Pola veka pingpong diplomatije

Kako bi svet izgledao da Kauan nije ušao u kineski autobus?

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka situacija u Aziji nije mirisala na dobro. Rat u Vijetnamu se rasplamsavao, sovjetsko-kineska granica više je bila potencijalno ratno poprište nego zona bilo kakve saradnje, politika Ričarda Niksona je ključala u okvirima onoga što zapadni geopolitički narativ naziva Teorijom ludaka (Madman Theory), a Japan je organizovao 31. svetsko prvenstvo u stonom tenisu.
Naši su u Nagoji imali zapažen nastup. Momci su uzeli bronzu, kao i Dragutin Šurbek u pojedinačnoj konkurenciji. Zlato je pripalo Kinezima, ali su Amerikanci mislili da su tihi pobednici tog takmičenja. [restrict]

TAJNA POSETA PEKINGU Imajući u vidu da je razdvajanje NR Kine od SSSR-a od prvorazredne važnosti za njihove interese i procenjujući da se era Mao Cedunga bliži kraju, Amerikanci su preduzeli poduhvat koji im se pola veka kasnije obio o glavu zbog pogrešne procene. Umesto da bude korisna poluga za obuzdavanje sovjetske Rusije i kasnije jedan od partnera, Kina je SAD postala glavni takmac.
Kako bi bilo kakav zvanični kanal komunikacije s Pekingom 1971. godine bio otvoren, iskorišćeno je pomenuto svetsko prvenstvo u Nagoji koje se održavalo od 28. marta do 7. aprila.
Danas već geopolitička legenda kaže da je američki reprezentativac hipi izgleda Glen Kauan propustio autobus svog nacionalnog tima na kraju treninga. Kako se dogodilo da niko u američkom autobusu nije primetio Kauanovo odsustvo i zašto ga niko nije potražio, danas više niko ne pominje. Ističe se pak da je Kauan potom malo trenirao s kineskim reprezentativcem Lijangom Kolijangom. Kada su japanski domaćini oglasili kraj treninga, Kauan se, kako to već biva, obreo u kineskom autobusu, gde se, posredstvom prevodioca, sit ispričao s kineskim igračima, nakon čega mu je Džuang Cedung sa zadnjeg sedišta doneo i poklonio sliku planina Huangšan iscrtanu na svili. Amerikanac kod sebe nije imao ništa, ali se prvom sledećom prilikom revanširao kineskom igraču poklonivši mu majicu na kojoj je pisalo „Pusti neka bude“.
I bilo je već desetog aprila kada su vrata NR Kine otvorena za američke stonotenisere. Ono što je usledilo prikazano je u romanu Vinstona Gruma i filmu Roberta Zemekisa „Forest Gamp“. Ali u filmovima još uvek nije prikazana tajna poseta Henrija Kisindžera Pekingu, jula 1971, tokom njegovog puta u Pakistan. Tadašnji savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost utabao je put za zvaničnu posetu Ričarda Niksona Kini koja je upriličena februara 1972. godine, kada je i zvanično započeo proces saradnje dve zemlje objavom Šangajskog kominikea.

POVRATAK KOKA-KOLE U Pekingu i Vašingtonu u proleće 1973. godine uspostavljene su kancelarije za vezu. Jedan od četvorice američkih zvaničnika za vezu s Pekingom bio je i Džordž Buš Stariji. Kina koja tada nije mogla da parira svetskim silama tako lako verovatno je ohrabrivala Ameriku da bude što zainteresovanija za produbljenje saradnje, pa Buš u svom kineskom dnevniku, prema Džefriju Ejndželu, beleži da Kina neprestano želi da SAD budu jake i da želi da Amerika brani Evropu.
Posete američkih predsednika i drugih zvaničnika Kini, poput Džeralda Forda 1975, više nisu bile nikakav presedan. Razgovori o uspostavljanju zvaničnih diplomatskih odnosa NR Kine i SAD okončani su u Pekingu, 13. decembra 1978. Šest dana kasnije „Koka-kola“ se vratila na kinesko tržište, a za zvaničan početak diplomatskih odnosa dve zemlje uzet je 1. januar 1979. godine.
Bila je to velika strategijska pobeda kineske strane. Vašington je formalno priznanje kineske države s Tajpeha (Tajvan, tzv. Republika Kina) preneo na Peking, odnosno NR Kinu, a kinesko tržište kosmičkih dimenzija postepeno je počelo da se otvara s prvim flašama koka-kole.
Godine 1982. na Tjenanmen i Kineski zid stigao je, letom iz Hongkonga gde je imao izložbu, čak i Endi Vorhol. Rekli su mu da u Kini još uvek nema „Mekdonaldsovih restorana“, a on je odgovorio da će ih biti. Ima ih i danas, ali se tržišni prodor u kinesku civilizaciju, koji je ipak s kineske strane doziran, pokazao kao nedovoljan.
Umesto da odigra zapaženu epizodnu ulogu unutar američke spoljnopolitičke agende, Kina je započela proces preuzimanja svetskog privrednog vođstva i rasta uticaja u svetu. Povedene kolonijalnim iskustvima Velike Britanije, Francuske, Japana i drugih zemalja, koje su u 19. stoleću i početkom 20. veka Kinu relativno lako disciplinovale upotrebom srazmerno male sile, SAD su sedamdesetih godina verovale da će ta velika trauma i poniženje kineske nacije biti uključene u projekcije Pekinga za budućnost, što se nije dogodilo.
Kinu, naprosto, više nije bilo moguće obuzdati slanjem flote sačinjene od svega nekoliko brodova pred njene ključne luke, odnosno velike priobalne gradove.

KORACI OD SEDAM MILJA Čineći ekonomske korake od sedam milja, Kina je kroz svaki načinjeni privredni korak vraćala i nacionalno samopouzdanje, a Americi je ispostavila izazov vlastitog koncepta ekonomskog razvoja kroz niz globalnih inicijativa i ambiciju da kontroliše ključne pomorske puteve u svom regionu.
Imajući sve ovo u vidu, jasno je i zašto je pola veka pingpong diplomatije ovog proleća upečatljivije obeleženo u Kini nego u SAD.
Dok u Americi poslednjih godina jača unilateralizam i protekcionizam spram Pekinga, bez obzira ko bio u Beloj kući, a u Evropi se upotrebom epidemije kovida 19 potpiruje strah od Kine i njenog sistema, iz Kine mirno poručuju da je sve moguće ukoliko dve zemlje odaberu put obostrano korisne saradnje, kao i da pravi neprijatelj SAD u ovom trenutku nije Peking nego kovid-19 koji je odneo više od 400 hiljada američkih života.
Kina je uoči obeležavanja pola veka pingpong diplomatije iskoristila priliku da diskretno podseti SAD da Džo Bajden sjajno poznaje Kinu, budući da ju je posetio četiri puta, prvi put ovde pomenute 1979. godine kada se kao mladi senator sreo sa Deng Sjaopingom, nakon što su dve zemlje uspostavile diplomatske odnose. Upravo je poznavanje Kine ključ svakog odnosa s njom.
Kina, koja je pre pola veka trebalo da bude upotrebljena za zauzdavanje SSSR-a, ovog proleća (januar–april) beleži rast vrednosti bilateralne trgovine s Rusijom od 19,8 odsto u odnosu na isti period lane (40 milijardi dolara) i najmanji nivo investicionih odnosa sa SAD za poslednjih 11 godina, jačajući, uprkos svemu tome, svoj uticaj u svetu.

[/restrict]