је доминација западног фактора на светском плану у време насилног проглашења независности (2008) еволуирала у правцу конкурентских односа са другим глобалним актерима. „У протекле две деценије, рачунајући и време од једностраног проглашења независности, ‘Косово’ је постало синоним пропале државе, дакле, политичке творевине коју, поред осталог, одликује систематско насиље над припадницима српског народа, али и над припадницима других етноса и мањинских група изван албанског корпуса“, наводи Покрет.
Једна је од слабих тачки је и то да западна синтагма о Косову као питању „суи генерис“ не важи јер се у међувремену десило више случајева отцепљења. „Реално динамички гледано, Србија данас па надаље има добру прилику да, када је реч о Косову и Метохији, стекне поуздане светски релевантне савезнике. Иако све изгледнија, ова прилика до сада није стратешки коришћена.“
Слаба тачка је и то што и поред и после овако дугог протека времена, те „привидно слабих изгледа да Србија сачува КиМ“, сва истраживања јавног мњења у Србији показују да убедљива већина није сагласна с признањем Косова и Метохије. „Ово стање свести одржава се и поред доминирајуће кампање званичне политике и инструисаног прозападног невладиног сектора у правцу изазивања малодушности и подстицања губитничког менталитета код грађана. Све то изражава се у дефетистичком ставу да Србија, наводно, на Косову нема ништа и да је ’Косово’ за Србију изгубљено.“
У другом и трећем делу дат је оквир за уставни концепт суштинске аутономије за КиМ и међународни оквир решења: „Уобличити уставни појам суштинске аутономије за КиМ и дати му нормативни садржај“. „С обзиром на дате околности, Србија не би смела да прихвати било какву понуду која није у складу са кључним одредбама Резолуције 1244. Такође, Србија би морала ово питање, и преговарачки и садржински, да пренесе/врати са крајње неповољног терена западних сила – САД и ЕУ на форуме Светске организације, пре свега на њен Савет безбедности“, наводи Покрет.
Према документу, постоји могућност замене ове резолуције у случају да се у СБ УН усвоји општи споразум о статусу Косова и Метохије на основу представљеног садржаја, односно концепта аутономије, и то би било учињено „у форми нове резолуције“.
Део документа чини и пет Анекса међу којима и о аутономном положају Српске православне цркве, о уставно-правном статусу КиМ, имовинско-правним питањима, о надзорној улози УН и општој безбедности.

ПРИШТИНСКА КУРАЖ Исправно је председник Србије приметио да ни „велики“, а ни косовски Албанци нису разумели неопходност постизања некаквог компромиса који би произашао из дијалога. Та спремност очигледно ни код једних, ни код других (тренутно?) не постоји. Утолико пре што су победом Србији крајње ненаклоњеног и клинтонистичкој политици према Балкану до сржи оданог Џозефа Бајдена осокољени противници било каквог другачијег решења, осим међусобног признања (шта год „међусобно“ ту значило). У првом реду управо Немачка и „Косово“. Колико се Аљбин Курти охрабрио најбоље говори чињеница, коју је посланицима и јавности пренео Вучић, да му је током сусрета у Бриселу „десет пута“ поновио да је Бајден рекао да мора да дође до међусобног признања. Председник Србије је нагласио да је издржао притисак док је био у Белој кући (септембра прошле године, када је потписан Вашингтонски споразум) и имао храбрости да одбије „међусобно признање“ када су му то тада тражили, а да сада Курти мисли да може на то да га натера. Зашто би сада могао Курти да га натера, ако је ономад то било немогуће? Због смене у Белој кући, верује Приштина.
Ако и сам Вучић примећује, а такав је утисак и спољашњих посматрача „бриселског дијалога“, да не постоји намера „супротне стране“ да уопште размишља о компромисном решењу и да се код њих све свело на „најбруталнију кампању против Србије“, јасно је да проблем с компромисом није само у томе што ни председник Србије не зна како би то требало да изгледа него што очито с друге стране (или с друге две стране, зависи како рачунамо) за преговарачким столом не постоји ни трунка воље за тако нечим. Сасвим је исправан и Вучићев закључак да ако не дођемо до компромисног решења, онда ће проблем Косова и Метохије наследити и будуће генерације. Није нам потребан замрзнути конфликт на КиМ, рекао је Вучић додајући да ако не дође до компромисног решења, можемо се наћи у ситуацији да неко одмрзне тај конфликт. И ово је, нажалост, жива истина, али шта је онда решење? Једино могуће у тој ситуацији је да „супротна страна“ доживи неко преумљење, или да ми одустанемо од тога да се, како је рекао председник, „штитимо од понижења“ и понизимо се пристајући на „међусобно признање“. Потпуно је разумљиво да председник не жели „замрзавање конфликта“ (или макар то не може јавно да саопшти), али је исто тако јасно да нема избора, осим ако не пристане на то понижење о којем је говорио.
Иако су му се многи подсмевали ономад када је упозоравао да Србији прети „Украјински сценарио“, мора се признати да је опасност од тога сасвим реална и да је смешна само онима који или појма немају о начину на који колективни Запад води своју политику, или им је она сасвим прихватљива и добродошла. Сетите се како је избила криза у Украјини. До ње је дошло пошто је председник Виктор Јанукович у позну јесен 2013, суочен с озбиљном кризом у земљи изазваној суровим условљавањем Европске уније око потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању у вези с трговинским везама са Заједницом независних држава, пре свега с Русијом, уместо понуђених 610 милиона евра (условљене) помоћи ЕУ прихватио 15 милијарди долара (неусловљене) помоћи из Русије, због чега се морало одустати од ССП-а. Онда је настао пакао. Дакле, ако би Вучић повукао неки потез који би га отворено приказао као особу која не жели да сарађује с ЕУ, Запад би учинио све да га задеси судбина слична Јануковичевој, а нас све би, можда, задесила судбина Украјинаца.
Због тога Вучић (све ако жели) никада неће моћи, за разлику од Куртија, Хотија, Харадинаја, Тачија или Османијеве, да отворено каже да од дијалога нема ништа и да треба прекинути преговоре и замрзнути конфликт. Али му ови горепоменути и народ чији су они представници у том смислу иду наруку. Иако се аутор ових редова противио Бриселском споразуму од 19. априла 2013. и сматрао га капитулацијом, показало се да је он поред свих својих мана имао и добру страну – то што је формирање Заједнице српских општина Приштини толико неприхватљиво да су косовски Албанци сами почели да блокирају дијалог и одуговлаче, што, чини се из данашње перспективе са све осетнијим променама снага на глобалном нивоу, више наруку иде Србији него њима. На неки начин као што је Резолуција 1244 јуна 1999. године деловала као поражавајући акт за српске интересе, а данас је камен темељац за који се Београд хвата када год је неопходно.
„Има оних који тврде да, како време пролази, ми смо све јачи а они све слабији. Економски да, али политички је питање. Јер западне силе свој став о Косову и Метохији неће променити. Шта год да се догоди, они ће се залагати за независно Косово и сецесију од Србије по сваку цену“, рекао је Вучић посланицима Скупштине Србије сметнувши с ума да постоји могућност (негде мања, негде већа) да и у тим земљама на власт дођу снаге које се противе сецесији Косова и Метохије.
Мора се, међутим, у Вучићевом наступу приметити и један „другосрбијански“ аргумент када је реч о односу српских интелектуалаца спрам политике о Косову и Метохији. Нереални су, рекао је, неки у Београду, који се, кад говоре о Косову, кафански бусају у прса сваког дана, „а кад би им рекли да живе седам дана у Качанику, нико не би прихватио“. То је управо аргумент који „другосрбијански мислиоци“ редовно користе када говоре о нужности да се призна „реалност“, па су ишли чак дотле да су покојног патријарха Иринеја прозивали да се пресели у Пећ ако му је већ толико стало до Косова и Метохије, а не да се „башкари“ у Београду.

СРБИ НА ОКУПУ У контексту Вучићевог излагања пред Скупштином Србије мора се анализирати и његов сјајни потез да окупи представнике опозиционих партија које не учествују у међустраначком дијалогу уз посредовање странаца и њима посебно представи свој извештај. Састанку су присуствовали председник Демократске странке Србије Милош Јовановић, председник Доста је било Саша Радуловић, председник Двери Бошко Обрадовић, представница Српске странке Заветници Милица Ђурђевић Стаменковски, као и заменик председника Српске радикалне странке Александар Шешељ и председник Здраве Србије Милан Стаматовић. Ради се о одличном потезу јер је успео да на једном месту, у заједничком интересу, окупи и неке од најжешћих опозиционих првака (какав је без сумње, на пример, Бошко Обрадовић) и с њима постигне сагласје када се ради о овом за Србију најважнијем питању. У тренутку када се на патриотској опозиционој сцени Србије јавља све више гласова за које је јасно да упркос свом „патриотизму“ више мрзе Вучића него што воле Србију, а каквих је доскора било и у Обрадовићевим Дверима, веома је значајно да се и од овог (али и других) опозиционог лидера чује да је „жестока опозиција власти, али да није опозиција држави“. „Имали смо конструктиван и озбиљан разговор. Од председника смо добили информације које нисмо могли да знамо као ванпарламентарна опозиција и имали смо могућност да представимо своје ставове за које очекујемо да ће их власт имати у виду“, рекао је Обрадовић после састанка, додајући да ће Двери бити уз државу ако ће бранити КиМ, односно супротставиће се свакој власти која хоће да призна сецесију Косова и Метохије. „Ако је закључак да се не призна Косово, онда је ово био значајан састанак и Двери ће остати верне том закључку“, поручио је Обрадовић.


5 коментара

  1. Драган Славнић

    СРБИ НА ОКУП:

    “Став и савет Еп. Артемија Србима о “бриселском споразуму”
    in Србија / on 11/05/2013 at 10:31 am /
    Срби на Косову и Метохији не смеју пристати на издају КиМ на коју је
    политичко вођство у Србији већ пристало. Став Срба са Косова и Метохије
    треба да буде да власт у Србији може да чини шта год хоће, али Срби са
    Косова и Метохије на то не смеју да пристану и тако као недужни народ
    прихвате на своја плећа одговорност ове националне и историјске издаје.
    Епископ Артемије“

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Izveštaj o Kosovu (KiM)

    NEPRINCIPIJELNI PRINCIPI

    VERUJEM da je javnost očekivala da se razgovori predsednika Vučića i lidera opozicionih-patriotskih-suverenističkih partija, parlamentarne i vanparlamentarne stranke – sprovede “javno” pred TV kamerama, u DIREKTNOM obraćanju učesnika, da vidi narod kakav stav zauzimaju obe strane po pitanjiu KiM, a ne “tajno” – u INDIREKTNOM tumačenju od strane vlasti-predsednika. Na isti način je i Briselski sporazum indirekto tumačen i predstavljen javnosti, a nije sprovedena direktna rasprava po tačkama-sadržaju u skupštini, jer se radi o najvećem nacionalnom interesu Srbije. Zbunjuje STAV da se Srbija zalaže za Kompromis, a nema svoj predlog kompromisa (teritorijalna zaštita srpskih nacionalnih interesa; tzv. ZSO sa statusom istim za sve kosovske opštine – po zakonima i Ustavu (države) Kosova nije zaštita) – kao što ga imaju Albanci: Nezavisno Kosovo.
    Briselski sporazum je na svoj način kompromis kao isvaki drugi dogovor. Zašto pre potpisivanja Briselskog sporazuma Srbija nije tražila “kompromis” za suštinsku autonomiju albanske zajednice na Kosovu u okviru Srbije, nego je u startu 2013 potpisala Briselski sporazum koji Kosovu daje sve državne atribute? Kada su Albanci sve dobili, i montiranjem carinske granice 2013 na Jarinje i Brnjak zaokružili teritorijalni integritet Kosova, tada nisu se protivili Briselskom dijalogu, zato sada kažu da je Kosovo završena priča, nepovratan proces, neće da razgovaraju o kompromisu nego samo o priznanju Kosova i proglašenju normalizacije za potpisivanje obavezujućeg sveobuhvatnoog sporazuma za učlanjenje u UN.
    ZAŠTO Srbija u startu 2013 nije tražila povratak na KiM 250.000 prognanih Srba (kao što je omogućen povratak svim Albancima) i preformulaciju Briselskog sporazuma kojim se KiM otima od Srbije, nego je deo po deo sve predala Albancima, i sada ih moli za kompromis(!)? Nije nikad kasno! EU parlamentarci su pred svaki briselski dijalog obaveštavali da se sva otvorena pitanja Srbije i Kosova, i ona koja nikad nisu bila na dnevnom redu – mogu postaviti na agendi dijaloga: zašto Srbija izbegava da postavi pitanje povratka 250.000 prognanih Srba, a konstantno se priča da je Srb. branila i odbranila nacionalne interese zahvaljujući predsedniku? Nastavak…

    • Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

      Unutrašnji dijalog o Kosovu, nastavak…

      Ima li ovde kompromisa (za KiM)?

      KONSTATACIJA da ni u našoj, ni u medjunarodnoj javnosti ne postoji nikakva ideja kako bi izgledao kompromis Beograda i Prištine nije da nije bilo, nego su to ideje bile na štetu Srbije: razgraničenje-neformulisano, korekcija, razmena teritorije i druge… da se nametne “normalizacija” sa kojom će se Kosovo učlaniti u SB UN-a. Odbacivanje predloga o širokoj autonomiji za Albance, kako to oni nikada neće, ni jedan albanac da prihvati – to izgleda kao poruka da Albanci ne prihvate (i Srbija ne priznaje nezavisnost KS ali se na tome radi da prizna i potpiše normalizaciju (za KS u UN). Zašto Srbi (Vučić) u ime albanaca da se izjašnjava. Na Srbiji je da daje svoje predloge za zaštitu nacionalnih interesa, naravno u skladu sa Ustavom i zaštiti teritorijalnog integriteta.

      POKRET ZA ODBRANU KIM zatražio je donošenje ustavnog zakona “o suštinskoj autonomiji KiM”: zašto se taj predlog ne forsira u Briselu? Svi će sada da kažu – kasno je, Briselski sporazum – otimanje teritorije – je doveden pred svršen čin. Kada je trebalo u startu 2013 god. da se traži takvo adekvatno rešenje – to su srpski političari zaobilazili.

      DEMOGRAFSKA POLITIKA, kao drugi največi nacionalni interes Srbije koji je Vučić u svom uvodnom izlaganju o KiM potencirao… u nastavku…

  3. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Ima li ovde kompromisa (za KiM)?

    KONSTATACIJA da ni u našoj, ni u medjunarodnoj javnosti ne postoji nikakva ideja kako bi izgledao kompromis Beograda i Prištine nije da nije bilo, nego su to ideje bile na štetu Srbije: razgraničenje-neformulisano, korekcija, razmena teritorije i druge… da se nametne “normalizacija” sa kojom će se Kosovo učlaniti u SB UN-a. Odbacivanje predloga o širokoj autonomiji za Albance, kako to oni nikada neće, ni jedan albanac da prihvati – to izgleda kao poruka da Albanci “ne prihvate”… (i Srbija ne priznaje nezavisnost KS ali se na tome radi da prizna i potpiše normalizaciju (za KS u UN). Zašto Srbi (Vučić) u ime albanaca da se izjašnjava. Na Srbiji je da daje svoje predloge za zaštitu nacionalnih interesa, naravno u skladu sa Ustavom i zaštiti teritorijalnog integriteta.

    POKRET ZA ODBRANU KIM zatražio je donošenje ustavnog zakona “o suštinskoj autonomiji KiM”: zašto se taj predlog ne forsira u Briselu? Svi će sada da kažu – kasno je, Briselski sporazum – otimanje teritorije – je doveden pred svršen čin. Kada je trebalo u startu 2013 god. da se traži takvo adekvatno rešenje – to su srpski političari zaobilazili.

    DEMOGRAFSKA POLITIKA, kao drugi največi nacionalni interes Srbije koji je Vučić u svom uvodnom izlaganju o KiM potencirao… u nastavku…

  4. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Unutrašnji dijalog o KiM

    DEMOGRAFSKA POLITIKA

    UVOD: Predsednik Vučić je u uvodnom izlaganju o Kosovu kao prvo naznačio demografski problem Srbije – nedovoljan priraštaj stanovništva, nedovoljno radjanje dece za prirodnu reprodukciju, da se svake godine gubi po jedan grad veličine 40-50 hiljada stanovnika. Bez radjanje dece nemože da se brani nacionalni identitet i integritet države Srbije.

    MERE ZA FINANSIJSKI PODSTICAJ RADJANJA Preuzete demografske mere 2018 preko Saveta za demografiju (predsednik Saveta AV), kao što su ble i predhodne mere – nisu adekvatne problrmu bele kuge, zato što nije uzeto u obzir da bela kuga vlada kod Srba, u srpskom narodu koji je vlasnik srpske države, kao i ostalih nacionalnih i manjinskih ramnopravnih zajednica. Zbog neadekvatnog-štetnog demografskog rešenja došlo je do višedecenijske ZLOUPOTREBE albanskih separatista na Kosovu (KiM) da demografijom-enormnim natalitetom pregaze Srbe, proteraju ih sa KiM i otmu srpsku teritoriju. Ima naznake da takva taktika “većinskog preovladavanja” može da se u budućnosti dogodi i u centralnoj Srbiji, da Srbi u nekim delovima postanu manjina, da izgube nacionalni identitet i integritet.

    NEADEKVARNO DEMOGRAFSKO REŠENJE, doneto od Saveta za finansijski podsticaj radjanja – daje najveći finansijski podsticaj nacionalnim manjinama sa nadprosečnim i enormnim natalitetom (da ih ne nabrajam za sada) – a kod Srba vlada bela kuga! Kontradiktorna politika na štetu Srba kao što je decenijama vladala na KiM.
    OSNOVICA za “podsticaj radjanja” po Rešenju iz 2018 god. je DEČJI DODATAK: … za treće dete 12.000. dinara svakog meseca, za četvrto dete 18.000. dinara i za peto dete 18.000. dinara. Nema šanse d se Srbi takmiče u natalitetu sa odredjenim manjinama – jer na populaciju-radjanje utiče ideološki-verski tradicionalizam i kultura koja je kod Srba evropsko-hrišćanskog karaktera.
    ZATO je bajbolje (rekao bih internacionalno) rešenje na bazi ramnopravnosti – da Srbija donese SISTEMSKO REŠENJE za celu Srbiju “stimulativni limitirani dečji dodatak” za dvoje dece po Bračnom paru” – a ne po broju dece? (ako je jedno dete na primer 7,000. mesečno, ako je dvoje dece 5.000. + 5.000. = 10.000. dinara, ništa manje ništa više, za sve nacionalne i manjinske Zajednice, Srbe Albance, Rome, Rumune Madžare, Slovake… za sve bračne parove isto, to je ramnopravnost!
    A Srbi, srpski narod sa zabrinjavajućom belom kugom – da formira Demografski SRPSKI FOND protiv bele kuge, u koordinaciji sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom, i dijasporom, da se dodatnim dečjim dodatkom za svano novorodjeno dete stimuliše radjanje dece kod srpskih bračnih parova, dok se ne uspostavi izvesna demografska ramnoteža.
    Manjinske Zajednice mogu da formiraju svoje FONDOVE za stimulaciju nataliteta ako hoće mnogo decen niko im neće braniti.
    KRITETIJUM ZA DEČJI DODATAK – Ja sam ga okarakterisao: “kriterijum po Bračnom paru – a ne po broju dece” – to je RAMNOPRAVNOST.
    Raniji – zvanični kriterijum (i u Titivo vreme) je bio: “republički prosek plate-primanja po članu porodice”: porodice sa mnogo dece (3-5-7-8) dobijale su najveća primanja dečjeg dodatka (jer republički prosek podeljen na broj članova porodice (primer Albanaca na Kosovu, ili Roma) – uvek su brojčane porodice imale najmanji prosek plate-primanja i uvek su ispunjavale kriterijum za dečji dodatal. Nasuprot njima – Srbi sa jedni-dvoje deve imale veliki prosek plaate-primanja i skoro da nisu imale pravo na dečji dodatak. – Identično današnjem kriterijumu: finansijski podstivaj radjanja “po broju dece – a ne po bračnom paru” na štetu Srba. Ovo je obrazloženje u najkraćim tačkama (tema široka).
    Da nevedem jedan od primera neadekvatne demografske politike: Poznat-popularan Albanac (da ga ne imenujem) iz Bujanovca, koji je biznismen i ima svoju televiziju) je čest gost u emisiji “Posle ručka” na TV Hepi. On je na aktuelnu temu o iseljavanju, manjine i većine, dao je primer jednog udaljenog naselja u Bujanovcu koje ima svoju osnovvnu školu, gde su do skoro Srbi bili većina – a sada su Romi većina: jedan broj Srpskih porodica su ispisali svoju decu iz škole u svom okruženju i upisala oih u udaljenom centru Bujanovca(!) koja pešaće daleko a njihova školaim u blizini kuća? Naveden je primer i naselje u Leskovcu i Nišu koja su ranije bila sa srpskom većinom, a sada su Romi većina. Postavlja se pitanje iz kojih razloga-motiva su ispisivana iz škole u svom okruženju? Zašto javnost sa time nije upoznata? Zašto ministarstvo za obrazovanje i kulturu nije javno reagovalo? Zašto NVO organizacije takodje nisu reagovale?.
    Dobar primer je Kina sa milijarduipol stanovnika koja je do skoro imala ograničenje nataliteta na jedno dete po porodici, ko je imao više dece taj je plaćao porez državi (taj kriterijum je od skoro povećan na dvoje deve). A Srbija demografskim merama podstiče natalitete nekih manjinskih zajednica, kao ranije na Kosovu i Metohiji (da bi danas izgubila teritoriju KiM)? Široka je tema da se sve obrazkoži. Da ne dužim… izvinjavam se za gore duplirani komentar (greška). Hvala na prostoru…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *