Dr Mirjana Anđelković Lukić – Ekološki zločin (2.deo)

Zbog ekoloških otpadaka iz „Rio Tinta“ i onih iz Zrenjanina postoji opasnost od prekograničnih zagađenja. Hoće li onda okolne države tužiti „Rio Tinto“ ili Srbiju?

Po proračunima koje je uradio sam „Rio Tinto“, ukupni godišnji prihod od projekta „Jadar“ za korporaciju bio bi oko 550 miliona evra, sve to pod pretpostavkom da „Rio Tinto“ realno prikazuje neto prihod, u šta sumnjam. Pri projektovanoj dobiti nivo naknade Srbiji za korišćenje mineralnog resursa iznosio bi oko 7,6 miliona evra godišnje. Posle deset godina profit „Rio Tinta“, kad otplati sve kredite, bio bi oko četiri milijarde evra! Iz ovih podataka vidi se ko ima korist od eksploatacije jadarita, ko je dobitnik, a ko gubitnik. Jasno je da bi eventualna realizacija projekta „Jadar“ donela veoma malu društveno-ekonomsku korist, a velike društveno-ekonomske štete Srbiji, i to ne samo zbog skrivenih proizvodnih parametara za proizvodnju nego i zbog činjenice da u društveno-ekonomskoj analizi projekta nisu u obzir uzeti štetni efekti investicije po zdravlje stanovništva, radnu sposobnost i životnu sredinu, jer se poljoprivredno zemljište prevodi u građevinsko. Pored toga, nije prikazana ni širom sveta uobičajena praksa korporacije „Rio Tinto“ kao nemilosrdne prema životnoj sredini i prema radnoj snazi. Devastirano zemljište s milionima tona jalovine, otpada, ostaće vekovima kad „Rio Tinto“ napusti rudnik. Moramo da mislimo o tome – kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ Mirjana Anđelković Lukić, dipl. inž. tehnologije i viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta u penziji.

Da li je „Rio Tinto“ uradio studiju izvodljivosti i prikazao mere zaštite životne sredine i stanovništva nakon zatvaranja rudnika u cilju sanacije uništenog prostora, i čija je to obaveza s obzirom na velike troškove takvih sanacija i remedijacija?
Ne, „Rio Tinto“ nije prikazao nekoliko važnih podataka, kao na primer uticaj eksploatacije slane vode na životnu sredinu kako kroz veliki sadržaj soli, tako i kroz izazivanje sleganja terena koje može da dovede do velikih poplava. Zatim, nije prikazao gde će završiti velika količina soli iz slane vode koja se eksploatiše zajedno s rudom u količini od 942.000 tona po godini, sa oko 30,2 kg soli po toni vode, što donosi godišnju količinu soli od 28.448 tona. Nije ništa rekao ni o bilansu voda u toku izvođenja projekta (dok se radi na dubljenju okana) i nakon početka proizvodnje u rudniku. Napominjem da bi ispust slane vode u Jadar tokom sušnih perioda bio zločin. Takođe, nije prikazao sleganje terena usled otkopavanja rude i usled ispumpavanja slane vode i to za ceo životni vek rudnika. Te podatke trebalo je da uporedi sa sleganjima koja su prikazana u prostornom planu i usled neslaganja zatraži izmenu prostornog plana. U prostornom planu se ne pominje kapacitet rudnika, ni eksploatacija slane vode, ni životni vek rudnika, tako da je neophodna izmena delova plana gde se definiše nivo sleganja terena, u skladu s definisanim kapacitetom rudnika, životnim vekom od 40 godina, ili 36 ili 60, kako već odluči korporacija „Rio Tinto“.

UCENJIVAČI DONOSE „KEŠ“ „Rio Tinto“ hoće koncesiju na rudnik jadarita u sledećih 65 godina, što znači 65 godina kopanja rude i zagađivanja doline Jadra, jednog od najlepših krajeva Srbije. Predstavnik Udruženja „Ne damo Jadar“ Zlatko Kokanović je premijerki pokazao mapu snimljenu iz drona na kojoj se vidi zemlja obrađena do poslednjeg milimetra. Kokanović ima petoro dece, stado krava, i njegovo imanje se graniči sa budućim arealom rudnika. Tu živi oko 19.000 ljudi. Pojedini prodaju svoja imanja, jer dolaze ljudi koji ih ucenjuju, koji poljoprivredno zemljište pretvaraju u građevinsko. Tu se nezakonito i bespravno seku šume, a nemate kome da se žalite. E, zato su ti ljudi spremni da svoja imanja brane svojim telima. I rešeni da „Rio Tinto“ ovde neće doći. Oko 30 posto poljoprivrednog zemljišta je prodato, ali je odlučeno da više niko neće prodavati. Jer 2010. godine od oko dve hiljade tona meda s ovog područja dobijeno je dva miliona evra.

Ima li logike i opravdanja da vlasti mimo najšireg narodnog konsenzusa naše prirodne resurse predaju strancima? Da li nama nedostaju stručnjaci i tehnologije da ih sami eksploatišemo, ili je nešto sasvim treće posredi?
Nema ni logike ni opravdanja. Jednostavno, Srbija je od 5. oktobra 2000, kada su u našu zemlju ušle ekonomske ubice, postala kolonija. Tada su Dinkić, Labus, Đelić i ekipa iz G17 plus po zadatku počeli da razaraju srpsku privredu i umesto da je uz angažovanje određenih sredstava ožive, oni su velike sisteme rasprodavali budzašto. Stranci su dolazili i otkupljivali fabrike i mašine koje su posle prodavali u staro gvožđe. Tako je „Fijat“ stigao u Kragujevac i uništio našu automobilsku industriju pošto je prethodno razmontirao celu proizvodnu liniju juga 45 i prodao je Albaniji u staro gvožđe. Zašto nije mogao da ga otkupi neki naš poslovni čovek i napravi akcionarsko društvo pa modernizuje proizvodnu liniju i dotera postojeći model juga? Tako su uništili i PKB, koji je bio ogledno poljoprivredno dobro i hranio Beograd i pola Srbije. PKB je bio izvozno orijentisan, ali zadatak ekonomskih ubica zemlje bio je da unište sve što mogu. I šta mi sad imamo? Imamo uvoz stranih investitora, koje naše vlasti favorizuju iako oni ovde dolaze sa šrafnciger industrijom, poput Nemaca. Italijani u Srbiju ulaze s proizvodnjom obuće i veoma bednim platama za naše dobro obučene i obrazovane radnike od 25 do 30 hiljada dinara. Pored toga, stranci dobijaju subvencije po svakom zaposlenom koje su u početku bile između pet i 10 hiljada evra, a sada su postale nenormalno visoke, i plus dobijaju besplatno celu infrastrukturu. A uništili su i industriju traktora koja je bila izuzetno uspešna. Ti traktori su se vrlo dobro pokazali i za njih je postojao veliki interes i u Srbiji i u Južnoj Africi, gde su još u funkciji, ali nema ko da proizvede rezervne delove za njih. Nestala je i Rakovica i mnogi drugi veliki sistemi, i sada uz pomoć stranih firmi kao što su „Lidl“, „Delez“, „Ikea“ i druge, vlasti „potapaju“ naše male proizvođače, a za njihove potrebe pomeraju naplatne rampe, uvode posebne autobuske linije. Kad je uvedeno vanredno stanje, naše pijace nisu radile, ali su zato radili ovi strani prodajni lanci, pa su domaći proizvođači došli u situaciju da bacaju tone svog krompira. Nisam sigurna da postoji još neka zemlja koja to radi svojoj poljoprivredi i svojim proizvođačima. Ceo leskovački kraj bavi se poljoprivredom i živi od nje, i zaista se pitam od čega će živeti taj narod kada unište sve male proizvođače. Evropa izvanredno štiti svoje seljake, a mi kao da do ulaska u EU želimo sve da ih uništimo.

„KNAUF“ TRUJE SURDULICU Nemački „Knauf insolejšn“ došao je na istok Srbije, u Surdulicu, grad sa izuzetno zdravom klimom, jer je tu još 1924. godine otvoren najpoznatiji sanatorijum za obolele od tuberkuloze. Danas je to zagađen grad, odakle se ljudi leče kod dr Danice Grujičić zbog teških oblika karcinoma. Neki dan, tačnije 12. maja, iz dimnjaka „Knaufa“ kuljao je crni dim kao da je proradio vulkan i najužasnije zagadio moj grad, ali nikom ništa. Istina, meni su stigle pretnje iz „Knaufa“ što se usuđujem da upozorim na problem, ali neko mora da ukaže na ekološko zagađenje. Građani ne slute kakvu moć imaju. Srbija počiva na nama, njenim stanovnicima koji plaćaju porez i tako doprinose materijalnom stanju države. Predsednik Srbije štiti interes Nemaca a ne svojih građana. Jer, zaboga, oni zapošljavaju ljude, a što će ti ljudi umreti od zagađenja „stranih investitora“, to nema veze. Lečenje obolelih od zagađenog vazduha košta državu. Pre nekoliko godina bila su četiri slučaja trudnoće koje su zbog deformiteta ploda morale prevremeno da se prekinu. Lekari su mi rekli da je to posledica trovanja u ranim mesecima trudnoće. Niko ne sme da se usudi i stane pred kamere da obavesti javnost o havariji. Svi se plaše da ne izgube posao, a niko se ne plaši što će izgubiti zdravlje i život. To je mentalitet koji se poslednjih dvadesetak godina neguje u Srbiji u kojoj 12.000 ljudi godišnje umire od zagađenog vazduha.

Hoće li ekoterorizam o kome govorite, u stvari, biti završni udarac i srpskim seljacima i srpskoj privredi u celini?
Ako pogledate kako su velike svetske korporacije, koje svoje prljave industrije preseljavaju u male, kolonijalne zemlje, raspoređene po Srbiji, sve je jasno i očigledno čak i najvećim laicima. Eto, već imamo velike zagađivače u Majdanpeku i Boru, zatim „Knauf“ na jugoistoku naše zemlje, kineskog zagađivača u Smederevu i budućeg kineskog zagađivača „Linglong“ kod Zrenjanina, koji nema kvalitetnu vodu za piće, a budućoj fabrici za dnevnu proizvodnju guma biće potrebno dva do tri miliona litara vode. Odakle će oni tu vodu crpeti i šta će posle raditi s tom vodom u kojoj će biti arsena, inače veoma teškog za rešavanje. Zrenjanin godinama ne može da dobije fabriku vode, ali se zato kineskom „Linglongu“ daje besplatno skoro sto hektara najplodnijeg poljoprivrednog zemljišta. I naravno, zagađenu vodu ispuštaće u Begej, koji je ionako već zagađen. I neka mi neko kaže da to nije ekoterorizam! I u Inđiju je došao japanski proizvođač guma „Tojo“, ali se o njemu malo priča, valjda zbog pretpostavke da su Japanci čistiji. Naši ekološki zakoni su najblaži u Evropi i oni se rado upravljaju prema našim zakonima.
Očekujete li da vlast, možda, odustane od dolaska „Rio Tinta“ nakon dvodnevnog savetovanja održanog tim povodom u SANU?
Samo prvog dana sam učestvovala u radu toga skupa i imala sam utisak da je on organizovan tek reda radi. Mislim da je to bila predstava kojom treba da se obmane srpski narod uz pomoć autoriteta predsednika SANU dr Vladimira Kostića i ostalih akademika. Naravno, na samom početku govorila je ministarka dr Zorana Mihajlović, koja je ceo projekat predstavila kao, maltene, idealnu inostranu investiciju zbog koje nemamo razloga da se uznemiravamo. Slično je uradila i direktorka firme „Sava“, ćerke „Rio Tinta“ u Srbiji, s prigodnim prezimenom Prodanović. Istine radi, bilo je nekoliko disonantnih stavova, pa i iz SANU. Izuzetan je bio dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu dr Ratko Ristić, kao i predstavnici Biološkog fakulteta koji takođe ne podržavaju dolazak „Rio Tinta“. Ali nijedna državna institucija nije se ogradila od ostvarenja projekta „Jadar“. Ministarstvo ekologije, čije mišljenje treba da bude najpresudnije, uopšte nije uključeno u raspravu oko ovog važnog pitanja, nego samo Ministarstvo građevine i Ministarstvo rudarstva. S ekološkog stanovišta ovo je vrlo važno pitanje, jer Srbija ima uzanu teritoriju i nad njom će se sudarati ekološki otpaci iz „Rio Tinta“ s istim takvim otpacima iz Zrenjanina, a postoji i opasnost od prekograničnih zagađenja i tužbi okolnih država. A onda je pitanje hoće li tužiti „Rio Tinto“ ili državu Srbiju.

Kraj