Зашто је Медведчук гори од Наваљног

Док Путин најављује да ће „избити зубе“ онима који кидишу на Крим и Донбас, „демократски“ Запад брани одлуке комунистичког диктатора Хрушчова само зато што се тиме наноси штета Русији

Русија жели пријатељство са свим земљама, нагласио је прошле недеље Дмитриј Песков, портпарол руског председника Владимира Путина. „Председник је савршено јасно означио константу нашег погледа на свет. Ми желимо да са свима будемо пријатељи, али то пријатељство треба и да буде пријатељство. Не покровитељство, не диктат, не превара, не двоструки стандарди већ пријатељство. А ми умемо да будемо пријатељи“, подвукао је Песков и додао да Русија неће препустити никоме оно што је њено и има снаге да „никоме то не дозволи“. Овим речима је појаснио ранију Путинову изјаву да ће Москва „избити зубе“ онима који покушавају од ње нешто да одгризу. Руски шеф државе оценио је да је „за неког Русија, са својим колосалним потенцијалом и највећом територијом на свету, сувише велика“ и да су се „неки осмелили да јавно говоре да сибирска богатства наводно неправедно припадају само једној држави“. „Сви хоће нас негде да угризу или да нам нешто одгризу. Али они који се спремају да то ураде морају да знају да ћемо им избити зубе, тако да више неће моћи да уједају“, рекао је Путин.

[restrict]

„ЛОШ ПРИМЕР“ ЧИТАВОЈ УКРАЈИНИ Ова порука односи се на Сибир, али много више на Крим, јер Украјина и њени западни савезници оспоравају поновно припајање полуострва Руској Федерацији, од које га је 1954. генерални секретар КПСС Никита Хрушчов самовољно одвојио, после два века у саставу руске државе. Народ Крима није нико, све до референдума у марту 2014, питао да ли желе да живе у Украјини, али је Хрушчов рекао да је „свеједно“, јер су сви део велике совјетске државе. Уз негодовање локалног становништва, све је гурнуто под тепих. Већ 1991, када је у Украјини обновљена идеја о самосталности, одмах се и на Криму пробудио покрет за повратак у састав матице, имајући у виду да се већина становништва изјашњава као Руси. Зато, када се говори о „анексији“ Крима, ствари и нису црно-беле. О томе сведочи и прогон с којим се у последње време суочава лидер украјинске опозиције Виктор Медведчук, који слови за Путиновог пријатеља и залаже се за обнову односа с Русијом.
Због Крима и Донбаса (који такође тежи припајању Русији, али Москва не жури с тиме), две земље су већ седам година на ивици рата, што западне силе користе за „обуздавање“ Русије, увођење санкција и рушење односа између Москве и Европе. Све док у Кијеву на власт не дођу знатно умереније и реалистичније снаге – способне да признају да нити је Крим икада желео да буде украјински, нити је Украјина планирала да улаже у његов развој – дотле ће сукоб успоравати руски и паралисати украјински напредак. Многи су у Украјини тога свесни, али „западни вектор“ онемогућава обнову покиданих нити међудржавних односа. Занимљиво је да Вашингтон и „демократски“ Запад, баш као и екстремисти и антикомунисти у Кијеву, подржавају и силом оружја против сопственог становништва бране одлуке комунистичког диктатора Хрушчова само зато што се тиме наноси штета Русији.
Зато, када Путин, пре два месеца, најави додатна државна улагања од чак билион рубаља (око 14 милијарди долара) на Криму током наредне четири године, то на власт у Кијеву делује као снажан шамар. Не само због тога што Москва у регион од 2,4 милиона становника улива капитал без њиховог „одобрења“ већ првенствено што тиме даје „лош пример“ читавој Украјини. Ако је овогодишњи буџет Украјине (са 44 милиона становника) тек нешто већи од 39 милијарди долара, онда је јасно колико су руских 14 милијарди велике инвестиције на Крим, где живи двадесет пута мање људи. Посебно ако се зна да је Русија за седам година уложила бар још толико у развој Крима. А треба имати у виду да су то само додатне инвестиције из централне касе у Москви, док је редован буџет Крима ове године пројектован на преко две милијарде долара (за 2023. предвиђа се буџет од 3,2 милијарде), и у њега, наравно, не улазе војни и други расходи које федерални центар преузима на себе. Тиме Русија показује да брине о народу Крима, за разлику од Кијева који је после распада СССР-а готово обуставио инвестиције у овај регион.

НЕОПРОСТИВ ГРЕХ МЕДВЕДЧУКА Јасно је многима у Украјини да би, у случају да на власт дође неко попут Медведчука и његове странке „Опозициона платформа“, у држави могли да рачунају на повећање животног стандарда, а пре свега на мир и стабилност, којих се земља ужелела после седам година сукоба и пропасти. Предуслов су добри односи с Москвом, чему су гаранција управо Медведчук и његови људи. Они не крију добре везе у руској престоници, али Русија их поштује као релевантне саговорнике. То је, верује се, неопростив грех Медведчука и његове екипе, па се управо он нашао на удару оптужби – за „издају земље“ и сарадњу с Кримом – територијом коју власт у Кијеву сматра својом. Само наивне може да зачуди што је мајданска власт још 2014. обуставила исплате „својим грађанима“ на Криму, укључујући и зарађене пензије, па им је чак пресекла и доток воде кроз канал на Дњепру који контролише.
Толико о „љубави и бризи“ према грађанима које би, очигледно силом, желели да реинтегришу у свој правни систем. Па се онда љуте када им 96 одсто људи на референдуму окрене леђа. Стога Кијев може да буде сигуран да би, у случају покретања неке „инвазије на Крим“, не само руска армија већ и домаће становништво пружило снажан отпор. А јачање унутрашњих политичких снага, попут Медведчука и њему сличних, сигуран је показатељ да се тај отпор увећава у читавој Украјини, а посебно на њеном југу и истоку. Стога је пала одлука да он мора „иза браве“. За сада у кућни притвор, да ова врста репресије не би сувише нагло дошла, јер би било контрапродуктивно по саму власт. А и да би се „опипале“ реакције западне јавности – осетљиве на хапшења политичких противника, као у „случају Наваљни“ у Русији. Чуди, међутим, што Кијеву за сада нико не уводи санкције, нити превише брине због хапшења водећег опозиционара. Њега западни медији и званичници, додуше, и не називају „лидером опозиције“, иако би му тај придев много више пристајао него Алексеју Наваљном. Изгледа да је украјински заточени лидер опозиције, бар у западним очима, мање вредан од оног руског.

ИГРА ЈЕ ПОЧЕЛА Изборни рејтинг блогера и „Путиновог критичара“ Наваљног ни данас, након свих тровања, хапшења и затварања, не прелази пет одсто чак ни у Москви, најјачем опозиционом упоришту, и то према извештајима западних агенција. Колико им је веровати види се и из тога што Путину у престоници дају „огромних“ 33 процента. Тако је, уверавају западни медији, Наваљни „избио“ на друго место по популарности у главном граду – иако Путин није ни планирао да се кандидује у Москви. Али и ови медији „признају“ да је рејтинг Наваљног на нивоу Русије доста нижи: свега два процента, што је поражавајуће за једног „лидера опозиције“. Боље од њега стоје и Владимир Жириновски, и Генадиј Зјуганов, и многи други, знани и незнани у нашој јавности. Али из Брисела је стигла најава да би избори за Думу на јесен могли да буду проглашени „лажним“, вероватно у случају ако их „лидер опозиције“ дочека у затвору, где издржава казну због бројних кривичних дела.
С друге стране, рејтинг Медведчука и његове „Опозиционе платформе“ у Украјини је значајан и показује занимљиве тенденције. ОП је у фебруару досегла врхунац популарности у целој држави (20 одсто), мало престигавши и владајућу партију „Слуга народа“ председника Владимира Зеленског. У том тренутку је и опозициона „Европска солидарност“ бившег председника Петра Порошенка запретила Зеленском, са 16 одсто подршке, а неколико процената ниже котирала се „Баткившћина“ бивше премијерке Јулије Тимошенко. Све остале странке биле су испод пет одсто. Да би се, наједном, негативна кампања и оптужбе против Медведчука појачали и он је у мају доспео у кућни притвор, а рејтинг му је стрмоглаво кренуо надоле. Сада је пао на треће место (13,2%), иза Порошенка (13,5), док је Зеленски поново усамљен на врху с 24,8 одсто.
Не треба заборавити да је пре две године Зеленски имао рејтинг 65 одсто, па стога све ове податке треба узимати с резервом, јер се види да су милиони гласова негде „ишчезли“, а да никоме нису припали. Где су, то ће показати само избори. Али је председник, изгледа, одлучио да је за њега најбоље ако ишчезне Медведчук! А с њим – нада се Зеленски – и милиони опозиционих гласова. Само да не буде обрнуто, да му они који су саветовали да започне политички прогон над Медведчуком – нису учинили медвеђу услугу. Тако обично бива кад неко себе назове слугом, па умисли да је постао „господар народа“. Медведчук поручује да не напушта Украјину чак и да је то једини начин да избегне робију. Изгледа да је решен да пронађе „изгубљене“ гласове Зеленског. Не треба заборавити да је за актуелног шефа државе 2019. гласало 13,5 милиона људи који су желели да мајданска власт заувек оде, а не само да пресвуче одело. Зеленски то зна. Зна и Медведчук. Игра је почела.

[/restrict]

Један коментар

  1. Pre svega sta je to Medvedcuk, a onda, kakve to ima veze sa onim sto je rekao gospodin Putin?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *