Zašto je Medvedčuk gori od Navaljnog

Dok Putin najavljuje da će „izbiti zube“ onima koji kidišu na Krim i Donbas, „demokratski“ Zapad brani odluke komunističkog diktatora Hruščova samo zato što se time nanosi šteta Rusiji

Rusija želi prijateljstvo sa svim zemljama, naglasio je prošle nedelje Dmitrij Peskov, portparol ruskog predsednika Vladimira Putina. „Predsednik je savršeno jasno označio konstantu našeg pogleda na svet. Mi želimo da sa svima budemo prijatelji, ali to prijateljstvo treba i da bude prijateljstvo. Ne pokroviteljstvo, ne diktat, ne prevara, ne dvostruki standardi već prijateljstvo. A mi umemo da budemo prijatelji“, podvukao je Peskov i dodao da Rusija neće prepustiti nikome ono što je njeno i ima snage da „nikome to ne dozvoli“. Ovim rečima je pojasnio raniju Putinovu izjavu da će Moskva „izbiti zube“ onima koji pokušavaju od nje nešto da odgrizu. Ruski šef države ocenio je da je „za nekog Rusija, sa svojim kolosalnim potencijalom i najvećom teritorijom na svetu, suviše velika“ i da su se „neki osmelili da javno govore da sibirska bogatstva navodno nepravedno pripadaju samo jednoj državi“. „Svi hoće nas negde da ugrizu ili da nam nešto odgrizu. Ali oni koji se spremaju da to urade moraju da znaju da ćemo im izbiti zube, tako da više neće moći da ujedaju“, rekao je Putin. [restrict]

„LOŠ PRIMER“ ČITAVOJ UKRAJINI Ova poruka odnosi se na Sibir, ali mnogo više na Krim, jer Ukrajina i njeni zapadni saveznici osporavaju ponovno pripajanje poluostrva Ruskoj Federaciji, od koje ga je 1954. generalni sekretar KPSS Nikita Hruščov samovoljno odvojio, posle dva veka u sastavu ruske države. Narod Krima nije niko, sve do referenduma u martu 2014, pitao da li žele da žive u Ukrajini, ali je Hruščov rekao da je „svejedno“, jer su svi deo velike sovjetske države. Uz negodovanje lokalnog stanovništva, sve je gurnuto pod tepih. Već 1991, kada je u Ukrajini obnovljena ideja o samostalnosti, odmah se i na Krimu probudio pokret za povratak u sastav matice, imajući u vidu da se većina stanovništva izjašnjava kao Rusi. Zato, kada se govori o „aneksiji“ Krima, stvari i nisu crno-bele. O tome svedoči i progon s kojim se u poslednje vreme suočava lider ukrajinske opozicije Viktor Medvedčuk, koji slovi za Putinovog prijatelja i zalaže se za obnovu odnosa s Rusijom.
Zbog Krima i Donbasa (koji takođe teži pripajanju Rusiji, ali Moskva ne žuri s time), dve zemlje su već sedam godina na ivici rata, što zapadne sile koriste za „obuzdavanje“ Rusije, uvođenje sankcija i rušenje odnosa između Moskve i Evrope. Sve dok u Kijevu na vlast ne dođu znatno umerenije i realističnije snage – sposobne da priznaju da niti je Krim ikada želeo da bude ukrajinski, niti je Ukrajina planirala da ulaže u njegov razvoj – dotle će sukob usporavati ruski i paralisati ukrajinski napredak. Mnogi su u Ukrajini toga svesni, ali „zapadni vektor“ onemogućava obnovu pokidanih niti međudržavnih odnosa. Zanimljivo je da Vašington i „demokratski“ Zapad, baš kao i ekstremisti i antikomunisti u Kijevu, podržavaju i silom oružja protiv sopstvenog stanovništva brane odluke komunističkog diktatora Hruščova samo zato što se time nanosi šteta Rusiji.
Zato, kada Putin, pre dva meseca, najavi dodatna državna ulaganja od čak bilion rubalja (oko 14 milijardi dolara) na Krimu tokom naredne četiri godine, to na vlast u Kijevu deluje kao snažan šamar. Ne samo zbog toga što Moskva u region od 2,4 miliona stanovnika uliva kapital bez njihovog „odobrenja“ već prvenstveno što time daje „loš primer“ čitavoj Ukrajini. Ako je ovogodišnji budžet Ukrajine (sa 44 miliona stanovnika) tek nešto veći od 39 milijardi dolara, onda je jasno koliko su ruskih 14 milijardi velike investicije na Krim, gde živi dvadeset puta manje ljudi. Posebno ako se zna da je Rusija za sedam godina uložila bar još toliko u razvoj Krima. A treba imati u vidu da su to samo dodatne investicije iz centralne kase u Moskvi, dok je redovan budžet Krima ove godine projektovan na preko dve milijarde dolara (za 2023. predviđa se budžet od 3,2 milijarde), i u njega, naravno, ne ulaze vojni i drugi rashodi koje federalni centar preuzima na sebe. Time Rusija pokazuje da brine o narodu Krima, za razliku od Kijeva koji je posle raspada SSSR-a gotovo obustavio investicije u ovaj region.

NEOPROSTIV GREH MEDVEDČUKA Jasno je mnogima u Ukrajini da bi, u slučaju da na vlast dođe neko poput Medvedčuka i njegove stranke „Opoziciona platforma“, u državi mogli da računaju na povećanje životnog standarda, a pre svega na mir i stabilnost, kojih se zemlja uželela posle sedam godina sukoba i propasti. Preduslov su dobri odnosi s Moskvom, čemu su garancija upravo Medvedčuk i njegovi ljudi. Oni ne kriju dobre veze u ruskoj prestonici, ali Rusija ih poštuje kao relevantne sagovornike. To je, veruje se, neoprostiv greh Medvedčuka i njegove ekipe, pa se upravo on našao na udaru optužbi – za „izdaju zemlje“ i saradnju s Krimom – teritorijom koju vlast u Kijevu smatra svojom. Samo naivne može da začudi što je majdanska vlast još 2014. obustavila isplate „svojim građanima“ na Krimu, uključujući i zarađene penzije, pa im je čak presekla i dotok vode kroz kanal na Dnjepru koji kontroliše.
Toliko o „ljubavi i brizi“ prema građanima koje bi, očigledno silom, želeli da reintegrišu u svoj pravni sistem. Pa se onda ljute kada im 96 odsto ljudi na referendumu okrene leđa. Stoga Kijev može da bude siguran da bi, u slučaju pokretanja neke „invazije na Krim“, ne samo ruska armija već i domaće stanovništvo pružilo snažan otpor. A jačanje unutrašnjih političkih snaga, poput Medvedčuka i njemu sličnih, siguran je pokazatelj da se taj otpor uvećava u čitavoj Ukrajini, a posebno na njenom jugu i istoku. Stoga je pala odluka da on mora „iza brave“. Za sada u kućni pritvor, da ova vrsta represije ne bi suviše naglo došla, jer bi bilo kontraproduktivno po samu vlast. A i da bi se „opipale“ reakcije zapadne javnosti – osetljive na hapšenja političkih protivnika, kao u „slučaju Navaljni“ u Rusiji. Čudi, međutim, što Kijevu za sada niko ne uvodi sankcije, niti previše brine zbog hapšenja vodećeg opozicionara. Njega zapadni mediji i zvaničnici, doduše, i ne nazivaju „liderom opozicije“, iako bi mu taj pridev mnogo više pristajao nego Alekseju Navaljnom. Izgleda da je ukrajinski zatočeni lider opozicije, bar u zapadnim očima, manje vredan od onog ruskog.

IGRA JE POČELA Izborni rejting blogera i „Putinovog kritičara“ Navaljnog ni danas, nakon svih trovanja, hapšenja i zatvaranja, ne prelazi pet odsto čak ni u Moskvi, najjačem opozicionom uporištu, i to prema izveštajima zapadnih agencija. Koliko im je verovati vidi se i iz toga što Putinu u prestonici daju „ogromnih“ 33 procenta. Tako je, uveravaju zapadni mediji, Navaljni „izbio“ na drugo mesto po popularnosti u glavnom gradu – iako Putin nije ni planirao da se kandiduje u Moskvi. Ali i ovi mediji „priznaju“ da je rejting Navaljnog na nivou Rusije dosta niži: svega dva procenta, što je poražavajuće za jednog „lidera opozicije“. Bolje od njega stoje i Vladimir Žirinovski, i Genadij Zjuganov, i mnogi drugi, znani i neznani u našoj javnosti. Ali iz Brisela je stigla najava da bi izbori za Dumu na jesen mogli da budu proglašeni „lažnim“, verovatno u slučaju ako ih „lider opozicije“ dočeka u zatvoru, gde izdržava kaznu zbog brojnih krivičnih dela.
S druge strane, rejting Medvedčuka i njegove „Opozicione platforme“ u Ukrajini je značajan i pokazuje zanimljive tendencije. OP je u februaru dosegla vrhunac popularnosti u celoj državi (20 odsto), malo prestigavši i vladajuću partiju „Sluga naroda“ predsednika Vladimira Zelenskog. U tom trenutku je i opoziciona „Evropska solidarnost“ bivšeg predsednika Petra Porošenka zapretila Zelenskom, sa 16 odsto podrške, a nekoliko procenata niže kotirala se „Batkivšćina“ bivše premijerke Julije Timošenko. Sve ostale stranke bile su ispod pet odsto. Da bi se, najednom, negativna kampanja i optužbe protiv Medvedčuka pojačali i on je u maju dospeo u kućni pritvor, a rejting mu je strmoglavo krenuo nadole. Sada je pao na treće mesto (13,2%), iza Porošenka (13,5), dok je Zelenski ponovo usamljen na vrhu s 24,8 odsto.
Ne treba zaboraviti da je pre dve godine Zelenski imao rejting 65 odsto, pa stoga sve ove podatke treba uzimati s rezervom, jer se vidi da su milioni glasova negde „iščezli“, a da nikome nisu pripali. Gde su, to će pokazati samo izbori. Ali je predsednik, izgleda, odlučio da je za njega najbolje ako iščezne Medvedčuk! A s njim – nada se Zelenski – i milioni opozicionih glasova. Samo da ne bude obrnuto, da mu oni koji su savetovali da započne politički progon nad Medvedčukom – nisu učinili medveđu uslugu. Tako obično biva kad neko sebe nazove slugom, pa umisli da je postao „gospodar naroda“. Medvedčuk poručuje da ne napušta Ukrajinu čak i da je to jedini način da izbegne robiju. Izgleda da je rešen da pronađe „izgubljene“ glasove Zelenskog. Ne treba zaboraviti da je za aktuelnog šefa države 2019. glasalo 13,5 miliona ljudi koji su želeli da majdanska vlast zauvek ode, a ne samo da presvuče odelo. Zelenski to zna. Zna i Medvedčuk. Igra je počela.

[/restrict]