Др Мирјана Анђелковић Лукић – Еколошки злочин (2.део)

Због еколошких отпадака из „Рио Тинта“ и оних из Зрењанина постоји опасност од прекограничних загађења. Хоће ли онда околне државе тужити „Рио Тинто“ или Србију?

По прорачунима које је урадио сам „Рио Тинто“, укупни годишњи приход од пројекта „Јадар“ за корпорацију био би око 550 милиона евра, све то под претпоставком да „Рио Тинто“ реално приказује нето приход, у шта сумњам. При пројектованој добити ниво накнаде Србији за коришћење минералног ресурса износио би око 7,6 милиона евра годишње. После десет година профит „Рио Тинта“, кад отплати све кредите, био би око четири милијарде евра! Из ових података види се ко има корист од експлоатације јадарита, ко је добитник, а ко губитник. Јасно је да би евентуална реализација пројекта „Јадар“ донела веома малу друштвено-економску корист, а велике друштвено-економске штете Србији, и то не само због скривених производних параметара за производњу него и због чињенице да у друштвено-економској анализи пројекта нису у обзир узети штетни ефекти инвестиције по здравље становништва, радну способност и животну средину, јер се пољопривредно земљиште преводи у грађевинско. Поред тога, није приказана ни широм света уобичајена пракса корпорације „Рио Тинто“ као немилосрдне према животној средини и према радној снази. Девастирано земљиште с милионима тона јаловине, отпада, остаће вековима кад „Рио Тинто“ напусти рудник. Морамо да мислимо о томе – каже у наставку разговора за „Печат“ Мирјана Анђелковић Лукић, дипл. инж. технологије и виши научни сарадник Војнотехничког института у пензији.

Да ли је „Рио Тинто“ урадио студију изводљивости и приказао мере заштите животне средине и становништва након затварања рудника у циљу санације уништеног простора, и чија је то обавеза с обзиром на велике трошкове таквих санација и ремедијација?
Не, „Рио Тинто“ није приказао неколико важних података, као на пример утицај експлоатације слане воде на животну средину како кроз велики садржај соли, тако и кроз изазивање слегања терена које може да доведе до великих поплава. Затим, није приказао где ће завршити велика количина соли из слане воде која се експлоатише заједно с рудом у количини од 942.000 тона по години, са око 30,2 кг соли по тони воде, што доноси годишњу количину соли од 28.448 тона. Није ништа рекао ни о билансу вода у току извођења пројекта (док се ради на дубљењу окана) и након почетка производње у руднику. Напомињем да би испуст слане воде у Јадар током сушних периода био злочин. Такође, није приказао слегање терена услед откопавања руде и услед испумпавања слане воде и то за цео животни век рудника. Те податке требало је да упореди са слегањима која су приказана у просторном плану и услед неслагања затражи измену просторног плана. У просторном плану се не помиње капацитет рудника, ни експлоатација слане воде, ни животни век рудника, тако да је неопходна измена делова плана где се дефинише ниво слегања терена, у складу с дефинисаним капацитетом рудника, животним веком од 40 година, или 36 или 60, како већ одлучи корпорација „Рио Тинто“.

УЦЕЊИВАЧИ ДОНОСЕ „КЕШ“

„Рио Тинто“ хоће концесију на рудник јадарита у следећих 65 година, што значи 65 година копања руде и загађивања долине Јадра, једног од најлепших крајева Србије. Представник Удружења „Не дамо Јадар“ Златко Кокановић је премијерки показао мапу снимљену из дрона на којој се види земља обрађена до последњег милиметра. Кокановић има петоро деце, стадо крава, и његово имање се граничи са будућим ареалом рудника. Ту живи око 19.000 људи. Поједини продају своја имања, јер долазе људи који их уцењују, који пољопривредно земљиште претварају у грађевинско. Ту се незаконито и бесправно секу шуме, а немате коме да се жалите. Е, зато су ти људи спремни да своја имања бране својим телима. И решени да „Рио Тинто“ овде неће доћи. Око 30 посто пољопривредног земљишта је продато, али је одлучено да више нико неће продавати. Јер 2010. године од око две хиљаде тона меда с овог подручја добијено је два милиона евра.

Има ли логике и оправдања да власти мимо најширег народног консензуса наше природне ресурсе предају странцима? Да ли нама недостају стручњаци и технологије да их сами експлоатишемо, или је нешто сасвим треће посреди?
Нема ни логике ни оправдања. Једноставно, Србија је од 5. октобра 2000, када су у нашу земљу ушле економске убице, постала колонија. Тада су Динкић, Лабус, Ђелић и екипа из Г17 плус по задатку почели да разарају српску привреду и уместо да је уз ангажовање одређених средстава оживе, они су велике системе распродавали будзашто. Странци су долазили и откупљивали фабрике и машине које су после продавали у старо гвожђе. Тако је „Фијат“ стигао у Крагујевац и уништио нашу аутомобилску индустрију пошто је претходно размонтирао целу производну линију југа 45 и продао је Албанији у старо гвожђе. Зашто није могао да га откупи неки наш пословни човек и направи акционарско друштво па модернизује производну линију и дотера постојећи модел југа? Тако су уништили и ПКБ, који је био огледно пољопривредно добро и хранио Београд и пола Србије. ПКБ је био извозно оријентисан, али задатак економских убица земље био је да униште све што могу. И шта ми сад имамо? Имамо увоз страних инвеститора, које наше власти фаворизују иако они овде долазе са шрафнцигер индустријом, попут Немаца. Италијани у Србију улазе с производњом обуће и веома бедним платама за наше добро обучене и образоване раднике од 25 до 30 хиљада динара. Поред тога, странци добијају субвенције по сваком запосленом које су у почетку биле између пет и 10 хиљада евра, а сада су постале ненормално високе, и плус добијају бесплатно целу инфраструктуру. А уништили су и индустрију трактора која је била изузетно успешна. Ти трактори су се врло добро показали и за њих је постојао велики интерес и у Србији и у Јужној Африци, где су још у функцији, али нема ко да произведе резервне делове за њих. Нестала је и Раковица и многи други велики системи, и сада уз помоћ страних фирми као што су „Лидл“, „Делез“, „Икеа“ и друге, власти „потапају“ наше мале произвођаче, а за њихове потребе померају наплатне рампе, уводе посебне аутобуске линије. Кад је уведено ванредно стање, наше пијаце нису радиле, али су зато радили ови страни продајни ланци, па су домаћи произвођачи дошли у ситуацију да бацају тоне свог кромпира. Нисам сигурна да постоји још нека земља која то ради својој пољопривреди и својим произвођачима. Цео лесковачки крај бави се пољопривредом и живи од ње, и заиста се питам од чега ће живети тај народ када униште све мале произвођаче. Европа изванредно штити своје сељаке, а ми као да до уласка у ЕУ желимо све да их уништимо.

„КНАУФ“ ТРУЈЕ СУРДУЛИЦУ

Немачки „Кнауф инсолејшн“ дошао је на исток Србије, у Сурдулицу, град са изузетно здравом климом, јер је ту још 1924. године отворен најпознатији санаторијум за оболеле од туберкулозе. Данас је то загађен град, одакле се људи лече код др Данице Грујичић због тешких облика карцинома. Неки дан, тачније 12. маја, из димњака „Кнауфа“ куљао је црни дим као да је прорадио вулкан и најужасније загадио мој град, али ником ништа. Истина, мени су стигле претње из „Кнауфа“ што се усуђујем да упозорим на проблем, али неко мора да укаже на еколошко загађење. Грађани не слуте какву моћ имају. Србија почива на нама, њеним становницима који плаћају порез и тако доприносе материјалном стању државе. Председник Србије штити интерес Немаца а не својих грађана. Јер, забога, они запошљавају људе, а што ће ти људи умрети од загађења „страних инвеститора“, то нема везе. Лечење оболелих од загађеног ваздуха кошта државу. Пре неколико година била су четири случаја трудноће које су због деформитета плода морале превремено да се прекину. Лекари су ми рекли да је то последица тровања у раним месецима трудноће. Нико не сме да се усуди и стане пред камере да обавести јавност о хаварији. Сви се плаше да не изгубе посао, а нико се не плаши што ће изгубити здравље и живот. То је менталитет који се последњих двадесетак година негује у Србији у којој 12.000 људи годишње умире од загађеног ваздуха.

Хоће ли екотероризам о коме говорите, у ствари, бити завршни ударац и српским сељацима и српској привреди у целини?
Ако погледате како су велике светске корпорације, које своје прљаве индустрије пресељавају у мале, колонијалне земље, распоређене по Србији, све је јасно и очигледно чак и највећим лаицима. Ето, већ имамо велике загађиваче у Мајданпеку и Бору, затим „Кнауф“ на југоистоку наше земље, кинеског загађивача у Смедереву и будућег кинеског загађивача „Линглонг“ код Зрењанина, који нема квалитетну воду за пиће, а будућој фабрици за дневну производњу гума биће потребно два до три милиона литара воде. Одакле ће они ту воду црпети и шта ће после радити с том водом у којој ће бити арсена, иначе веома тешког за решавање. Зрењанин годинама не може да добије фабрику воде, али се зато кинеском „Линглонгу“ даје бесплатно скоро сто хектара најплоднијег пољопривредног земљишта. И наравно, загађену воду испуштаће у Бегеј, који је ионако већ загађен. И нека ми неко каже да то није екотероризам! И у Инђију је дошао јапански произвођач гума „Тојо“, али се о њему мало прича, ваљда због претпоставке да су Јапанци чистији. Наши еколошки закони су најблажи у Европи и они се радо управљају према нашим законима.
Очекујете ли да власт, можда, одустане од доласка „Рио Тинта“ након дводневног саветовања одржаног тим поводом у САНУ?
Само првог дана сам учествовала у раду тога скупа и имала сам утисак да је он организован тек реда ради. Мислим да је то била представа којом треба да се обмане српски народ уз помоћ ауторитета председника САНУ др Владимира Костића и осталих академика. Наравно, на самом почетку говорила је министарка др Зорана Михајловић, која је цео пројекат представила као, малтене, идеалну инострану инвестицију због које немамо разлога да се узнемиравамо. Слично је урадила и директорка фирме „Сава“, ћерке „Рио Тинта“ у Србији, с пригодним презименом Продановић. Истине ради, било је неколико дисонантних ставова, па и из САНУ. Изузетан је био декан Шумарског факултета у Београду др Ратко Ристић, као и представници Биолошког факултета који такође не подржавају долазак „Рио Тинта“. Али ниједна државна институција није се оградила од остварења пројекта „Јадар“. Министарство екологије, чије мишљење треба да буде најпресудније, уопште није укључено у расправу око овог важног питања, него само Министарство грађевине и Министарство рударства. С еколошког становишта ово је врло важно питање, јер Србија има узану територију и над њом ће се сударати еколошки отпаци из „Рио Тинта“ с истим таквим отпацима из Зрењанина, а постоји и опасност од прекограничних загађења и тужби околних држава. А онда је питање хоће ли тужити „Рио Тинто“ или државу Србију.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.