Zečevizija – Srpski film opet pobeđuje

Kao i sve drugo u nas, talenat deluje protiv očekivanja, gotovo u inat. Bogu hvala, ništa se s nama ne može predvideti i odlično je što je tako. To se naime potvrdilo i kada je, uprkos „kombinacijama“ regionalnih lobija, srpski film ostavio utisak najznačajnije kinematografije na Festu ’21

Uprkos štimovanju i ujdurmama regionalnih lobija, srpski film je ipak ostavio utisak najznačajnije kinematografije na Festu ’21. Sredinom festivala, gotovo iznenada, dogodilo se malo čudo: u središte pažnje izbila su, istoga dana, dva srpska filma, koja su daleko iza sebe ostavila sve što je do tada smišljao i prikazivao region. Radi se o filmovima Oaza Ivana Ikića (najviša nagrada festivala) i Lihvar Nemanje Ćeranića (priznanje reditelju najboljeg domaćeg filma). Da čudo bude veće, oba filma su debitantska, a dva njihova autora poznata su uglavnom u krugovima mlađih sineasta. Obe teme čvrsto su ukorenjene u srpsku stvarnost, s domaćim glumcima (uglavnom neprofesionalnim, što je još jedan bitan momenat), ali su lako shvatljive i neće imati problema sa stranom publikom, što se već pokazalo u Veneciji i drugde. Filmski govor ovih dela razumljiv je, čitak i u najboljem (Oaza) inovativan s umetničke tačke gledišta. Eto dokaza vitalnosti našeg filma u trenucima u kojima se činilo da je sasvim potonuo u sivilo i beznačajnost. Kao i sve drugo u nas, talenat deluje protiv očekivanja, gotovo u inat. Bogu hvala, ništa se s nama ne može predvideti i odlično je što je tako. [restrict]

BEKSTVO U SLOBODU Oaza je značajno ostvarenje u domenu filmskog istraživanja. Ikić svoju ljubavnu priču smešta u trougao mentalno retardiranih adolescenata iz doma u Sremčici, koji naziva oazom iako, na prvi pogled, ovaj ambijent izaziva mnoge asocijacije na svojevrstan geto. Glavne uloge tumače štićenici ove ustanove, troje mladih s izraženim poremećajima u ponašanju, koji međutim vole i razumeju film i privrženo u njemu učestvuju. Razume se da je filmska priča, tj. scenario, zavisio od ove datosti, a da je režija često ostajala u međuprostorima izostavljanja, podrazumevanja i mentalnog dopisivanja. Iz takve suptilne i skrupulozne mikrorežije Ikić je gradio pravu malu poetiku krupnih planova, uhvaćenih pogleda, zagrcnutog ćutanja, dugih i prividno neispunjenih hodova kamere, dakle nagoveštaja naročite organizacije prostora i vremena, kao i glume koja je uslovljena trenutnim raspoloženjima aktera, koja se, naravno, nisu mogla predvideti.
Razgrnuti sve nanose kulture i civilizacije i dohvatiti se rudimentarnog ljudskog može se samo u oazi neprilagođenih, izgleda da misli mladi Ikić (ima, doista, i takvih umetnika koji smatraju da pravu slobodu mogu ostvariti samo poremećene osobe, na primer Ken Kizi, autor romana „Let iznad kukavičijeg gnezda“, po kome je Forman snimio svoje remek-delo). Svi su bili svesni tih rizika: ne samo „Dogme 95“ (u smislu forme) nego i takvih ostvarenja kao što je bio film Dejvid i Liza Frenka Perija iz 1962. ili sasvim drugačijeg Sna letnje noći Gorana Paskaljevića, mada sve to ne važi za Oazu kao rezultat autentičnog i doslednog autorskog stava. Rečju, ovo je film otkrića i oslobođenja, dostignuće bez premca ne samo u domaćim uslovima.
Ishod ove traumatične povesti je, kako kaže sam autor, „očajničko bekstvo u slobodu“ sa svim posledicama koje izaziva jedna inače razuđena gromada savremenog iskustva. Ali Ikić se ne bavi ničim što ide izvan strogo omeđene oaze nagona i strasti. Kao i Fromovo „Bekstvo od slobode“, Ikićev beg u slobodu pripada domenu iracionalnog i nepodnošljivog osećanja izgubljenosti savremenog čoveka, barem što se tiče fromovskog mehanizma destruktivnosti. Jer potmula žila unutrašnjeg života Oaze jeste samopovređivanje, na kraju i samouništenje. Autodestrukcija je i najbolnija tačka Ikićevog mikrokozma, jezgro oko koje se plete poetika surovosti ovog filma. Eksplicitno prikazivanje ovog čina za mnoge je zaista bilo nesnosno. To je ona granica koja uvek izaziva emotivne reakcije u publici i podseća nas na izvesnost: Oaza jeste legitiman eksperiment, ali eksperiment s opasnom granicom, tim pre što ostaju dileme o upotrebi ili zloupotrebi zaštićenih osoba u medijumu pokretne slike, pogotovu onih sa disocijativnim poremećajima ličnosti.

NEUGASLI DUH EKSPERIMENTA Ali kakva je to inovacija u mentalno i stvaralački skučenoj kinematografiji, kao što je ova naša današnja! Kakav je to korak od sedam milja kada se uzme u obzir potpuna praznina i beznačajnost premoćne većine onoga što se godišnje štancuje pod nazivom domaća filmska produkcija, pa još i traći ogromne narodne pare. Ali duh filmskog eksperimenta oduvek je prisutan u srpskom filmu i evo čuda koje se i danas događa i budi nas iz obamrlosti! Oaza je, dakle, najlegitimniji mogući potomak istog duha koji se rodio ranih dvadesetih godina prošlog veka u srpskom avangardom u filmu i evo već ravno stotinu godina dejstvuje kao kontinuum.
Od „Poetike kinematografa“ Stanislava Vinavera iz 1920. godine potiče, dakle, načelo eksperimenta u srpskom filmu, bez koga nema pomaka u Sedmoj umetnosti. U isto to vreme ovu istinu projavili su Ejzenštejn, Bunjuel i Ljubomir Micić sa svojim „Šimi na groblju latinske četvrti“, koji predstavlja prvu montažu atrakcija u duhu Ejzenštejnovog „grandioznog umetničkog eksperimenta“ (Vjaćeslav Ivanov), pa se onda sve to vratilo u ranim šezdesetim kroz filmove Dušana Makavejeva i eksperimentatore iz Kino-kluba Beograd, poetiku surovosti Živojina Pavlovića i srpskog filma iz šezdesetih i sedamdesetih, preko „Filmforuma“ SKC i beogradskog kruga alternativnog filma, zatim pokreta Alternative u Akademskom filmskom centru, sve do dana današnjeg. Iako se Oaza ne bavi traganjem u uže shvaćenom domenu forme, ona pripada domenu alternativnog po svojim mentalnim i intelektualnim svojstvima, a ona jesu opozicija vladajućim kodovima građanskog sveta. Tu se Oaza i Kukavičje gnezdo veoma približavaju. Nemirenje s postojećim, subverzija, opozicija, otpor, kršenje pravila i bunt jesu po sebi veliki eksperiment, koji je i u samoj suštini umetničkog filma. Eto u tome je, po meni, iskorak Oaze i njen značaj u našem prostoru i vremenu.

TU SVAKO SVAKOM NEŠTO DUGUJE Na drugoj strani je film Lihvar Nemanje Ćeranića u kome nema ničeg eksperimentalnog. On je, naprotiv, sav u duhu konvencija kriminalističkog žanra prema Houksovoj formuli „čoveka u opasnosti“. U miljeu gradića nadomak Beograda, koji je zahvaljujući poreskim i drugim olakšicama doživeo ekonomski bum, time i sva moguća iskušenja „sive zone“, jedan uterivač dugova ispoljava uobičajene grubosti pre nego što se odvoji od podzemlja i započne svoj mali, legalni biznis. Ali to nije baš jednostavno u gradu „u kome svako svakom nešto duguje“, kako ovaj antijunak opisuje svoju sumračnu zonu. Dramaturgija je jasna, pravolinijska i izbegava sve digresije: glavno lice se bez kompromisa suočava s nizom prepreka i kontraigrom, pri čemu otkriva svoju bolest kao otežavajuću okolnost i uzrok fatalnog preokreta. Jedan previd, mala greška i ceo plan je propao. Nema ničega nepoznatog u ovoj akcionoj šemi nastaloj na iskustvu stotine narativa istog tipa.
Ali ima nešto u autorskom jezgru ovog filma što ga povezuje s Povratkom negdašnjeg debitanta Žike Pavlovića (1966): Lihvar ispostavlja jednu sličnu priču i nosi tragove štimunga ranog „crnog talasa“ kao i cele poetike Pavlovićevog antiheroja. Al Kapone Pavlovića i Ćeranićev Mundir su od istog materijala i sudbina im je slična: oni ne mogu da pobegnu iz lavirinta zločina, koji ih je uzeo pod svoje. Šta god da učine, podzemlje ih vuče natrag. Samo što u tranzicijskom mutljagu Lihvara Žikin inspektor milicije postaje glavni kum podzemlja, što pregledno ocrtava liniju sunovrata našeg društva, od te, 1966. godine do sada. U današnjem grabežu, međutim, nema vremena za gubljenje. U Ćeranićevoj priči o anđelima podzemlja sve je dosledno izvedeno, tečno i bez greške, što se može reći i za čistu, preciznu režiju. Ovo je muški, bioskopski film par excellence, namenjen tržištu i sastavljen po njegovim zahtevima. Naročit kvalitet predstavlja rad sa glumcima-naturščicima, što uspostavlja još jednu vezu sa tzv. crnim talasom sedamdesetih. Lihvar se, rečju, nalazi na drugom produkcijskom polu u odnosu na Oazu, te zorno pokazuje da naš film danas može mnogo više nego što je u stanju da otkrije na prvi pogled. Oba debitanta već su se okušali u branši i pokazuju da mogu sve ono što i njihove mlade kolege u svetu. U našem filmu svako svakom ponešto duguje: i duhu avangarde i poetici podzemlja i nasleđu srpskog bioskopa.

[/restrict]